Псалтир

[Guest Светлана]

Псалам 1.

(Псалам Давидов, не натписан у Јевреја)

1. БЛАЖЕН човек који не иде на веће безбожника,

и на пут грешника не стаде,

и на седалиште погубника не седе.

2. Него је у закону Господњем воља његова,

и у закону Његовом поучава се дан и ноћ.

3. И биће као дрво засађено крај извора вода,

које плод свој доноси у време своје,

и лист његов неће отпасти,

и све што ради преуспеће.

4. Нису такви безбожници, нису такви,

него су као прах који ветар размеће са лица земље.

5. Зато неће устати безбожници на суду,

нити грешници у сабору праведних.

6. Јер зна Господ пут праведних,

и пут безбожника пропашће.

ΜΑΚΑΡΙΟΣ ἀνήρ, ὃς οὐκ ἐπορεύθη ἐν βουλῇ ἀσεβῶν καὶ ἐν ὁδῷ ἁμαρτωλῶν οὐκ ἔστη καὶ ἐπὶ καθέδρᾳ λοιμῶν οὐκ ἐκάθισεν. 2 ἀλλ᾿ ἤ ἐν τῷ νόμῳ Κυρίου τὸ θέλημα αὐτοῦ, καὶ ἐν τῷ νόμῳ αὐτοῦ μελετήσει ἡμέρας καὶ νυκτός. 3 καὶ ἔσται ὡς τὸ ξύλον τὸ πεφυτευμένον παρὰ τὰς διεξόδους τῶν ὑδάτων, ὃ τὸν καρπὸν αὐτοῦ δώσει ἐν καιρῷ αὐτοῦ, καὶ τὸ φύλλον αὐτοῦ οὐκ ἀποῤῥυήσεται· καὶ πάντα, ὅσα ἂν ποιῇ, κατευοδωθήσεται. 4 οὐχ οὕτως οἱ ἀσεβεῖς, οὐχ οὕτως, ἀλλ᾿ ἢ ὡσεὶ χνοῦς, ὃν ἐκρίπτει ὁ ἄνεμος ἀπὸ προσώπου τῆς γῆς. 5 διὰ τοῦτο οὐκ ἀναστήσονται ἀσεβεῖς ἐν κρίσει, οὐδὲ ἁμαρτωλοὶ ἐν βουλῇ δικαίων· 6 ὅτι γινώσκει Κύριος ὁδὸν δικαίων, καὶ ὁδὸς ἀσεβῶν ἀπολεῖται.

[Guest Светлана]

Псалам 2.

(Псалам Давидов. Пророштво о Христу). [1]

1. ЗАШТО се узбунише народи

и племена смислише залудне ствари?

2. Сабраше се цареви земаљски,

и кнезови се окупише заједно

на Господа и на Помазаника Његовог.

(Диапсалма, јевр. селах = станка, пауза)

3. Раскинимо окове њихове,

и збацимо са себе јарам њихов.

4. Онај Који живи на небесима подсмејаће им се,

и Господ ће им се подругнути.

5. Тада ће им говорити у гњеву Своме,

и у јарости Својој потрешће их.

6. А ја сам од Њега постављен цар на Сиону,

гори светој Његовој,

7. јављајући заповест Господњу:

Господ рече мени: Син Мој јеси Ти,[2]

Ја Те данас родих.

8. Тражи од Мене и даћу Ти народе у наследство Твоје,

и у посед Твој крајеве земље.

9. Напасаћеш их палицом гвозденом,[3]

као сасуде грнчарске разбићеш их.

10. И сада, цареви, уразумите се;

научите се све судије земаљске.

11. Служите Господу са страхом,

и радујте се Њему с трепетом.

12. Примите васпитно карање, да се не разгњеви Господ,

и погинете са пута праведног.

Када се разгори убрзо гњев Његов,

Блажени сви који се уздају у Њега.

--------------------------------------------------------------------------------

1. ДАп. 4, 25-27

2. ДАп. 13, 33. Јевр. 1, 5; 5, 5.

3. Откр. 2, 27.

ΙΝΑΤΙ ἐφρύαξαν ἔθνη, καὶ λαοὶ ἐμελέτησαν κενά; 2 παρέστησαν οἱ βασιλεῖς τῆς γῆς, καὶ οἱ ἄρχοντες συνήχθησαν ἐπὶ τὸ αὐτὸ κατὰ τοῦ Κυρίου καὶ κατὰ τοῦ χριστοῦ αὐτοῦ. (διάψαλμα). 3 Διαῤῥήξωμεν τοὺς δεσμοὺς αὐτῶν καὶ ἀποῤῥίψωμεν ἀφ᾿ ἡμῶν τὸν ζυγὸν αὐτῶν. 4 ὁ κατοικῶν ἐν οὐρανοῖς ἐκγελάσεται αὐτούς, καὶ ὁ Κύριος ἐκμυκτηριεῖ αὐτούς. 5 τότε λαλήσει πρὸς αὐτοὺς ἐν ὀργῇ αὐτοῦ καὶ ἐν τῷ θυμῷ αὐτοῦ ταράξει αὐτούς. 6 ᾿Εγὼ δὲ κατεστάθην βασιλεὺς ὑπ᾿ αὐτοῦ ἐπὶ Σιὼν ὄρος τὸ ἅγιον αὐτοῦ 7 διαγγέλλων τὸ πρόσταγμα Κυρίου. Κύριος εἶπε πρός με· υἱός μου εἶ σύ, ἐγὼ σήμερον γεγέννηκά σε. 8 αἴτησαι παρ᾿ ἐμοῦ, καὶ δώσω σοι ἔθνη τὴν κληρονομίαν σου καὶ τὴν κατάσχεσίν σου τὰ πέρατα τῆς γῆς. 9 ποιμανεῖς αὐτοὺς ἐν ῥάβδῳ σιδηρᾷ, ὡς σκεύη κεραμέως συντρίψεις αὐτούς. 10 καὶ νῦν, βασιλεῖς, σύνετε, παιδεύθητε, πάντες οἱ κρίνοντες τὴν γῆν. 11 δουλεύσατε τῷ Κυρίῳ ἐν φόβῳ καὶ ἀγαλλιᾶσθε αὐτῷ ἐν τρόμῳ. 12 δράξασθε παιδείας, μήποτε ὀργισθῇ Κύριος καὶ ἀπολεῖσθε ἐξ ὁδοῦ δικαίας. 13 ὅταν ἐκκαυθῇ ἐν τάχει ὁ θυμὸς αὐτοῦ, μακάριοι πάντες οἱ πεποιθότες ἐπ᾿ αὐτῷ.

[Guest Светлана]

Псалам 3.

Псалам Давидов, када побеже испред лица Авесалома сина свога.

2. ГОСПОДЕ, што се умножише они који ме угњетавају?

Многи устају на мене,

3. многи говоре души мојој:

Нема му спасења у Богу његовом.

(Диапсалма)

4. А Ти си, Господе, заштитник мој,

слава моја, и подижеш главу моју.

5. Гласом мојим ка Господу виках,

и услиша ме са свете горе Своје.

6. Ја уснух и спавах,

устадох, јер ће ме Господ заштитити.

7. Нећу се уплашити од мноштва народа,

који ме около нападају.

8. Устани, Господе, спаси ме, Боже мој,

јер си Ти поразио све који ми узалуд непријатељују,

зубе грешника скршио си.

9. Господње је спасење,

и на народу Твоме благослов је Твој.

Ψαλμὸς τῷ Δαυΐδ, ὁπότε ἀπεδίδρασκεν ἀπὸ προσώπου ᾿Αβεσσαλὼμ τοῦ υἱοῦ αὐτοῦ - 2 ΚΥΡΙΕ, τί ἐπληθύνθησαν οἱ θλίβοντές με; πολλοὶ ἐπανίστανται ἐπ᾿ ἐμέ· 3 πολλοὶ λέγουσι τῇ ψυχῇ μου· οὐκ ἔστι σωτηρία αὐτῷ ἐν τῷ Θεῷ αὐτοῦ. (διάψαλμα). 4 σὺ δέ, Κύριε, ἀντιλήπτωρ μου εἶ, δόξα μου καὶ ὑψῶν τὴν κεφαλήν μου. 5 φωνῇ μου πρὸς Κύριον ἐκέκραξα, καὶ ἐπήκουσέ μου ἐξ ὄρους ἁγίου αὐτοῦ. (διάψαλμα). 6 ἐγὼ ἐκοιμήθην καὶ ὕπνωσα· ἐξηγέρθην, ὅτι Κύριος ἀντιλήψεταί μου. 7 οὐ φοβηθήσομαι ἀπὸ μυριάδων λαοῦ τῶν κύκλῳ συνεπιτιθεμένων μοι. 8 ἀνάστα, Κύριε, σῶσόν με, ὁ Θεός μου, ὅτι σὺ ἐπάταξας πάντας τοὺς ἐχθραίνοντάς μοι ματαίως, ὀδόντας ἁμαρτωλῶν συνέτριψας. 9 τοῦ Κυρίου ἡ σωτηρία, καὶ ἐπὶ τὸν λαόν σου ἡ εὐλογία σου.

[Guest Светлана]

Псалам 4.

За крај (=хоровођи?), у псалмима (музичким), песма Давидова.

2. КАДА (Те) призвах, услишио си ме,

Боже правде моје;

У жалости распространио си ме.

3. Смилуј се на ме, и услиши молитву моју.

Синови људски, докле ћете бити тешкосрдни?

Зашто љубите сујету, и тражите лаж?

(Диапсалма).

4. И познајте, да Господ чудо показа на преподноме Своме.

Господ ће ме услишити када завапим к Њему.

