Молитва Господња (Матеј 6, 9-13)

[Guest свештеник Иван]

Верзија Молитве Господње коју нам доноси Јеванђеље по Матеју сматра се првом литургијском верзијом, која је касније допуњена додавањем доксологије. Уочљиве су сличности са неким синагошким молитвама.


Оче наш који си на небесима. „Оче“ указује на усиновљење кроз Христа. Бог је, дакле, истовремено трансцендентан и наш Отац са којим имамо присан однос. Христос је пресаздао и природне односе, тако да је сада његов Отац, с обзиром да смо ми тело Христово (Црква), и наш Отац. Иначе, обраћати се Богу као Оцу за Јевреје пре Христа било је незамисливо. Све заменице у Молитви су у првом лицу множине, што јасно говори о њеном саборном карактеру. Следеће две прозбе наликују на синагошку молитву Кадиш.
Да се свети име твоје. „Светити“ овде значи не придавање светости кроз поклоњење, већ поштовати као свето (зато што је по себи свето). У старозаветној мисли име често представља читаву особу, што је и овде случај. Дакле, овде се може видети израз жеље да сви људи данашњице прославе Бога, као и есхатолошка жудња за даном када ће сви познати Бога.
Да дође царство твоје. Овде је најизраженија есхатологија. Ова и претходна прозба неодољиво подсећају на рани литургијски призив „Мараната“.
Да буде воља твоја и на земљи као на небу. Као и по питању прве прозбе, и ова има историјску и есхатолошку димензију. Завршна фраза „и на земљи као на небу“ вероватно се односи на све три претходне прозбе. Како каже Кипријан Картагински, воља Божија јесте да земаљско уступи место небеском.
Хлеб наш насушни дај нам данас. „Епиусиос“ се може превести и са „свакодневни“. Међутим, поред искања свакодневне хране, овде је присутна и јасна евхаристијска димензија. Наиме, најпре се мисли на евхаристијски хлеб. Међутим, како год осматрали ово „епиусиос“, у прилог претпоставци да се ради најпре о евхаристијском хлебу говори то да је од најранијих времена ова молитва заузимала место у евхаристији које и данас заузима – непосредно пре причешћивања. Ако се у том светлу посматра и реч „данас“, онда се и она може односити на „незалазни дан“ Царства Небеског, који евхаристијом улази у историју.
И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. (Овај стих објашњавају касније стихови 14 и 15). Изворна арамејска реч за „дуг“ има економску конотацију, али је уједно и уобичајена арамејска реч за грех. Свакодневна молитва за опроштење грехова говори нам и подсећа нас да свакодневно грешимо. Опраштање непријатељима једна је од револуционарних ствари које Христос доноси. Оно се заснива на очекиваном есхатолошком јединству свега. Злопамтећи према другима, ми слободном вољом расецамо природу, уместо да је, знајући за долазеће есхатолошко јединство све твари у Христу, сједињујемо већ овде и сада, продужујући тако литургијско искуство у свакодневном животу. Ако не опраштамо непријатељима, онда се потчињавамо својој природи, онаквој каква је сада, расцепкана грехом и смрћу.
И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ова реченица представља антитетички паралелизам, који има улогу да нагласи важност мисли. Овим се истиче да зли (ђаво) не може ништа да нам учини осим по Божијем допуштењу, због нашег падања у искушењима. „Увести у искушење“ значи пустити да се падне у грех. Може се наћи превод (нпр. Чарнић) „од зла“ (као од нечег апстрактног), који је непрецизан.
Доксологија одсуствује из најранијих рукописа, а у неким рукописима има мало другачији облик. Иако су доксологије веома рано и на широком подручју већ биле у употреби, на овом месту доксологија је каснија рефлексија литургијске употребе Молитве Господње. Овај облик доксологије сачињен је по узору на 1 Днев 29, 11-12.

[kika]

divno hvala

[Дарко]

МОЛИТВА ГОСПОДЊА

„Мада је веома једноставна и непрестано се користи, Молитва Господња је велики проблем и то је једна тешка молитва;... и на известан начин Молитва Господња није само молитва, већ читав начин живота у облику молитве: то је слика постепеног уздизања душе од ропства ка слободи.“

Митрополит Антоније Блум, Жива Молитва; Храброст за молитву (Крагујеац 1996. год, стр 23.)

