MANASTIR TAVNA

[ribar]

НАСТАНАК МАНАСТИРА

Древни манастир Тавна саграђен је у вријеме владавине Немањића, дакле, прије судбоносне битке на Косову Пољу која се одиграла 1389. године између експанзионистичке исламске отоманске турске империје и православне Србије. Након пропасти Српског Царства страдалничку судбину српског народа подијелио је и овај манастир. Изградња манастира Тавне почела је за вријеме српског краља Стефана Драгутина, који је у периоду од 1282. до 1316. године, као сремски краљ, управљао и овим просторима Републике Српске.

Љетописи манастира Троноше и манастира Пећке патријаршије) свједоче да су га подигли Драгутинови синови - Владислав и Урошиц. Краљ Стефан Драгутин био је син краља Уроша Првог. Краљ Урош Први је син Стефана Првовенчаног и унук великог жупана Стефана Немање у мноштву нареченог Симеона - оца светог Саве. Краљ Стефан Драгутин био је брат краља Милутина. За своје добро васпитање и образовање српски краљеви Драгутин и Милутин могли су првенствено да захвале својој мајци, краљици Јелени, која је за тадашње вријеме била веома образована жена. Краљица Јелена је Францускиња - рођака Карла Анжујског. Краљ Драгутин био је веома побожан, благе нарави, доброг срца, савјестан и правичан. Због таквих својих особина био је веома омиљен и цијењен код народа и свештенства.

Пред крај свога живота и Драгутин се замонашио и у монаштву добио име Теоктист. Умро је 12. марта 1316. године на свом двору у Дебрцу, на десној обали Саве, на путу од Шапца према Обреновцу. Савременици су краља Драгутина звали ''сремски краљ'', јер се тада Сремом називао и дио сјеверо-западне Србије. Престонице су му биле: Дебрц, Београд и, једно краће вријеме, Дежева.

Краљ Драгутин се оженио Кателином, сестром мађарског краља Ладислава IV, након чега је 1284. године, као зет и вазал, проширио своје краљевство, јер је на управу добио сјеверо - источну Босну као и крајеве Усоре и Соли. На тим подручјима краљ Драгутин је подигао манастире: Рачу - код Бајине Баште, Троношу - код Лознице, Папраћу и Ловницу - код Зворника, Тавну - код Бијељине, те манастир Озрен који се налази на планини Озрен , између Тузле и Добоја.

Према писању његовог биографа Данила, краљ Драгутин је у источном дијелу Босне преобратио патарене у православље, па су његове задужбине Тавна, Папраћа и Троноша које су доградили његови синови Владислав и Урошиц служиле не само као уточиште преобрћених вјерника него и као вјерски стожери око којих су се они окупљали и утврђивали у православљу.

Краљ Драгутин, краљица Кателина и синови Владислав и Урошиц, као ктитори ових задужбина, снабдјели су их свим црквеним одеждама, утварима и богослужбеним књигама и завјештали им својим повељама многа села, земљу и остало што им је потребно за живот. Касније ове манастире, па наравно и манастир Тавну, обдаривали су и потоњи српски владари из лозе Немањића - Хребљановића, Бранковића и Котромана, па све до пада српске деспотовине и босанске државе.

На питомим обронцима Мајевице који се таласасто спуштају према ријеци Дрини и у манастиру Тавна живјело је његово братство свој монашки живот, у реду и миру, све до 1461. године када ови крајеви потпадају под окупаторску отоманску власт. Тада почиње крвава и неравноправна борба за одбрану историјског, националног, православно-хришћанског и културног идентитета аутохтоног српског народа насељеног у овим предјелима краљевства Драгутиновог која траје до данашњих дана.

ОБНОВА МАНАСТИРА

ОБНОВА МАНАСТИРА У XVI ВИЈЕКУ

Доласком Макарија Соколовића (1557 - 1974) на мјесто архиепископа пећког и патријарха српског – на трон Светог Саве - долази и до обнове Пећке патријаршије и обнове живота Српске цркве на читавом српском етничком простору. Обнављане су старе и осниване нове епархије. Осјетило се струјање новог живота, народног и црквеног на свим просторима гдје су Срби живјели. Треба имати у виду да је патријарх Макарије рођени брат потурченог Србина из Босне Мехмед-паше Соколовића (1505?-1579), великог везира и неограниченог господара Турске Царевине и задужбинара каменог моста на Дрини код Вишеграда подигнутог 1571. године.

Патријарх Макарије добио је од султана Сулејмана Величанственог „хатишериф“ којим је дозвољена обнова и изградња цркава и манастира. То је српском народу улило вољу и самопоуздање и дало још више елана за нове градитељске подухвате. Тако долази до обнове многих опустјелих манастира. Поуздано се зна да је 1559. године на темељима старог храма обновљен манастир Троноша и да му је дат садашњи изглед. Цркве манастира Троноше и Тавне готово су једнаке архитектуре.