5. Гневите се и не грешите;[1]

(пазите) шта говорите у срцима својим,

и на постељама својим скрушите се.

6. Принесите (Богу) жртву правде, и уздајте се у Господа.

7. Многи говоре: Ко ће нам показати добра?

Знаменова се на нама светлост лица Твога Господе.

8. Дао си весеље у срцу моме;

од плода пшенице, вина и јелеја свога умножише се.

9. У миру ћу заједно уснути и починути,

јер си ме Ти, Господе, јединога у нади настанио.

--------------------------------------------------------------------------------

1. Еф. 4, 26.

Εἰς τὸ τέλος, ἐν ψαλμοῖς· ᾠδὴ τῷ Δαυΐδ. - 2 ΕΝ τῷ ἐπικαλεῖσθαί με εἰσήκουσάς μου, ὁ Θεὸς τῆς δικαιοσύνης μου· ἐν θλίψει ἐπλάτυνάς με. οἰκτείρησόν με καὶ εἰσάκουσον τῆς προσευχῆς μου. 3 υἱοὶ ἀνθρώπων, ἕως πότε βαρυκάρδιοι; ἱνατί ἀγαπᾶτε ματαιότητα καὶ ζητεῖτε ψεῦδος; (διάψαλμα). 4 καὶ γνῶτε ὅτι ἐθαυμάστωσε Κύριος τὸν ὅσιον αὐτοῦ· Κύριος εἰσακούσεταί μου ἐν τῷ κεκραγέναι με πρὸς αὐτόν. 5 ὀργίζεσθε, καὶ μὴ ἁμαρτάνετε· ἃ λέγετε ἐν ταῖς καρδίαις ὑμῶν, ἐπὶ ταῖς κοίταις ὑμῶν κατανύγητε. (διάψαλμα). 6 θύσατε θυσίαν δικαιοσύνης καὶ ἐλπίσατε ἐπὶ Κύριον. 7 πολλοὶ λέγουσι· τίς δείξει ἡμῖν τὰ ἀγαθά; ᾿Εσημειώθη ἐφ᾿ ἡμᾶς τὸ φῶς τοῦ προσώπου σου, Κύριε. 8 ἔδωκας εὐφροσύνην εἰς τὴν καρδίαν μου· ἀπὸ καρποῦ σίτου, οἴνου καὶ ἐλαίου αὐτῶν ἐπληθύνθησαν. 9 ἐν εἰρήνῃ ἐπὶ τὸ αὐτὸ κοιμηθήσομαι καὶ ὑπνώσω, ὅτι σύ, Κύριε, κατὰ μόνας ἐπ᾿ ἐλπίδι κατῴκισάς με.

[Guest Светлана]

Псалам 5.

За крај, о наследници, Псалам Давидов.

2. РЕЧИ моје чуј, Господе,

разуми вапај мој.

3. Пази на глас мољења мога,

Царе мој и Боже мој.

Јер ћу се Теби помолити, Господе.

4. Ујутру ћеш услишити глас мој,

ујутру ћу стати преда Те, и видећеш ме.

5. Јер Ти ниси Бог Који хоће безакоње.

Неће се настанити код Тебе лукави,

6. нити ће стајати безаконици пред очима Твојим;

омрзао си све који чине безакоње.

7. Погубићеш све који говоре лаж,

човека крвника и лукавог гнуша се Господ.

8. А ја по мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој,

поклонићу се храму светоме Твоме у страху Твоме.

9. Господе, упути ме у правди Твојој ради непријатеља мојих,

исправи пред Тобом пут мој.

10. Јер нема у устима њиховим истине,

срце им је сујетно;

грло им је гроб отворен,

језицима својим дволичаху.

11. Суди им, Боже,

да одступе од замисли својих;

по мноштву безбожности њихове избаци их,

јер Те преогорчише, Господе.

12. И да се узвеселе сви који се уздају у Тебе;

довека ће се радовати, и уселићеш се у њих.

И хвалиће се Тобом (сви) који љубе Име Твоје.

13. Јер ћеш Ти благословити праведника;

Господе, благовољењем као оружјем венчао си нас.

Εἰς τὸ τέλος, ὑπὲρ τῆς κληρονομούσης· ψαλμὸς τῷ Δαυΐδ. - 2 ΤΑ ρήματά μου ἐνώτισαι, Κύριε, σύνες τῆς κραυγῆς μου· 3 πρόσχες τῇ φωνῇ τῆς δεήσεώς μου, ὁ βασιλεύς μου καὶ ὁ Θεός μου. ὅτι πρὸς σὲ προσεύξομαι, Κύριε· 4 τὸ πρωΐ εἰσακούσῃ τῆς φωνῆς μου, τὸ πρωΐ παραστήσομαί σοι καὶ ἐπόψει με, 5 ὅτι οὐχὶ Θεὸς θέλων ἀνομίαν σὺ εἶ· οὐ παροικήσει σοι πονηρευόμενος, 6 οὐδὲ διαμενοῦσι παράνομοι κατέναντι τῶν ὀφθαλμῶν σου. ἐμίσησας πάντας τοὺς ἐργαζομένους τὴν ἀνομίαν· 7 ἀπολεῖς πάντας τοὺς λαλοῦντας τὸ ψεῦδος. ἄνδρα αἱμάτων καὶ δόλιον βδελύσσεται Κύριος. 8 ἐγὼ δὲ ἐν τῷ πλήθει τοῦ ἐλέους σου εἰσελεύσομαι εἰς τὸν οἶκόν σου, προσκυνήσω πρὸς ναὸν ἅγιόν σου ἐν φόβῳ σου. 9 Κύριε, ὁδήγησόν με ἐν τῇ δικαιοσύνῃ σου ἕνεκα τῶν ἐχθρῶν μου, κατεύθυνον ἐνώπιόν σου τὴν ὁδόν μου. 10 ὅτι οὐκ ἔστιν ἐν τῷ στόματι αὐτῶν ἀλήθεια, ἡ καρδία αὐτῶν ματαία· τάφος ἀνεῳγμένος ὁ λάρυγξ αὐτῶν, ταῖς γλώσσαις αὐτῶν ἐδολιοῦσαν. 11 κρῖνον αὐτούς, ὁ Θεός. ἀποπεσάτωσαν ἀπὸ τῶν διαβουλιῶν αὐτῶν· κατὰ τὸ πλῆθος τῶν ἀσεβειῶν αὐτῶν ἔξωσον αὐτούς, ὅτι παρεπίκρανάν σε, Κύριε. 12 καὶ εὐφρανθείησαν πάντες οἱ ἐλπίζοντες ἐπὶ σέ· εἰς αἰῶνα ἀγαλλιάσονται, καὶ κατασκηνώσεις ἐν αὐτοῖς, καὶ καυχήσονται ἐν σοὶ πάντες οἱ ἀγαπῶντες τὸ ὄνομά σου. 13 ὅτι σὺ εὐλογήσεις δίκαιον· Κύριε, ὡς ὅπλῳ εὐδοκίας ἐστεφάνωσας ἡμᾶς.

[Guest Светлана]

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ

Беседа на први део првог псалма

Свако је писмо богонадахнуто и корисно (2. Тим. 3; 16), и Дух Свети га је написао због тога да бисмо у њему, као у неком заједничком лечилишту душа, сви ми, људи, одабрали исцелење за своју сопствену страст. У Писму је речено: Исцелење ће умирити велике грехове (Књ. проп. 10; 4). Међутим, једном нас поучавају пророци, а другоме писци историјских књига, једном нас поучава закон, а друго има вид саветодавних изрека (пословица). Књига псалама обухвата оно што је најкорисније у свим осталим књигама. Она пророкује о будућности, подсећа на (историјске) догађаје, даје законе за живот, указује на то, како би требало да деламо. Једном речју, она је заједничка ризница добрих учења, која свакоме обезбеђује оно што му погодује, сагласно његовој сопственој ревности. Она зацељује застареле душевне ране, недавно рањеном даје брзо исцелење, васпоставља болесно а неповређено подржава. Уопштено, ова књига, колико год је то могуће, искорењује страсти, које у човековом животу на разне начине господаре његовом душом. Поред тога, она ствара неку складну утеху и насладу, које помисли чине целомудреним. Дух Свети је знао да је људски род тешко руководити ка врлини и да смо, због наше склоности ка наслади, немарни у погледу правог пута. Шта да се ради? Учењима (тј. догмама, истинама вере) се присаједињује угодност слаткопојања да бисмо, заједно са оним што је слатко и милозвучно за слух, прихватали и оно, што је корисно у речима. Тако поступају и мудри лекари: дајући нам да пијемо горак лек од којег осећамо одвратност, често се догађа да чашу премазују медом. Са таквим циљем су за нас измишљена и ова складна песмопојања псалама да би их они, који су по узрасту деца и уопште, који су по свом карактеру још увек незрели, на први поглед појали, а у ствари поучавали своје душе. Тешко да би неко од простог народа, а посебно они немарни, отишли одавде лако запамтивши апостолску и пророчку заповест; међутим, стихови из псалама певају се и у њиховим кућама, као што се оглашавају и на трговима. Ако се неко, као звер, разјари од гнева, смирује се оног тренутка кад се његове уши насладе псалмом, јер мелодијом (тј. псалмопојањем) кроти свирепост своје душе.

