Projekcija

[Danijela]

Reč je o psihološkom mehanizmu kojeg često nismo svesni, a događa se kada ne reagujemo na stvarnost, već naša reakcija dolazi iz naše prošlosti, pa sećanje koje je pobuđeno sličnošću dovodi do iskrivljavanja stvarnost i naše neadekvatne reakcije

 

(Срђан Печеничић)

Iako se ljudi međusobno veoma razlikuju, ponekad se dogodi da sretnemo neku osobu koja zapanjujuće liči na neku drugu osobu koju smo sreli nekada ranije u životu. Ponekad nas na nekog drugog podseti samo neki detalj, kao što su izgled, način govora, oblačenje, boja glasa nove osobe. Kada se u komunikaciji sa novom osobom pojavi ovakva sličnost sa nekom drugom osobom, tada se u našoj svesti pojavi slika ili, tačnije, predstava te druge osobe. Tada se u našem umu događa zanimljiv fenomen: naša psiha reaguje istovremeno na obe predstave, to jest na obe osobe. Pojednostavljeno možemo reći da je to kao da se pred nama istovremeno nalaze obe osobe.

Prijatna sećanja

Tako, na primer, ako smo ranije u životu imali pozitivno iskustvo sa nekom konkretnom osobom, tada susret sa njenim „dvojnikom” pobuđuje sećanje na to iskustvo, a zatim to prijatno sećanje „boji” našu emocionalnu reakciju na njenog „dvojnika” u sadašnjosti. Slično, ako smo ranije imali neprijatno iskustvo, tada i na „dvojnika” u sadašnjosti reagujemo neprijatnošću.

Problem sa takvom našom reakcijom na nečijeg „dvojnika” jeste to što je ta nova osoba nije „zaslužila” nekim svojim stvarnim ponašanjem. Zato u takvim situacijama mi ne reagujemo na stvarnost već naša reakcija dolazi, bar u izvesnoj meri, iz naše prošlosti. Sećanje koje je pobuđeno sličnošću čini da mi iskrivljujemo stvarnost, a kako naša reakcija ne odgovara stvarnosti, naša reakcija je neadekvatna.

Kada kažemo da nas neko jako podseća ili asocira na nekog drugog tada pokazujemo da smo svesni da dve osobe dovodimo u vezu, što znači da možemo biti svesni da „mešamo” reakciju na sadašnju osobu sa reakcijom koju smo imali na osobu iz prošlosti. A kada smo svesni svojih mentalnih procesa, tada se možemo truditi da razdvojimo sadašnjost od prošlosti i da damo šansu novoj osobi da je doživimo kao različitu od osobe na koju nas podseća.

Češća je situacija da nismo svesni ovog psihološkog mehanizma i da ne znamo da je naša reakcija na datu osobu u stvari „mešana” reakcija. U tom slučaju govorimo o psihičkom mehanizmu koji se zove projekcija. Mehanizam je dobio takvo ime jer se objašnjava time da smo mi na novu osobu nesvesno projektovali onu raniju osobu.

Bez obzira na to da li je projekcija pozitivna ili negativna, njena posledica je neki „višak” u našem reagovanju na novu osobu, a za koji nemamo razlog u njenom ponašanju. Ne znajući da mi reagujemo i na nekog drugog iz naše prošlosti, često smatramo da je ovaj „višak” naše reakcije rezultat naše intuitivne sposobnosti procenjivanja ljudi.

Idealno bi bilo kada neko nikada ne bi projektovao i ne dozvoljavao da mu sličnost jedne osobe sa nekom drugom pomuti doživljavanje stvarnosti. Ali ljudi nisu idealni, tako da projekcije nisu retke. Ako neko veoma često projektuje, tada on često iskrivljuje stvarnost, što znači da su njegove reakcije često neprimerene. Što je osoba manje realistična i više reaguje neadekvatno, to će više problema imati u kretanju u stvarnom svetu, posebno u odnosu sa ljudima. Zato je cilj ličnog rasta i razvoja, emocionalnog sazrevanja, kao i savetodavnog i psihoterapijskog rada da se smanje ili eliminišu projekcije.

U svemu „vide” stari neuspeh

Ako je devojku koja se u srednjoj školi snažno zaljubila u nekog momka, taj momak iskoristio i zatim grubo odbacio, ona može postati sklona da kasnije u drugim mladićima „vidi” onog prvog mladića koji ju je povredio, zbog čega će imati nesrećan ljubavni život.

Postoje i takve projekcije u kojima ljudi u drugima „vide” sebe, pa zbog sličnosti sa sobom na druge reaguju neopravdano pozitivno ili negativno.

Sposobnost projektovanja je ostatak jednog od prvobitnih načina učenja koji je karakterističan za decu i njihovo konkretno mišljenje. Konkretni um misli u slikama i povezuje ih na osnovu sličnosti. Zato pas, koji takođe misli u slikama, koga je nekada čovek udario štapom će se uplašiti kada vidi drugog čoveka koji mu prilazi sa štapom u ruci.

Upravo zbog toga što je nedovoljno precizno, puno grešaka i pogrešnih povezivanja konkretno mišljenje tokom razvoja biva zamenjeno tačnijim, logičnijim i preciznijim apstraktnim mišljenjem. I zato kada naše „unutrašnje dete” neopravdano intenzivno reaguje na neku novu osobu, treba se zapitati: da li nešto projektujem?

http://www.politika.rs/sr/clanak/401877/Projekcija