Молитва Господња – Оче наш представља свакако једну од најуниверзалнијих одлика исповедања вере међу оним житељима васељене који на овај или онај начин прихватају хришћански префикс. Веза Молитве Господње и тајне нашег обожења не може имати другачији епитет од суштинског. У уводу свог излагања Св. Златоусти нас упућује на ту везу говорећи да њене речи не садрже само поуку о молитви, већ да оне руководе ка савршеном животу.  

Налазимо је записану код Матеја 6, 9 – 13 и у краћој верзији код Луке 11, 2 - 4. Сматра се да Матејева верзија представља први развојни ступањ њеног ширења у хришћанској литургијској употреби, а касније је допуњена додавањем хвалоспева. То, заједно са запаженом сличношћу са неколико јеврејских молитава онога времена, упућује на то да је барем делом била намењена литургијској употреби у хришћанском богослужењу.

Пре него ли изложимо Божанствену лествицу добара Оченаша, зауставимо се на тренутак на ономе што је код светих речено у вези са тим зашто је овој лествици усхођења додељен назив „Молитва“. Сведочанство о томе налазимо код Св. Максима Исповедника. Наиме, позивајући се на учење богонадахнутих Отаца,  он наглашава разлику између сличних и по изгледу, а скоро и по значењу речи – са једне evhi и prosevhi са друге стране, будући да прва означава молитву као завет тј. обећање онога што људи искрено служећи приносе Богу,  док друга означава молитву као искање „онога што Бог, на Себи доличан начин, даје људима.  Стога, као Самоделатељ и Дародавац нових тајни Христос показује ову молитву њиховом ризницом, поучавајући да се њоме ишту дарови којим нас је извршивши сав домострој спасења, пригрлио Очев Логос, а чију силу и смисао садржи њен главни циљ.

Оно што следи је парафраза онога што је , као седам тајни одн. Седам Божијих дарова нама људима, у овој молитви сагледао Свети Максим, а што нам је дало повода да се послужимо том класификацијом у приказу тајноводства које ову молитву Господњу показују као изузетну у својој Тријадолошкој, Христолошкој, Пневматолошкој, Сотириолошко – еклисиолошкој и Есхатонолошкој динамици. Ево изложења  тих стварности:

1. Да се свети Име Твоје (које Име је Син) = богословље

2. Да дође Царство Твоје (које Царство је Дух Свети)=усиновљење Богу благодаћу;

3. Да буде воља Твоја и на земљи као на небу = једнака част људи са Анђелима;

4. Хлеб наш насушни (= вечни) дај нам данас = наше учешће у вечном животу;

5. Опрости нам дугове (грехе) наше као што и ми опраштамо дужницима својим = васпостављање наше природе бестрасно устремљене према себи;

6. Не уведи нас у искушење (у грех)= уништење закона греха;

7. Него нас избави од лукавога = укидање тираније лукавога који је обманом овладао нама.

Сагледавајући ове прозбе Оченаша, онако како су произашле из Спаситељевих уста, а затим и метод и начин на који се њихов смисао расцветао у тумачењу светих, уколико бисмо их именовали, ниједан назив не бисмо нашли оправданији нити иконично веродостојнији овој стварности, као што то чини Лествица – као оно по чему се не само ходи, већ првенствено усходи ка неком циљу.

Оче наш који си на небесима да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје

        Започињемо изложење Молитве Господње онако како су је у свом искуству видела и доживела тројица Светих Исповедника – Јован, Максим и Николај, речима или пре би се рекло откривењем на почетку саме Богојављене новозаветне истине, предане нам као дар освећујуће и обожујуће Светотројичне силе и дејства на оне који јој се поклањају, да бисмо познали чему нас приводи трепетно призивање имена Божијег:

„Господ учи да молитељи овим (речима) одговарајуће започињу теологију, и тајнодејствује их у начин постојања Творачког Узрока постојећих ствари, будући сам Он (Христос) Узрочник по суштини ппостојећих ствари.“

Према овоме, почетне речи Молитве имају за циљ да нас приведу могућности додира са оним хлебом, за који је у књизи Постања речено да ће га човек јести „у зноју лица својега“ (Пост 3, 17 - 19). Онај ко изговара ову Молитву познаје и прославља Оца и Име Очево и Царство Очево – Једноначалну Тројицу као Творачки Узрок нашег постојања. Ова (бого)узрочност сагледавана у Молитви Господњој садржи у себи могућност двојаког приступа њеним почетни речима – оног теолошког и икономијског.