2. Псалам је тишина душе и раздавање мира. Он умирује пометеност и усталасаност помисли; он умекшава раздражљивост душе и уцеломудрује неуздржање. Псалам је посредник пријатељства, сједињење међу далекима, помирење непријатеља. Ко би још увек могао да сматра непријатељем онога, с којим је узносио један глас ка Богу? Због тога нам псалмопојање даје једно од највећих добара - љубав, измисливши као карику повезивања заједничко појање, и сједињујући људе у један усклађен хор. Псалам је уточиште од демона, ступање под заштиту ангела, оружје у ноћним страховима, починак од дневног труда, сигурност за младенце, украс у цветном узрасту, утеха старцима, најдоличнији украс женама. Псалам насељава пустиње, уцеломудрује тргове. За почетнике - он је основа (учења); за узнапредовале - увећање знања, а за савршене - утврђење и глас Цркве. Он празник чини светлим, он узрокује жалост по Богу, јер псалам и камено срце примора на сузе. Псалам је дело ангела, небеско живљење, духовни тамјан. То је мудри изум Учитеља Који је устројио да појемо и да се истовремено поучавамо оном што је корисно. Њиме се и поуке дубље утискују у душу. Наиме, оно што је научено с принудом не задржава се дуго у нама а оно, што је прихваћено са задовољством и пријатношћу, чвршће се укорењује у душу. Чему ћеш се научити од псалама? Зар одатле нећеш познати величину одважности, поузданост правичности, достојанство целомудрености, савршенство разборитости, начин покајања, меру трпљења и сваког другог добра које именујеш? Овде се налази савршено богословље, предсказање о доласку Христовом у телу, претња судом, нада у васкрсење, страх од казне, обећање славе, откровење тајинстава. Све је то, као у неку велику и заједничку ризницу, сабрано у књигу псалама, које је пророк, међу бројним музичким инструментима, прилагодио управо оном који се назива псалтир. Тиме је, како ми се чини, објаснио да у њему одзвањају гласови благодати која се даје са небеса - од Духа, јер је то једини музички инструмент којем се узрочник звука налази на врху (у горњем делу). Код цитре и код лире бакар у доњем делу одзвања под плектрумом (трзалицом), док се код псалтира узрочник хармоничних ритмова налази у горњем делу, да бисмо се и ми побринули да тражимо горње, и да би нас пријатност појања одвратила од падања у телесне страсти. При том нам је, како ја мислим, пророчка реч дубокомислено и премудро самим устројством овог оруђа показала да људи са складно устројеном и усклађеном душом лако могу да се уздигну ка вишњем. Размотримо, дакле, и почетак псалама.

3. Блажен је човек који не иде на веће безбожних. Када подижу висока здања, градитељи постављају темеље који су сразмерни тој висини. И бродоградитељи, који припремају лађе за прихватање великог терета, њихов подводни део граде сразмерно терету који ће у њих бити натоварен. И приликом рођења живог бића, срце, које се најпре уобличује, добија од природе устројство какво одговара том живом бићу. Отуда се телесно ткиво образује око срца сразмерно сопственим начелима, и отуда потиче разлика у величини животиња. То што за кућу значи темељ, подводни део за лађу и срце у телу живог бића, такву силу, како ми се чини, има и овај кратак предговор у односу на целокупно устројство псалама. Будући да псалмопојац, у наставку казивања, намерава да посаветује много чему што је тешко и испуњено неизмерним знојем и напорима, он подвижницима побожности на самом почетку указује на њихово блажено окончање како бисмо, у очекивању приуготовљених добара, безбрижно подносили жалости садашњег живота. На исти начин и очекивање удобног пристаништа олакшава труд путницима који корачају неравним и непроходним путем. Жеља да задобију товаре приморава трговце да се одважно упуте на море, док нада у плодове чини да земљоделцу труд буде неприметан. Због тога је и заједнички Руководитељ у животу, велики Учитељ, Дух Истине, премудро и опитно унапред понудио награде, да бисмо ми, уперивши поглед даље од садашњег труда, пожурили да се у мислима наслађујемо вечним добрима.

[Guest Светлана]

Блажен је човек, који не иде на веће безбожних. Постоји, дакле, истинско добро, које је достојно да се назове блаженим у најважнијем и превасходном значењу те речи. То је Бог. Због тога и Павле, намеравајући да говори о Христу, каже: По јављању блаженог Бога и Спаса нашега, Исуса Христа (1.Тим. 1; 11 и Тит. 2;13). Уистину је блажено ово сушто само Добро (тј. Добро само по себи, грч. το αυτοκλον), према Којем све мотри, Којем све стреми, ова непроменљива Природа, ово господарско Достојанство, овај безметежни Живот, ово непомућено Живљење [1] у Којем нема промене и Које не дотиче променљивост, овај вечнотекући Извор, ова преизобилна Благодат, ова неисцрпна Ризница. Неуки људи и светољупци (грч. φιλόκοσμοι), не знајући ништа о природи добра, често блаженим називају ствари које немају никакву вредност, као што су богатство, здравље или блистав живот, а што по својој природи није добро, не само зато што се лако може променити у своју супротност, него и зато што онога, који ra поседује, не може да учини добрим. Кога је богатство учинило праведним или здравље целомудреним? Напротив, често се дешава да (ове ствари) за онога, који их злоупотребљава, постану узрок сагрешења. Према томе, блажен је онај ко је задобио то, што је достојно веће вредности, ко је постао причасник неотуђивог добра. Међутим, по чему ћемо га препознати? По томе што не иде на веће безбожних. И пре него што кажем шта значи не ићи на веће безбожних, намеравам да због вас разрешим питање које се овде поставља. Питате: зашто пророк одабира само човека и њега назива блаженим? Зар жене нису призване на блаженство? Није о томе реч, јер је врлина једна и за мушкарце и за жене. И као што је и стварање и једног и другог једнако по части, тако је и плата једнака и за једно и за друго. Послушајте шта се каже у Књизи Постања: Створи Бог човека по образу Божијем, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Они који имају једну (исту) природу, имају и иста дејства. Због чега је, дакле, Псалмопојац, говорећи о мушкарцу, прећутао о жени? Зато што је, уз јединство природе, сматрао да је довољно да за означавање целине укаже на оно, што је у тој врсти превасходније.

Услед тога је блажен човек који не иде (не отиде) на веће безбожника. Погледај, колика је тачност речи, и колико је свака изрека испуњена догмама. Није рекао: који не иде (сада, грч. ού πορεύεται) него који не отиде (грч. ούκ έπορεύθη).[2] Онај који је још жив не може се назвати блаженим због неизвесности окончања живота. Онај, међутим, који је испунио наложене обавезе и живот окончао беспрекорним крајем, спокојно се може назвати блаженим. Зашто је блажен онај који ходи у закону Господњем (Пс. 118; 1)? Писмо овде блаженим не назива оног који је ходио, него оног који још увек ходи у закону. То се догађа стога што су они, који чине добро, и за само дело достојни похвале. Они који избегавају зло не заслужују похвалу онда, кад се једном или два пута уклоне од греха, него онда, кад су у стању да свагда избегну искушавање у злу. Услед везаности појмова, међутим, открива нам се и друга тешкоћа. Зашто Псалмопојац не назива блаженим онога, који је узнапредовао у врлини, него онога који није починио грех? У таквом случају би се и коњ, и во, и камен могли назвати блаженима. Које је то неживо суштаство стајало на путу гpeшних! Или које је бесловесно створење седело на седалишту погубника! Сачекај мало, и пронаћи ћеш лек. Пророк додаје: (2) него је у закону Господњем воља његова. Поучавање закону Божијем је својствено само разумном суштаству. Ми ћемо рећи и то, да је почетак прихватања добра удаљавање од зла, јер је речено: Уклони се од зла и чини добро (Пс. 36; 27).

4. Према томе, приводећи нас ка врлини премудро и опитно, Псалмопојац удаљавање од греха поставља као почетак добрих дела. Ако би он од тебе одмах захтевао савршенство, сасвим је могуће да би ти оклевао да приступиш делу. Сада те навикава на оно што је доступније (приступачније), да би се ти одважније латио и осталог. Ја бих рекао да је подвизавање у врлини слично лествици, и то управо оној, коју је некад видео блажени Јаков: један њен крај био је близу земље и дотицао ју је, док се други распростирао изнад самог неба. Због тога они, који ступају у врлински живот, морају најпре утврдити своје кораке на првим степенима, да би од њих непрестано усходили све више и више док се најзад, посредством постепеног напредовања, не уздигну на висину која је могућа за људску природу. И као што првобитно усхођење по лествици значи удаљавање од земље, тако и у животу по Богу удаљавање од зла значи почетак напредовања. Уопштено, свако недејствовање је неупоредиво лакше од било ког дела. На пример: Не убиј, не чини прељубу, не укради (2. Мојс. 20; 13 15). Свака од тих заповести захтева само недејствовање и непокретност. Међутим, Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 19; 19) и Продај све што имаш и подај сиромасима (21), или Ако те ко потера једну миљу иди с њим две (Мт. 5; 41) - то су већ дејства каква доликују подвижницима. Да би се извршавале ове заповести, већ је потребна одважна душа. Према томе, задиви се мудрости онога, који нас кроз лакше и приступачније води ка савршенству. Псалмопојац нам је понудио три услова која треба испунити: не ићи на веће безбожних, не стајати на путу грешних и не седети на седалишту погубника. Следећи природни ток ствари, он је тај поредак унео и у оно што је рекао. Наиме, ми најпре расуђујемо (о намери), затим намеру остварујемо и најзад остајемо непоколебиви у одлукама. Због тога се најпре блаженом мора назвати чистота наших помисли, јер корен телесних дејстава чини намера (мисао) срца. Тако се прељуба најпре распламсава у души сластољупца, па тек након тога узрокује и телесну исквареност. Господ због тога и каже да је оно што човека квари унутра у њему (Мт. 15 18). Уколико се грех против Бога у правом смислу те речи назива безбожништвом, онда никада не смемо себи допустити да услед неверја сумњамо у Бога. Ако у свом срцу кажеш: да ли постоји Бог Који свим управља, то значи да већ идеш на веће безбожних. Да ли на небу постоји Бог Који одлучује о свему појединачном? Постоји ли суд? Постоји ли плата свакоме по делима његовим? Зашто праведни живе у сиромаштву, а грешни у богатству? Неки су слаби, а неки се наслађују здрављем?