Полазећи од чињенице којом се исповеда Отац као Један безузрочни Ум суштински постојећи, Родитељ Јединога по суштини постојећег беспочетног логоса и Извор јединог Вечног Живота суштински постојећег као Дух Свети, ова Молитва узводи ум ка созерцању јенога Оцеузрочног Начела. Ово ипостасно својство припада само Оцу, будући да Једини Он сам јесте Узрок Сину и Духу Светоме.

Друго сезерцање којему нас Оче наш приводи, како смо рекли, тиче се поимане стварности, која доводи у узрочно – последичну везу Тројицеузрочно начело и саму твар. Овде се сусрећемо са заједничком монархијом (једноначалношћу), будући да Отац има са Собом и саузроке у стварању света тј. Сина и Св. Духа. Ова монархија јесте монархија по времену, док се у првом случају ни по једном разлогу не уводи време у битије Вечнога Бога. Тако и једно и друго објављују Оца: прво као безузрочног Узрока ипостаси Сина и Духа Светога, од којег рођајно и происходно бивају, изнад узрока и разлога;  друго, Бог се јавља као Отац, будући, Творац свега видљивог и невидљивог, као живот оних који по природи живе, али и оних који су усиновљењем удостојени од Њега, по природи Створитеља, да Га благодаћу називају Оцем.

„Било је време, страшно време...кад је човек осећао да је само ствар међу стварима. Али, сада, захваљујући Твоме Јединородном и најбољем Сину, научили смо Твоје право Име. Стога се и ја са Христом усуђујем да Те зовем Оче!... У име свију људи, браће моје, ја ти се молим: Оче наш... У име свију ствари које ме опкољевају ја ти се молим: Оче наш!“

Aли зашто смо научени да говоримо Оче наш, а не Оче мој? Господ, као пастир душа људских брижно, циљајући на срце и на ум човеков, као на поприште на којем се одвија она невидљива борба, побуђује на пажњу да се унутар њих не помраче и не охладе две основне мисли и два основна осећања – очинства Божијег и братства синова Његових. То што нам је Његов Син заповедио да Га зовемо нашим заједничким Оцем, сједињујући нас пријатељском наклоношћу, циља, у овом контексту, само на једно, исцељење безглаве самодовољности, крећући се у атмосфери свесаборног повратка Оцу Који ће начинити евхаристијску гозбу због повратка Њему блудних синова из земље далеке, у којој неминовно настају глад, и поред изобиља рошчића којима се хране (духовне) свиње.

Да буде воља Твоја, и на земљи као на небу

         Ако на небу не постоји ништа што Анђели приносе богу, осим словесне службе, коју приносе добровољно, покоравајући своју вољу вољи Очевој са великом ревношћу,  зашто не би иста воља покретала и земљу која је спрам небеса попут капи спрам океана?  Изгледа да је од свих створења (изузимајући ђавола) човек једини крив за несклад у својој природи. Ако се руководимо трагањем што човека чини јединственим у свеколикој твари да бисмо одгонетнули разлог његове уникатности по питању овога несклада, онда бисмо могли бити уверени да смо пронашли овај разлог тек ако бисмо рекли да се ради о нечему од заиста велике важности. Та тако круцијална стварност крије се у сили неслућене енергије – слободне воље. Ако пођемо са овим, тада нам бива јасније како је могуће да сва твар тужи и уздише због воље једног бића који ни по величини тела, нити таквој сили, ни по множини на земљи не заузима прво место?! Одговор лежи у следећем: то може бити случај само са неким ко (може да) има божанске особине, неко ко (може да) постоји на начин Бога. Тајна слободне воље лежи запретена у сваком покрету – како оном навише, пројављујући добро подражавање небеског богоугађања, тако и у оном због којег човек доспева до понижења да ге чек трње наадмашује у свом послушању вољи Божијој.