Неки су понижени, а неки славни? Да ли се свет случајно покреће сам од себе? Да ли неразумни случај без икаквог поретка свакоме додељује животну судбину? Ако тако помишљаш, ти си пошао на вeће безбожних. Стога је блажен онај, који није посумњао у Бога, ко није пао у малодушност посматрајући садашње него се нада очекиваноме, ко о Ономе Који нас је створио није имао неверујућу мисао. Блажен је и онај који на пут грешника не стаде. Путем се назива живот, јер свако ко је рођен хита ка свршетку. Оне, који су на лађи, ветар без икаквог (њиховог) напора носи ка пристаништу. Иако то они не осећају, кретање лађе води их ка циљу. Тако и ми, с протеклим временом нашег живота и неким непрекидним и непрестаним кретањем у неприметном животном току, бивамо привучени ка својој граници. На пример: ти спаваш, а време бежи од тебе. Будан си, а твоја мисао је нечим заокупљена? Међутим, живот се истовремено троши, иако то измиче нашим чувствима. Сви ми, људи, трчимо по некој арени и сваки од нас жури свом циљу. Због тога смо сви ми на путу. На тај начин, можеш да створиш представу о овом путу. Ти си путник у овом животу, поред свега пролазиш, све остаје иза тебе. На путу видиш биљке, траву, воду или нешто друго, достојно твог погледа. Дивио си се неко време, а затим си пошао даље. Опет си сусрео камење, провалије, кланце, стене, пањеве, а понекад звери, гмизавце, трње или нешто што је исто тако непријатно. Мало си јадиковао, а затим их напустио. Такав је живот. У њему нема ни постојаних наслада, ни дуготрајних јадиковки. Тај пут није твоје власништво, као што ни садашњост није твоја. Путници имају овакав обичај: чим начине први корак, за њим одмах следи други, а за њим и следећи.

[Guest Светлана]

5. Погледај, зар ти ово не личи на живот? Данас си ти обрађивао земљу, а сутра ће је обрађивати други, а после њега опет неко други. Видиш ли ова поља и велелепна здања? Колико је пута, свако од њих, током свог постојања променило име! Било је власништво тога и тога, а затим је названо по имену некога другог; затим је прешло код новог власника, и сад се назива његовом својином. Дакле, зар наш живот није пут по којем корачају час једни час други, и по којем сви следе један за другим? Због тога је блажен онај који на пут грешника не стаде. Шта значи: не стаде! Налазећи се у првом узрасту, човек још увек није ни порочан ни врлински, јер тај узраст није способан ни за једно од ових стања. Међутим, кад у нама сазри разум, остварује се оно што је написано: Када дође заповест, грех оживље, а ја умрех (Рим. 7; 9 10). Наиме, појављују се рђаве помисли, које у нашим душама настају услед телесних страсти. И заиста, заповест је дошла, тј. задобијено је познање добра, и ако она не надвлада рђаву помисао него допусти разуму да се потчини страстима, грех оживљава а ум умире, поставши мртав посредством грехопада. Према томе, блажен је ко се није дотакао пута грешника него је добром помишљу притекао благочестивом животу. Постоје два пута, која су међусобно противна један другом: један је широк и простран, а други узан и невољан. Постоје такође и два путеводитеља, и сваки од њих настоји да придобије за себе. На глатком путу и на низбрдици путеводитељ је варљив. То је лукави демон и он посредством насладе одвлачи у пропаст оне који га следе. На другом путу, неравном и стрмом, путеводитељ је добри ангео, и оне, који за њим следе, кроз напор врлине води ка блаженом окончању. Све дотле, док је сваки од нас младенац који трчи за оним што наслађује у садашњем, не брине се о будућем. Међутим, када постане човек и кад се његов разум усаврши, он види да се живот пред њим на неки начин дели и да води или ка врлини или ка пороку. Често се дешава да, обративши на њих душевно око, разликује оно што је својствено врлини, од онога што је својствено пороку. Живот грешника показује у себи сва задовољства садашњег века. Живот праведника, међутим, показује само добра будућег века. Колико год да обећава будућа блага, пут праведних исто толико претпоставља и труд у садашњем. Сластољубив и неуздржан живот не нуди насладу која ће доћи касније, него садашње наслађивање. Због тога свака душа почиње да и развејава се због помисли. Када у своје мисли уведе вечно, она одабира врлину. Када поглед окрене ка садашњем, предност даје задовољству. Овде види наслађивање тела, а тамо робовање; овде види пијанство а тамо пост; овде види необуздан смех а тамо сузе; овде плес а тамо молитве; овде музику а тамо уздахе; овде блуд а тамо девственост. Уколико се истинско благо разумом може појмити једино кроз веру (јер је оно далеко од нас, и њега око не виде и ухо не чу), док нам је сладост греха на дохват руке и наслада се улива посредством сваког чула, блажен је онај, којег замке задовољства нису одвукле у пропаст него трпељиво очекује наду у спасење и који, приликом избора једног или другог пута, није ступио на пут који води ка злу.

6. И на седалиште погубника не седе. Да ли говори о оним седалиштима, на којима одмарамо своје тело? И какав је однос дрвета према греху, ако седалишта, које је претходно заузимао грешник, треба да се клоним као нечега штетног? Или би можда под седалиштем требало подразумевати непокретно и постојано обитавање у одобравању зла? Тога би требало да се клонимо, јер дуготрајна огрезлост у греху ствара у души неку непоправљиву навику. Застарела душевна страст или помисао о греху која се временом утврдила тешко се лечи па чак бива и неисцељива, када навике, како се најчешће дешава, пређу у природу. Због тога би требало да желимо да се чак и не приближавамо злу. Други начин је да одмах након искушења утекнемо од њега, као од удара који задаје стрела, према ономе што је Соломон написао о злој жени: Не задржавај своје око на њој него одскочи, не оклевај (Приче Сол. 9; 18a - према Септуагинти). И сад знам неке, који су у младости посрнули у телесне страсти и који, услед навикнутости на зло, све до саме старости обитавају у греху. Као што свиње, ваљајући се по блату, на себе лепе све више и више нечистоће, тако се и ти људи, посредством сластољубља, свакодневно прекривају новом срамотом. Дакле, блажена је ствар - и не помишљати на зло. Ако си, будући уловљен од непријатеља, у душу прихватио савете безбожништва, не стој у греху! Ако си се и подвргао томе, не утврђуј се у злу! Према томе, не седи на седалишту погубника!

Ако си разумео на какво седалиште мисли Писмо, односно да под тим подразумева дуготрајно обитавање у злу, упитај и кога оно назива погубницима. Људи, који имају искуства са тиме, кажу да се куга, ако се дотакне једног човека или животиње, посредством општења распростире на све који им се приближе. Особина те болести је да се сви, један од другога, испуњавају том слабошћу. Такви су и посленици безакоња. Преносећи један другоме заразу, сви заједно страдају од болести и сви заједно пропадају. Зар ти се није догодило да видиш како развратници седе на трговима, исмевају целомудрене и причају о својим срамним делима и својим занимањима достојним таме, набрајајући случајеве свог бестидништва као подвиге или као нека друга храбра дела? То су погубници, који настоје да свој сопствени порок свима пренесу и да многе учине себи сличнима, јер ће, у случају да је порок заједнички, избећи срамоћење. Када ватра дотакне лако запаљиво вештаство, не може се догодити а да га не захвати у целини, особито ако дува јак ветар који пламен преноси с једног места на друго. Тако и грех, додирнувши једног човека, не може а да не пређе на све који му приступају, будући да га развејавају нечисти духови. Дух блуда се не ограничава тиме да само једнога изложи срамоћењу него му одмах прикључује и другове: гозбе, пијанство, бестидне приче и развратну жену која истовремено пева, неком се осмехује, неког саблажњава, а све њих заједно подстиче на један исти грех. Зар је мала таква зараза, зар је безначајно такво распростирање зла? Постоје и они, који подражавају зеленаша или човека који је неким другим пороком задобио значајну власт у друштву, постао народни старешина или војсковођа, а затим се предао најбестиднијим страстима. Међутим, зар и онај који га подражава неће у душу примити пропаст, претворивши у своју сопственост порок онога, којега подражава? Блистав положај у свету истовремено разоткрива и начин живота оних људи које сви виде. Војници најчешће подражавају свог војсковођу, они који живе у градовима угледају се на своје старешине. Уопште, када многи сматрају да је порок једног човека достојан подражавања, тада ће праведно и долично бити да кажемо да се од његовог живота шири нека душевна зараза. Грех, који чини знаменит човек, многе од посрнулих привлачи да подражавају то исто. Будући да један од другог преузимају скверну, за такве људе се каже да су погубници душа. Не седај, дакле, на седалиште погубника и не учествуј на саборима погубника и оних који вређају морал, не задржавај се у друштву оних, који саветују на зло.

Моја беседа је до сада обухватила само увод. Примећујем, међутим, да је њено обиље превазишло потребну меру, тако да ни ви не би могли лако да запамтите уколико би још нешто било речено. Уосталом, и мени је тешко да наставим беседу јер, услед урођене слабости, почињем да губим глас. Оно, о чему смо говорили, остало је недоречено: говорећи о томе да се морамо клонити зла, прећутао сам о томе како да се усавршимо посредством добрих дела. Уосталом, предложивши ово благонаклоности ваше пажње, обећавам да ћу, уз Божију помоћ, испунити и оно што недостаје, уколико се не повучем у потпуно безмолвије. Нека Господ нама подари награду за изречено а вама плод од онога што сте слушали по благодати Свог Христа, и Њему нека је сила и слава у векове векова. Амин.