Ако је све што је Бог створио било веома добро, онда и оно што је вољом у човеку изврнуто на зло може бити преобликовано и враћено у свој природни (логосни) ритам. Тако Св. Максим каже:

„Зато, нека се и наш логос (словесност) креће ка тражењу Бога, А наша жељна моћ ка Његовој љубави, а срчаност нека се труди ка Његовом стражењу. Или боље да кажемо истинитије: ум нека се сав усмери ка Богу, оснаживан као неком снагом срчаним начином, и љубављу да распаљује жељу највишом стремњом.“

Човеку није остављена могућност никаквог допунског избора, и он је услед тога у прилично незавидној ситуацији. Не постоје средња стања – Апостол Павле сведочи ово укидајући сваку могућност заједнице светлости и таме (2Кор 6, 14). И тако човек је своју вољу подредио или Богу или ђаволу.

Хлеб наш насушни дај нам данас

        У тумачењу ове прозбе у Молитви Господњој, иако даје два созерцања, Свети Максим ипак преферира оно у којем под речју хлеб насушни подразумева непропадљиви хлеб бесмртности, тј самога оваплоћенога Христа, који по сопственој речи силази са неба као Хлеб Живота (Јн 6, 48). Он свакако не одбацује ни оно друго значење, тј као прозбе за свакодневни хлеб, али је код њега видна опредељеност да усмери читаоца са извесном недвосмисленошћу ка првом схватању. Но Максим своје излагање, започиње тиме што објашњава оно „данас“ говорећи како мисли да се то данас односи на овај век (свет) смртности, и појашњава то казујући:

„Хлеб наш, који си на почетку припремио ради бесмртности наше природе, дај данас нама, који смо у (овом) садашњем животу смртности, да ова храна Хлеба живота и познања победи смрт греха, чега првом човеку (Адаму) да буде причасник није допустио (његов) преступ Божанске заповести. Јер да се он испунио ове божанске хране, не би био заробљен смрћу греха.“

И када подразумевамо „свакодневни хлеб“ не захтавемо луксуз у виду раскошних трпеза, домишљатости кувара, или укусних вина што све наслађује језик, али оптерећује желудац, већ тражимо задовољење најнеопходнијега да би се избегло уживање, како бисмо очували душу непоробљену.

Поред примарне у овој прозби објављене жудње за Божанским Хлебом, за Максима, како смо већ напоменулио, није искључена ни молба за свакодневни хлеб. Но, ово је за њега повод да још једном подсети на реалну пролазност и потребу да човек проводи живот, пазећи на јеванђелску заповест, како Онај час не би на нас наишао изненада,(Мт 24, 42; Лк 12, 40) те уколико нам је , како каже, заповеђено искање свакодневног хлеба, ради одржања живота, он јасно поставља границу овоме, да не бисмо „грабљиво разматрајући многе периоде година“ заборавили да као смртни, „имамо живот пролазан попут сенке“,  и то на какав начин да кроз овакву прозбу одвајамо душу од прилепљености за пропадљиве ствари, како се небисмо лишили обиља божанских добара. Брига о сутрашњем дану не доликује онима који са напором задобијају Царство, јер су такви сасвим предали и све своје и сав свој живот, Ономе  Који својим сунцем обасјава и оне што ће стати с десне, а и оне који не желе да се нађу са те стране у онај дан! Речи „дај нам данас“, истоветно сведоче о бесмислу бриге за сутра – које можда нећемо ни дочекати.

И опрости нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима својим

       Ако је Тројични Бог узроком „свега видљивог и невидљивог“, како би онда уопште и било могуће да Он не утисне неки траг Себе у своје дело,  да му не преда оно што се наази у начину Његовог постојања, као бића које је сасвим незамисливо изван онога што јесте Однос?! Тај богопредани смисао, због тога како смо поучени, заложен је у речима „И опрости нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима нашим“ (Мт 6, 12), а нарочито у овоме другом делу „као што и ми“. Да је могуће другачије, једноставно, овај наставак био би непотребан, сувишан, било би довољно рећи „опрости нам дугове наше“ и одмах безусловно прећи на последњу прозбу како год ово изгледало, иапк у својо намери да нас учини сличнима Себи, Христос чини недостатак ове претходне прозбе бесмислним, а њено допуњујуће присуство напросто као суштински неопходно. Међутим, иаоко изгледа, како је то речено на један начин који као да условљава Божију љубав, но ако пренесемо тежиште и учинимо поредак обрнутим, испод „горњег покрова“ ове прозбе као да се открива скривени смисао који постаје доступан онима који најпре, следећи њено тело (буквални смисао), прођу кроз њено потпуно испуњење, опраштајући ближњима њихове дугове, да би и сами добили опроштај сопствених сагрешења. Тек тада се таквима открива и они почињу да виде како је смисао ове прозбе у позиву ка уподобљавању Божијој доброти, јер овде као да је речено: онако као што сам Ја већ (на Крсту) опростио  тако и ви подражавајте мени. Јер С. Максим износећи разлог зашто Бог жели измирење каже: „...Не да Он од нас научи да се мири са грешећима (према Њему)“  него због тога да би нас учинио чистима од страсти злопамћења, коју неки Свети назваше пркосом, а аутор Прича каже да такви путеви воде у смрт, те да нам Божија правда представља Бога, онаквим какве ми себе орасположујемо према ближњима. Условљавање опроштаја нама нашим праштањем ближњима је сушти пример премудре педагогије Божије. Увиђајући у тим речима спасоносну педагогију Свети Оци, условљавају прозбу молиоца за опроштајем реци прочно његовом односу према својим дужницима, јер : „Какв је он био према ближњима“ и „како је он опростио дугове онима који му сгрешише“, одредивши сам себи меру човекољубља, моли „да и сам добије онакав опроштај какав даје и својим дужницима.“

И не уведи нас у искушење него нас избави од злога

        Прозба „за не увођење у искушење“ чини молитву Оче наш и са те стране најнепосредније везану за наш живот, али и због нечега што се поред овога чини једном од његових одређујућих карактеристика, непосредно везаном са искуством зла, што други део ове прозбе, изражава речима: „Него нас избави од злога“. Они не дају до утанчине све појединости везане за проблем искушења, или да пак описују све појединости духовне стратегије у супростављању злу. Али из свог богатог духовног опуса, они на проблеме искушења и зла дају најпрецизније и најдиректније одговоре у којима је јасно видљива њихова дубока укорењеност у традицију Цркве Хрситове, која кроз уста Св Богослова говори како је разлог јављања Сина Божијег управо „да разори дјела ђавола“. Искушење је нешто што причињава извесно испитивање, односно оно што прети да угрози човеко колико толико спокојно стање, било да се ради о вољним искушењима, или пак оним невољним.

       На крају, и ми заједно са онима који су слушали све ово, једино што можемо казати јесте: па ко се онда може спасти? Говорећи ово, ми у усштини не добијамо никакав други одговор, до ли онај којим Спаситељ пресаздава наше, иако логично, оно ипак ограничено трагизмом рајског пада, самомњењем и аутоцентризмом, као његовим плодом, питање. Спаситељев одговор поред тога што открива истину у исто време означава извесни беспоредак и обрнути смисао тј. немогућу реалност поретка ствари који извире из таквог питања. Стога чујемо да је људима ово немогуће! Дакле, на ово наше питање то је једини одговор и ту је крај оваквој логици која ствари поставља тако. На такву нашу наду да можемо сами себе било којом врлином или силом избавити од смрти, не постоји други одговор, осим да је то немогуће. Али он онда пресаздава наше питање и уместо нас одговара да је то могуће, али на један једини начин. Уместо дрског очекивања од себе и својих дела – спасења тј. равнобоштва, односно без Бога обожења које за своје полазиште има мржњу према Богу и одступање из његовог очинског загрљаја подобно рајском случају Христос указује у правом смеру. Могуће је само на један начин: уместо адамовског покушаја да сам себе спаси и бежања пред лицем Божијим, покривајући се смоквиним лишћем, поновним задобијањем невине синовске чедности услед које исчезава стид, и повраћа се могучност да потпуно наги од сваког зла (крај Молитве) престанемо лицу Божијем без стида осећајући да нам без Њега нема живота, говорећи Му (смело и неосуђено) Оче наш (почетак молитве)!