--------------------------------------------------------------------------------

НАПОМЕНЕ:

1. Свети Василије на овом месту користи грчку именицу "ή διεξαγωγή" која означава вид, облик или начин живота (или постојања), прим. прев.

2. У грчком изворнику, глагол "πορεύομαι" (ићи) није употребљен у презенту него у аористу - έπορεύθην, прим. прев.

[Guest Светлана]

Псалми - ново издање Хора манастира Ковиљ

29. јул 2008 - 15:51

Књига псалама - Псалтир једна је од најлепших, најдубљих и најпознатијих књига Старог завета. Не постоји ниједна истина хришћанске вере која на страницама Псалтира није праобразована и проповедана. Закони Божји, свецело дело стварања видљивог и невидљивог света, бурна историја Израиљског народа, икономија спасења Господа Исуса Христа, живот Цркве и њена искушења, мноштво тема о Богу и човеку и њиховом међусобном односу - налазе се у књизи псалама. Но, њихово посебно обележје јесте то што свакоме ко их пева или чита бивају као огледало његове сопствене душе.

Псалтир је својеврсни васпитач за Христа, учитељ врлине и истинске вере, образац живота и васпитања душе. Он нам приповеда, поучава нас и пророкује нам, али исто тако показује нам како да се исповедамо, кајемо, молимо, славословимо и благодаримо Богу. Стога је књига псалама кориснија од свих других књига Старог завета, каже свети Василије Велики. То је и разлог због којег су псалми, одевени у умилне и хармоничне тонове црквене музике (да се опет послужимо речима Светог Василија), вековима били не само скелет него и срце богослужења Православне Цркве. Псалми су толико духовно и богословски богати да не постоји ниједно црквено богослужење на којем се, поред осталог, нису певали и псалми. Међутим, развој богослужења и химнографије, превладавање монашког типика у парохијском богослужењу и немоћ пуноће Цркве да проникне у често тешко разумљив богословски и духовни смисао псалама довели су до њиховог маргинализовања и скраћивања, и до тога да се поједини стихови само читају уместо да се певају.

Трагање за начинима враћања појања псалама на њихово првобитно литургијско место није археологизам нити романтична везаност за одавно превазиђене форме. Овај подухват Хора манастира Ковиљ јесте покушај обнове Предања Отаца и свештених и непролазних образаца врхунца наше, православне богослужбене праксе. Ту праксу Црква је створила, њоме је живела и њоме се хранила пуних петнаест векова. Зато, с радошћу и надом, дарујемо нашој црквеној јавности овај скромни покушај, који предањским музичким облицима настоји да одене не само поједине стихове него читаве псалме, враћајући тако Псалтиру актуелност унутар литургијске праксе свакодневног живота Цркве.

Братство манастира Ковиљ

http://www.spc.rs/sr/psalmi_novo_izdanje_hora_manastira_kovilj

[Guest Светлана]

Псалам 6.

За крај, у химнама, за осми (дан? или октаву?), Псалам Давидов.

2. ГОСПОДЕ, немој ме јарошћу Својом покарати,

нити ме гњевом Твојим казнити.

3. Помилуј ме, Господе, јер сам немоћан;

исцели ме, Господе, јер се сметоше кости моје,

4. и душа се моја смути веома.

А Ти, Господе, докле ћеш?

5. Обрати се, Господе, избави душу моју;

спаси ме ради милости Твоје.

6. Јер нема ко би Те у смрти спомињао;

и у аду ко ће Те славити?

7. Уморих се у уздисању мојем,

сваку ноћ квасим одар свој,

сузама својим постељу своју обливам.

8. Смути се од жалости око моје,

остарих од свих непријатеља мојих.

9. Одступите од мене сви који чините безакоње,

јер услиша Господ глас плача мојега.

10. Услиша Господ мољење моје,

Господ молитву моју прими.

11. Нека се постиде и смуте сви непријатељи моји;

нека се поврате назад и веома се постиде убрзо.

Εἰς τὸ τέλος, ἐν ὕμνοις, ὑπὲρ τῆς ὀγδόης· ψαλμὸς τῷ Δαυΐδ. - 2 ΚΥΡΙΕ, μὴ τῷ θυμῷ σου ἐλέγξῃς με, μηδὲ τῇ ὀργῇ σου παιδεύσῃς με. 3 ἐλέησόν με, Κύριε, ὅτι ἀσθενής εἰμι· ἴασαί με, Κύριε, ὅτι ἐταράχθη τὰ ὀστᾶ μου, 4 καὶ ἡ ψυχή μου ἐταράχθη σφόδρα· καὶ σύ, Κύριε, ἕως πότε; 5 ἐπίστρεψον, Κύριε, ρῦσαι τὴν ψυχήν μου, σῶσόν με ἕνεκεν τοῦ ἐλέους σου. 6 ὅτι οὐκ ἔστιν ἐν τῷ θανάτῳ ὁ μνημονεύων σου· ἐν δὲ τῷ ῞ᾼδῃ τίς ἐξομολογήσεταί σοι; 7 ἐκοπίασα ἐν τῷ στεναγμῷ μου, λούσω καθ᾿ ἑκάστην νύκτα τὴν κλίνην μου, ἐν δάκρυσί μου τὴν στρωμνήν μου βρέξω. 8 ἐταράχθη ἀπὸ θυμοῦ ὁ ὀφθαλμός μου, ἐπαλαιώθην ἐν πᾶσι τοῖς ἐχθροῖς μου. 9 ἀπόστητε ἀπ᾿ ἐμοῦ πάντες οἱ ἐργαζόμενοι τὴν ἀνομίαν, ὅτι εἰσήκουσε Κύριος τῆς φωνῆς τοῦ κλαυθμοῦ μου· 10 ἤκουσε Κύριος τῆς δεήσεώς μου, Κύριος τὴν προσευχήν μου προσεδέξατο. 11 αἰσχυνθείησαν καὶ ταραχθείησαν σφόδρα πάντες οἱ ἐχθροί μου, ἀποστραφείησαν καὶ καταισχυνθείησαν σφόδρα διὰ τάχους.

[Guest Светлана]

Псалам 7.

Псалам Давидов,

који певаше Господу за речи Хусије, сина Јемејенија (Венијаминца).

2. ГОСПОДЕ Боже мој, на Тебе се поуздах,

спаси ме од свих који ме гоне, и избави ме,

3. да не зграбе душу моју као лав,

немајући ко да избави, нити ко да (ме) спасе.

4. Господе Боже мој, еда ли учиних то (зашто ме гоне),

еда ли је неправда у рукама мојим,

5. еда ли узвратих онима који ми наношаху зла,

нека зато отпаднем од непријатеља мојих празан,

6. нека зато гони непријатељ душу моју, и достигне је,

и згази на земљу живот мој,

и славу моју у прах да настани.

(Диапсалма)

7. Устани, Господе, у гњеву Своме,

уздигни се у крајевима непријатеља мојих.

Подигни се, Господе Боже мој, заповешћу коју си заповедио,

8. и сабор народа окружиће Те,

и за њега се на висину врати.

9. Господ ће судити народима.

Суди ми, Господе, по правди мојој,

и по незлобивости мојој (нек буде) на мени.

10. Нека се оконча злоба грешника,

и усправићеш праведнога,

Боже Који испитујеш срца и бубреге.

11. Праведна је помоћ моја од Бога,

Који спасава праве срцем.

12. Бог је судија праведан и моћан и дуготрпељив,

и не наводи гњев сваки дан.

13. Ако се не обратите, мач Свој наоштриће,

лук Свој затегнуће, и то је припремио,

14. и у томе припреми оруђа смрти,

стреле Своје учини палећима.

15. Гле, (непријатељ) заче неправду,

затрудне бол, и роди безакоње.

16. Ров отвори, и ископа га,

и пашће у јаму коју је начинио.

17. Повратиће се бол његов на главу његову,

и на теме његово пашће неправда његова.

18. Исповедаћу и хвалићу Господа по правди Његовој,

и псалмопеваћу Имену Господа Вишњега.

Ψαλμὸς τῷ Δαυΐδ, ὃν ᾖσε τῷ Κυρίῳ ὑπὲρ τῶν λόγων Χουσὶ υἱοῦ ᾿Ιεμενεί. - 2 ΚΥΡΙΕ ὁ Θεός μου, ἐπὶ σοὶ ἤλπισα· σῶσόν με ἐκ πάντων τῶν διωκόντων με καὶ ῥῦσαί με, 3 μήποτε ἁρπάσῃ ὡς λέων τὴν ψυχήν μου, μὴ ὄντος λυτρουμένου μηδὲ σῴζοντος. 4 Κύριε ὁ Θεός μου, εἰ ἐποίησα τοῦτο, εἰ ἔστιν ἀδικία ἐν χερσί μου, 5 εἰ ἀνταπέδωκα τοῖς ἀνταποδιδοῦσί μοι κακά, ἀποπέσοιμι ἄρα ἀπὸ τῶν ἐχθρῶν μου κενός· 6 καταδιώξαι ἄρα ὁ ἐχθρὸς τὴν ψυχήν μου καὶ καταλάβοι καὶ καταπατήσαι εἰς γῆν τὴν ζωήν μου καὶ τὴν δόξαν μου εἰς χοῦν κατασκηνώσαι. (διάψαλμα). 7 ἀνάστηθι, Κύριε, ἐν ὀργῇ σου, ὑψώθητι ἐν τοῖς πέρασι τῶν ἐχθρῶν σου. ἐξεγέρθητι, Κύριε ὁ Θεός μου, ἐν προστάγματι, ᾧ ἐνετείλω, 8 καὶ συναγωγὴ λαῶν κυκλώσει σε, καὶ ὑπὲρ ταύτης εἰς ὕψος ἐπίστρεψον. 9 Κύριος κρινεῖ λαούς. κρῖνόν με, Κύριε, κατὰ τὴν δικαιοσύνην μου καὶ κατὰ τὴν ἀκακίαν μου ἐπ᾿ ἐμοί. 10 συντελεσθήτω δὴ πονηρία ἁμαρτωλῶν καὶ κατευθυνεῖς δίκαιον, ἐτάζων καρδίας καὶ νεφροὺς ὁ Θεός. 11 δικαία ἡ βοήθειά μου παρὰ τοῦ Θεοῦ τοῦ σῴζοντος τοὺς εὐθεῖς τῇ καρδίᾳ. 12 ὁ Θεὸς κριτὴς δίκαιος καὶ ἰσχυρὸς καὶ μακρόθυμος καὶ μὴ ὀργὴν ἐπάγων καθ᾿ ἑκάστην ἡμέραν. 13 ἐὰν μὴ ἐπιστραφῆτε, τὴν ρομφαίαν αὐτοῦ στιλβώσει, τὸ τόξον αὐτοῦ ἐνέτεινε καὶ ἡτοίμασεν αὐτό· 14 καὶ ἐν αὐτῷ ἡτοίμασε σκεύη θανάτου, τὰ βέλη αὐτοῦ τοῖς καιομένοις ἐξειργάσατο. 15 ἰδοὺ ὠδίνησεν ἀδικίαν, συνέλαβε πόνον καὶ ἔτεκεν ἀνομίαν. 16 λάκκον ὤρυξε καὶ ἀνέσκαψεν αὐτόν, καὶ ἐμπεσεῖται εἰς βόθρον, ὃν εἰργάσατο· 17 ἐπιστρέψει ὁ πόνος αὐτοῦ εἰς κεφαλὴν αὐτοῦ, καὶ ἐπὶ κορυφὴν αὐτοῦ ἡ ἀδικία αὐτοῦ καταβήσεται. 18 ἐξομολογήσομαι τῷ Κυρίῳ κατὰ τὴν δικαιοσύνην αὐτοῦ καὶ ψαλῶ τῷ ὀνόματι Κυρίου τοῦ ῾Υψίστου.

[Guest Светлана]

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ

Беседа на седми псалам

(1) Псалам Давидов, који певаше Господу за речи Хусије, сина Јемејенија (Венијаминца)

На први поглед, могло би се учинити да натпис седмог псалма противуречи ономе, што је написано у Књигама о царевима, где се говори о Давиду. Наиме, тамо се приповеда о Хусији, првом Давидовом пријатељу и сину Архијином, док се овде каже да је Хусија син Јемејенијев. Међутим, како тај Хусија није Јемејенијев син, тако ни међу онима, који се тамо помињу нема другог Хусије, који је Јемејенијев син. Зар он Јемејенијевим сином није назван зато, што је показао велику храброст и одважни подвиг, када је под маском пријатељства дошао код Авесалома и осујетио Ахитофелов савет, предложивши мишљење човека који је веома спретан и који добро познаје ратну вештину? Наиме, син Јемејенијин у преводу значи "син деснице". Када га је Ахитофел саветовао да нимало не оклева него да одмах нападне оца који још није био спреман за битку, Хусија није допустио да Ахитофелов савет буде прихваћен, да би Господ, како је речено, навукао зло на Авесалома (2. Сам. 17; 14). Напротив, да би Давиду дао времена да сабере своје снаге, просудио је да би требало да га увери у корист од одлагања и оклевања, чиме је угодио и Авесалому, који је рекао: Бољи је савет Хусије Архијанина него савет Ахитофелов (2. Сам. 17; 14). Хусија је, међутим, посредовањем свештеника Садока и Авијатара обавестио Давида о Авесаломовим одлукама, захтевајући да Давид током ноћи не остане у пустињи Аравот, него да пожури са преласком. Будући да је он кроз овај добар савет постао Давидова десна рука, добио је име по свом одважном делу, због чега је назван сином Јемејенијиним, тј. сином деснице. У Светом Писму је уобичајено да се порочнима чешће даје име по греху него по оцу, као што се и добрима даје име по врлини којом се одликују. Тако и апостол Павле назива ђавола сином погибељи: Нико да не отпадне, осим онај који чини безакоња, син погибељи (2. Сол. 2; 3). И у Еванђељима је Господ Јуду назвао сином погибељи, јер је речено: Нико од њих не погибе осим сина погибељи (Јн. 17; 12). Оне, који су украшени богопознањем назвао је чедима премудрости, рекавши: Оправдаће премудрост деца њезина (Мт. 11; 19). Каже и ово: Ако буде онде син мира (Лк. 10; б). Због тога не чуди ако је овде прећутано о телесном родитељу првог Давидовог пријатеља. Он је назван сином деснице, добивши по својим делима онакво име, какво му и доликује.

2. Господе Боже мој, на Тебе се поуздах, спаси ме. Помислићеш да су ово обичне речи, и да их је у непосредном смислу могао изрећи било ко: Господе Боже мој, на Тебе се поуздах, спаси ме. Можда, у ствари, и није тако. Онај ко се узда у човека или се насићује нечим житејским, на пример силом, новцем или нечим другим што људи сматрају блиставим, не може да каже: Господе Боже мој, на Тебе се поуздах. Наиме, постоји заповест према којој се не треба уздати у кнеза, и речено је: Нека је проклет човек који се узда у човека (Јер. 17; 5). Као што се нека божанска почаст не сме указивати никоме осим Богу, тако се не треба ни уздати ни у кога другог, осим у Бога, Господа сваке твари. Речено је: Нада моја и песма моја (Пс. 70; 5 и Пс. 117; 14). Зашто се пророк моли да га најпре спасе од прогонитеља, а затим да га избави? Постављање знака интерпункције разјасниће ове речи: Спаси ме од свих који ме Гоне, и избави ме (3) да не зграбе душу моју као лав. У чему је разлика између спасења и избављења? У томе, што је спасење потребно слабима, а избављење онима, који су у заробљеништву. Према томе, онај ко у себи носи слабост али у себи налази и веру, сопственом вером се управља ка спасењу, јер је речено: Вера твоја спасла теје (Лк. 7; 50) и: Како си вepoвao нека ти буде (Мт. 8; 13). Онај пак којем је потребно избављење, очекује да други за њега положи потребну цену. Због тога онај, којем прети смрт, знајући да је један Спаситељ и један Искупитељ, каже: На Тебе се поуздах, спаси ме од слабости и избави ме од ропства. Мислим да храбре подвижнике Божије, који су се током читавог свог живота довољно борили с невидљивим непријатељима, када избегну све њихове прогоне и налазећи се на крају живота, кнез овог века испитује да би их задржао за себе, тражећи хоће ли се на њима наћи нека рана задобијена у време борбе или било каква мрља и отисак греха. Ако се нађе да нису ни рањени ни оскрнављени, упокојиће их Христос. Због тога се пророк моли и за садашњи и за будући живот. Овде каже: Спаси ме од свих који ме гоне, а тамо: избави ме, да не зграбе душу моју као лав. Ово можеш да дознаш и од Самог Господа, Који пред страдање каже: Долази кнез овога света и у мени нема ништа (Јн. 14; 30). Он, Који није починио никакав грех, каже: У Мени нема ништа. За човека је, међутим, довољно ако се одважи да каже: Долази кнез овога света и у мени нема много, а и то што има је мало важно. Опасно је да нам се то догоди када нема ни Спаситеља ни Избавитеља. Уз ова два појма додата су још два: Спаси ме од свих који ме гоне и избави ме да се, када будем ухваћен, не догоди да нема ко да ме избави.

[Guest Светлана]

3. (4) Господе Боже мој, еда ли учиних то, еда ли је неправда у рукама мојим (5) еда ли узвратих онима који ми наношаху зла, нека зато отпаднем од непријатеља мојих празан, (6) нека зато гони непријатељ мој душу моју и достигне је. За Писмо је уобичајено да употребљава реч "узвраћање", не само у општеприхваћеном смислу, када је добро или зло већ учињено, него и у нечему што се тек предузима, као на следећем месту: Узврати слузи Твоме (Пс. 118; 17). Уместо да каже: "дај", рекао је "узврати". "Дати" значи поставити почетак доброчинству, а "узвратити" значи подједнако одмерити за учињено добро. Узвраћање је друго начело и враћање учињеног добра или зла.

Мислим да Писмо, кад уместо прозбе изражава неко тражење и захтева узвраћање, износи смисао који је сличан следећем: као што дуг бриге о деци природно припада родитељима, то исто учини и расуђујући о мени. Својом љубављу према деци, отац се природно обавезује да промишља о њиховом животу, јер је речено: Родитељи су дужни да теку имање деци (2. Кор. 12; 14) како би им, осим живота, осигурали и средства да опстану у животу. На сличан начин, у Писму се давање или узвраћање често употребљава у вези са првобитним дејствима. Сада, пак, пророк каже: Не узвратих онима који ми наношаху зла, односно, на слично нисам узвратио сличним. Ако ово учиних, ако узвратих онима који ми наношаху зла, нека зато отпаднем од непријатеља мојих празан. Од непријатеља је празан отпао онај што се лишио благодати, која се даје од пуноте Христове. (6) Нека зато гони непријатељ душу моју и достигне је, и згази на земљу живот мој. Душа праведника, која се ослободила од причасности телу, има живот који је сакривен са Христом у Богу (Кол. 3; 3), тако да заједно са апостолом може да каже: А живим - не више ја, него Христос у мени и Што сад живим у телу, вером живим (Гал. 2; 20). Душа грешника који живи у телу и огрезлог у телесна задовољства, ваља се у телесним страстима као у блату. Непријатељ који је гази настоји да је још више оскрнави и да је, да тако кажемо, закопа, наступајући на палога и ногама га укопавајући у земљу, односно, он на тај начин живот посрнулог укопава у тело. И славу моју у прах да настани. Светима, који имају живот на небесима и који сабирају благо у вечне ризнице, и слава је на небесима; о људима праха и о онима који живе по телу каже да се и њихова слава настањује у праху. Ко се прославља због овоземаљског богатства, ко задобија краткотрајну славу од људи, ко се узда у телесна преимућства, тај у себи има славу, али она не ниче на небесима него се настањује у праху. (7) Васкрсни (устани), Господе, у Гневу Своме, уздигни се у крајевима непријатеља Твојих. Пророк се моли за извршење тајне васкрсења којом ће се искоренити њихови грехови, или за оно узношење на крст које је требало да се изврши, када ће се непријатељска злоба узвисити до крајње границе. Или пак речи: Уздигни се у крајевима непријатеља Твојих садрже у себи смисао који је сличан следећем: ма до какве висине да дође злоба, разливајући се прекомерно и безгранично, Ти, по мноштву силе Своје можеш, као добри лекар, да унапред поставиш границе и да зауставиш болест која се свуда разлива и свуда продире, и да Твојим уразумљујућим ударцима зауставиш њено непрекидно распростирање.

4. Подигни се, Господе Боже мој, заповешћу коју си заповедио. Ове речи би се могле односити и на тајну васкрсења. У том случају, треба их разумети у смислу да пророк моли Судију да васкрсне, да се освети за сваки грех и да се изврше заповести које су нам прописане. Ове речи се могу разумети и тако да се односе на тадашње стање пророка, који моли Бога да васкрсне и да се освети за заповест коју је Он дао. Бог је дао заповест: Поштуј оца cвoгa и матер своју (2. Мојс. 20; 12), а Давидов син ју је преступио. Из тог разлога, због његовог поправљања и уразумљења многих моли Бога да не буде дуготрпељив него да устане у гневу и да се освети за Своју заповест. Он каже: не свети се за мене, него за запостављање заповести коју си Ти Сам дао. (8) Сабор народа окружиће Те. Добро је познато да се, након уразумљења једног неправедног, обраћају многи. Због тога каже: казни његов преступ, да би Те сабор народа окружио. И за њега се на висину врати. За сабор који Те окружује и који си задобио благодатним снисхођењем и домостројем (икономијом), врати се на висину оне славе, коју си имао пре него свет постаде (Јн. 17; 5). (9) Господ ће судити народима. На многим местима Писма засејана је реч о суду, као сасвим нужна и саветодавна приликом обучавања у побожности оних, који су кроз Исуса Христа поверовали у Бога. Будући да се реч о суду излаже на различите начине, чини се да изазива извесну сливеност (=нејасноћу) за оне, који не праве тачну разлику у значењу. Речено је: Који у Мене верује не суди му се а који не верује већ је осуђен (Јн. 3; 18). Међутим ако реч "неверујући" значи исто што и реч "безбожник", како је онда речено да безбожници неће васкрснути (устати) на суду (Пс1; 5)? Осим тога, ако су верујући кроз веру постали синови Божији и због тога удостојени да и сами буду названи боговима, како то да Бог стаде на сабору богова, и усред богова пресуђује (Пс. 81; 1)? Чини се, међутим, да реч "судити" у Светом Писму понекад значи "испитивати", а понекад "осуђивати". Тако се, на пример, у значењу "испитивати" користи на следећем месту: Суди ми, Господе, јер у незлобивости мојој ходих, где пророк додаје: Испитај ме, Господе и окушај ме (Пс. 25; 1 - 2). У значењу "осуђивати" употребљена је у следећим речима: Да смо сами себе осуђивали (испитивали), не бисмо били осуђени (1. Кор. 11; 31). На другом месту је речено: Господ ће се судити са сваким телом (Јер. 25; 31). То значи да ће приликом испитивања живота Господ Самога Себе извргнути суду свакога и да ће Своје заповести супротставити делима грешника, наводећи доказе да је Он учинио све што се од Њега захтевало за спасење оних, којима се суди и да грешници, уверивши се колико су криви у гресима и прихвативши Божији суд, не би без сагласности трпели казне које су им наложене.

[Guest Светлана]

5. Реч "судити" има, међутим, и друго значење, у којем Господ каже: Царица јужна устаће на суд са родом овим (Мт. 12; 42). О онима, који се одвраћају од божанственог учења, који су немарни према моралној чистоти и који су у потпуности одбацили уразумљујућа учења премудрости, Господ каже да ће они, упоређујући се и сравњујући са својим савременицима, који су показали изузетну ревност према добру, понети најтежу казну за оно, што нису испунили. Мислим да праведни Судија неће свима нама, који смо обучени у ово земно тело, судити на исти начин, јер ће веома различите спољашње околности, које сусрећу свакога од нас, учинити да и суд над сваким од нас буде различит. Оно, што не зависи од нас и што се око нас сплело независно од наше воље, или ће олакшати или ће отежати наша сагрешења. Претпостави да се суди блуду. Међутим, један је пао у њега зато што је још од детињства био васпитаван у порочним обичајима. Њега су на свет донели порочни родитељи и одрастао је у навикнутости на рђаво, на пијанство, на игре и срамне разговоре. Други је, напротив, био подстицан на савршен живот: васпитање, учитељи, слушање речи Божије, душеспасоносно штиво, родитељске поуке, разговори који су га одгајали у честитости и целомудрености, умереност у храни. Након тога пао је у грех слично као и онај први, и мора да да одговор за свој живот. Зар није праведно да овај други, у поређењу с првим, добије већу казну? Први ће бити крив само за то, што није искористио спасоносна стремљења, усађена у мисли. Други ће бити осуђен због тога што је услед неуздржања и краткотрајног немара самога себе предао, упркос чињеници да је много тога садејствовало његовом спасењу. На сличан начин, онај који је од самог почетка васпитаван у побожности, који је избегао сваку изопаченост (искривљеност) у учењу о Богу и био поучен у закону Божијем, који је осуђивао грех и којем је саветовано све што је противно (греху), неће имати оправдање ако падне у идолослужење, за разлику од онога који је васпитање добио од родитеља незнабожаца који, опет, нису познавали закон и од детињства су били научени на идолослужење. Господ ће судити народима; другачије ће судити Јеврејину, а другачије Скиту, јер се Јудеј ослања назакон, хвали се Богом... и уме да разликује шта је добро (Рим. 2; 17-18). Он је призван на закон и, осим појмова који су заједнички за све, био убеђиван и уразумљиван писањем пророка и Закона. Ако се покаже да је пао у безакоње, њему ће се то урачунати у далеко већи грех. Скити су номадски народ, васпитан на зверским и нечовечним обичајима, навикнут на отимачину и узајамно насиље. Скити се неукротиво препуштају гневу, лако се раздражују узајамним увредама, навикнути су да сваки спор решавају оружјем и да своје свађе завршавају крвопролићем. Уколико они један према другом покажу макар мало човекољубља и попустљивости, онда ће нам тиме припремити најтежу казну. Суди ми, Господе, по правди мојој, и по незлобивости мојој (нека буде) мени. Ове речи, како се чини, садрже у себи неку похвалу и блиске су молитви фарисеја, који велича самога себе. Међутим, онај који их благонаклоно испитује, откриће да је пророк далеко од сличног расположења. Суди ми, Господе, каже он, по правди мојој. То значи: тешко је достићи широко поимање праведности и границе савршене праведности. Наиме, постоји ангелска праведност која превазилази људску. Ако постоји нека сила која је изнад ангела, онда она има и превасходство праведности, сагласно њеној величини. Праведност Самога Бога је изнад сваког разума. Она је неизрецива и недостижна (непојмљива) за сваку створену природу.

6. Суди ми, Господе, по правди мојој, тј. по правди која је достижна за људе и могућа за оне који живе у телу. И по незлобивости мојој (нека буде) мени. Овим се особито потврђује да је расположење онога, који то говори, веома далеко од фарисејског преузношења. Својом незлобивошћу као да назива своју простодушност и неопитност у ономе, што је корисно знати, према ономе што је речено у Причама: Незлобиви верује свакој речи (Приче Сол. 14; 15 - према Септуагинти). Будући да ми, људи, у многим случајевима грешимо услед неопитности, пророк моли и преклиње Бога да му по његовој незлобивости подари опроштај. Из тога се види да ово, што је речено, много више указује на смиреноумље него на преузношење. Суди ми, Господе, по правди мојој, каже он, и суди ми по. незлобивости која је у мени. Моја праведна дела упореди са човечијом слабошћу, и тада ми суди. Проникни у простоту мог понашања; проникни у то, да сам непревртљив и непроницљив (=наиван, непрепреден) у световним делима, и тада ме осуди за моја прегрешења. (10) Нека се оконча злоба грешника. Онај, који приноси ову молитву, очигледно је ученик еванђелских заповести; он се моли за оне који га гоне (Мт. 5; 44), молећи се (Богу) да постави границу и конац грешничкој злоби, слично као што би неко, молећи се за оне који телесно страдају, рекао: нека се оконча болест страдалника. Грех је сличан прождирућем огњу (гангрени) у удовима и шири се све више и више; да не би заузео велико место, пророк се моли Господу да заустави даље разливање греха и да му постави границу - моли се, јер љуби своје непријатеље и жели добро онима који га мрзе, због чега се и моли за оне који га гоне (в. Мт. 5; 44).

Исправићеш праведнога. Праведник се назива правим, и право је срце које напредује у добру. Шта на овом месту значи ова молитва пророка? Да ли се он моли за исправљање онога, који већ поседује правду? Нико, наиме, неће рећи да у праведнику постоји нешто самовољно (тврдоглаво), неправо, превртљиво. Можда је, међутим, и праведнику потребна прозба, како би правда за коју се одлучио и непревртљивост воље биле исправљене под руковођењем Божијим, да се он чак ни услед слабости никада не уклони од правила истине и да га непријатељ истине не исквари превртљивим учењима.

Боже који праведно испитујеш срца и бубреге. Будући да Писмо на многим местима употребљава реч "срце" да би означило владајући део душе, а да реч " бубрези" ("утроба") користи да би означило њену жељну силу, ове речи и на овом месту имају исто значење, тј. суди ми, Боже, у учењима каква имам о благочешћу (побожности), и у страственим кретањима, јер Ти испитујеш срца и бубреге (утробе). Испитивање у правом смислу те речи јесте судијино постављањелитања испитанику, и прати га сваки вид мучења, да би они, који нешто скривају, услед бола и нужности, открили скривено. На непогрешивим испитивањима, Судија испитује наше помисли као што испитује и наша дела. Према томе, нека нико не покушава да предухитри праведног Судију, и нека не суди пре времена, докле не дође Господ, који ће и осветлити што је скривено у тами и објавити намере cpца (1. Кор. 4; 5). У испитивању срца и бубрега (утробе) Бог показује Своје правосуђе. Испитано је Авраамово срце, тј. да ли он од све душе и од свег срца љуби Бога, кад му је заповеђено да жртвује Исаака, да би се открило да ли сина љуби више него Бога. Испитан је и Јаков, који је трпео братовљева лукавства, да би и поред таквих Исавових сагрешења заблистало његово братољубље. Некима су била испитана срца, а Јосифу је испитана утроба када је, приликом безумног распламсавања његове развратне господарице, гнусном сладострашћу претпоставио честитост целомудрености. Испитан је био ради тога, да би посматрачи правде Божије признали, колико је праведна част која му је указана, кад је у великим искушењима заблистала његова чистота.

[Guest Светлана]

7. (12) Помоћ је моја од Бога. Посебно у рату, у време непријатељског напада, траже помоћ они, на које непријатељ напада. Због тога и овде, осетивши своје невидљиве непријатеље и увидевши предстојећу опасност од непријатеља који су се наоружали против њега, каже: моја помоћ није у богатству нити у телесним способностима, није у сили нити у мојој снази, и није у човечијем сродству, него је помоћ моја од Бога. Какву помоћ шаље Господ онима, који Га се боје, видимо из другог псалма, у којем је речено: Поставиће се оружан ангео Господњи око оних који Га се боје, и избавиће их (Пс. 33; 8). Спасава праве срцем. Прав је срцем онај, чији разум не допушта нити прекомерност нити недостатак у врлини, него се придржава средине. Онај, ко се услед одважности (=дрскости) уклонио у недостатак у врлини, завршава у страху, а онај, ко се домогао прекомерности, прелази у дрскост. Због тога Писмо тврдоглавима (дрскима) (Приче Сол. 16; 28), назива људе који прекомерностима или недостацима излазе из средине. Као што линија постаје крива кад се сагиба и напушта своје право усмерење, тако и срце постаје тврдоглаво када га уздигне преузношење или га унизе несреће и тескобе. Због тога Проповедник и каже: Што је криво не може се исправити (Књ. проп. 1; 15). (12) Бог је судија праведан, и моћан, и дуготрпељив, и не наводи гнев сваки дан. Чини се да пророк ово каже због оних људи које збуњују догађаји, као да жели да ове људе успокоји од пометње, да не би изгубили веру у Промисао, који о свему брине и види да није освећен синовљев устанак против оца и да напредује лукава замисао Авесаломова. Исправљајући оно што је у њиховим закључцима неразумно, он им је засведочио: Бог је судија праведан, и моћан, и дуготрпељив, и не наводи гнев сваки дан. Све то, што се догађа, не догађа се безразложно; напротив, Бог одмерава по мерама свакога, каквима је сам човек претходно измерио своје поступке у животу. Ако сам починио неки грех, добићу оно што сам заслужио. Према томе, не говорите против Бога неправду (Пс. 74; 6), јер је Бог праведан Судија. Не мислите о Богу тако ниско, да помислите да Он није у стању да се освети, јер је Он моћан. Који је разлог што одмах не кажњава грешнике? Тај, што је Он дуготрпељив и не наводи гнев сваки дан.

(13) Ако се не обратите, мач Свој наоштриће (очистиће). То су претеће речи, које подстичу на обраћање оне, који оклевају с покајањем. Не прети им непосредно ранама, ударцима и смрћу, него чишћењем оружја и припремом за освету. Као што они, који чисте оружје, самим тим показују своју спремност за рат, тако и Писмо, желећи да изрази Божију намеру да казни, каже да Он чисти Своје оружје. Лук Свој затегнуће, и то је припремио, (14) и у томе припреми оруђа смрти. Лук Божији не затеже тетива, него сила прекора која је некад затегнута, а некад ослабљена. Због тога ове речи прете грешнику тиме што је припремљена казна која га очекује уколико остане у греху, јер су у луку припремљена оруђа смрти. Оруђа смрти су силе, које истребљују непријатеље Божије. Стреле своје учини палећима (упаљенима). Као што ватра која је направљена за запаљиво вештаство, није начињена за дијамант који се не разгорева, него за дрва која горе, тако су и стреле Божије саздане за душе које се лако распламсавају, у којима је сабрано много вештаственог и погодног за истребљење. Због тога, они који у себи претходно већ имају распламсане стреле ђавола, на себе примају и стреле Божије. Због тога је и речено: Стреле Своје учини упаљенима. Душу спаљују телесна љубав, користољубље, жалост која пали и прождире душу, страх који је туђ страху Божијем. Онога пак, који није рањен непријатељским стрелама него је наоружан свеоружјем Божијим, не дотичу ни смртоносне стреле. 8. (15) Гле, непријатељ заче неправду, затрудне бол и роди безакоње. У овој изреци, како се чини, поредак је испремештан. Наиме, они који рађају најпре зачињу, затим трпе бол и најзад рађају. Овде се најпре помиње бол рађања па зачеће и на крају рађање. Међутим, кад се говори о зачећу у срцу, ова изрека је веома изражајна. Наиме, неразумна стремљења пожудних, обесних и махнитих жеља названа су боловима рађања, јер се у души рађају брзо и са трудом. Онај ко услед таквог стремљења није извојевао победу над порочним помислима, он затрудни бол; онај, који је срдачну повреду распламсао порочним делима, родио је безакоње. Како се чини, Давид ово говори јер се стиди што је отац безаконог сина. Он није мој син, каже пророк, него је постао син оног оца, који га је усинио кроз грех. Према Јовановим речима: Онај који твори Грех од ђаволаје рођен. Дакле, ђаво затрудни бол у неправди и роди безакоње, тј. као да га је увео у саму своју унутрашњост, у утробу својих склоности, као да га је носио у њој и затим родио, доневши на свет његово безакоње, јер је свима приповедано о његовом устанку против оца.

(16) Ров отвори, и ископа га. У божанственом Писму налазимо да се ров (јама) не помиње у добром смислу, као што се ни водени извор (студенац) не помиње у рђавом смислу. Наиме, ровом (јамом) се назива и оно место, у које су Јосифа бацила његова браћа. И када Господ погубљује, поби од првенца фараоновог... до првенца сужња у рову (тамници) (2. Мојс. 12; 29). Код пророка Јеремије се каже: Оставише Мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце... који не могу да задрже воду (Јер. 2; 13). И код

Данила се описује лавља јама, у коју је био бачен сам пророк Данило. Студенац је ископао Авраам, као што су га ископале и Исаакове слуге. Уз студенац се одморио Мојсеј, побегавши из Египта (2. Мојс. 2; 15). И Соломон је дао заповест да се пије вода са свога студенца, и која истиче са твога извора (Приче Сол. 5; 15). И Спаситељ је, седећи крај студенца, са Самарјанком беседио о божанственим тајнама. Због чега се ров узима у рђавом значењу а студенац у добром. Претпостављам да ј е разлог томе следећи: вода у ј амама (рововима) је устајала, пала са неба, док се у студенцима налазе водене жиле, засуте земљом све док место није пробијено и показује се чим је са њега скинуто земљано блато или друга вештаства која улазе у састав земље. Нешто слично рову дешава се и у оним душама у које пада добро, али изопачено и измешано, када човек појмове о добром који су пали у њега прогони од себе, обративши их на рђаво и на употребу која је противна истини, одлучивши да у себи нема никаквог сопственог добра. И опет, у душама се дешава нешто слично студенцима када, збацивши рђаве покрове, у речима и учењу заблиста светлост и извор питке воде. Због тога је потребно да свако за себе припреми студенац како би испунио горепоменуту заповест која каже: Пиј воду са свога студенца, и која истиче са твога извора (Приче Сол. 5; 15). У том случају, и ми ћемо се назвати чедима оних, који су ископали студенац - Авраама, Исаака и Јакова. Ров, међутим, не би требало да копамо, како не бисмо упали у јаму, према ономе што је речено у овом псалму, и да не бисмо зачули оно, што је код Јеремије написано као прекор грешницима, где Сам Бог говори о њима (као што смо недавно наводили): Мене оставише, извор воде живе, и ископаше себи студенце, студенце унижења, који не могу да задрже воду (Јер. 2; 13).