По истом плану обновљене су и цркве манастира Возуће и манастир Гостовића код Маглаја. Веома слицна је и црква манастира Озрен обновљена 1587. године. Према томе, не може бити никакве сумње да је и садашња црква манастира Тавне, у то вријеме обновљена на темељима пређашњег храма. Обнову манастира Тавне народно предање веже за Старину Новака, народног хајдука „од Гласинца поља широкога“ и његовог брата Радивоја. Као успомена на овај догађај постоји једна пећина сјеверо-западно од манастира у селу Горња Трнова. Пећина се види из манастирске порте која се и данас зове Новакова Пећина. За вријеме обнове манастира Тавне у тој пећини је боравио сада већ легендарни Старина Новак. У прилог тврдњи да је у садашњем свом изгледу манастир Тавна обновљен на темељима ранијег храма иде још једна нарочита чињеница. У околини манастира и данас се налази, као што је то и раније било, неколико извора топле воде.

Познато је да је вода у средњевјековним временима код српског народа имала веома јаку и културну улогу. Нарочито љековита својства показује и вода са извора око манастира. Назив села у којем се налази манастир Тавна, зове се Бањица, што указује да је у стара времена ту била бања (љечилиште). Тако је у то доба овај крај био двострука бања: са манастиром као духовном бањом и изворима љековите воде на којима је народ налазио лијека од разних болести. Одан изворном хришћанству због чега је вијековима прогањан и затиран, али и учвршћен у православној вјери предака, одлучан у одбрани свог националног и културног идентитета, српски народ је обновио манастир Тавну који је на филозофији светосавског миротворства постао духовно средиште и жижа - националног и вјерског живота у овом крају.

[ribar]

ЖИВОТ МАНАСТИРА У XX ВИЈЕКУ

Под крај XIX и поцетком XX вијека богословија у манастиру Тавна почела је да губи значај, јер се од тада из читаве Босне и Херцеговине, па и из непосредне околине Тавне, одлазило у Београдску богословију. За вријеме Првог свјетског рата (1914-1918) манастиром је управљао архимандрит Леонид Јергић. Од архимандрита Јергића управу манастира је наслиједио архимандрит Лазар Марковић, који је дошао 1918. године и остао до јула 1929. Манастиром је управљао веома лоше, готово га запустио, па је смијењен. Ето, и таквих је момената у мукотрпном ходу кроз протекла времена имао манастир Тавна. На његово мјесто доведен је архимандрит Данило Билбија, велики неимар и обновитељ манастира Озрена, а потом и манастира Тавне. За вријеме свог боравка и управљања манастиром Озреном, уживао је велико поштовање и углед те се његово име у том крају још увијек са поштовањем помиње, а исти је случај и у крају око манастира Тавне. Он је управљао манастиром Тавном у периоду од 1929. до 1941. године.

Писање о свим појединостима његовог рада у манастиру Тавни за потребе ове важне монографије захтијевало би доста простора, па ћемо издвојити само оне најбитније моменте из његове велике активности. Под његовим руководством, и уз помоћ благочестивог народа из околине манастира, а за потребе комуникативнијег прилаза храму божјем, направљен је нови пут који води са Почивала до манастира. Све данашње подзиде и ограде око манастира дјело су његово и овог народа. У манастиру Тавни одржана су и два велика сабора хришћанских народних заједница за цијелу Патријаршију: први 1936, а други 1939. године. За потребе првог сабора архимандрит Данило је подигао велику зграду за народ која се звала „Гаруља“. Под тим именом слови и данас и служи народу о великим празницима и скуповима код манастира. У вријеме одржавања првог сабора 1936. године манастир је посјетио епископ жићки Николај Велимировић, духовни вођа и покретач хришћанских народних заједница. Домаћинско управљање архимандрита Данила манастиром Тавном је евидентно. Код манастира је направљена и Соколана у којој је радило соколско друштво, а постојала је и амбуланта и стационар за лијечење болесника.

Радила је основна школа, те школа за домаћинство и појачки курс. Трудом и залагањем архимандрита Данила село Бањица постало је општински центар и имало жандармеријску станицу, пошту, те су село и манастир у том периоду имали телефонску везу са свијетом. Све је то трајало непуних 12 година, то јест до почетка Другог свјетског рата.

На самом почетку рата манастир је доживио велико страдање. Власт нацистичке Независне Државе Хрватске протерала је 1941. године архимандрита Данила у Србију. Архимандрит Данило умро је почетком 1942. године у Бањи Ковиљачи. Јеромонах Антим Ђуковић и Емилијан Недић интернирани су у усташки концентрациони логор Јасеновац и тамо су заклани. Јеромонах Венијамин Радосављевић успио је да побјегне из усташког транспорта и тако се спасао. Умро је у Тузли 1946. године. Усташе су у јесен 1943. године спалили манастир Тавну, манастирске конаке и остале пратеће објекте којом приликом су запалили богату манастирску библиотеку која је до темеља изгорјела са десетак хиљада примјерака вриједних књига. Како је током рата манастир Тавна био и народна болница био је честа мета напада њемачко-усташких јединица. За вријеме напада на манастир 1943. године и спаљивања светог храма, усташе су на вратима цркве убиле манастирског ђака Здравка Јовановића, родом из Жепча, који је голим рукама на вратима цркве бранио зликовцима да уђу у манастир и да га скрнаве. И сама црква манастира Тавне прошла је голготу Другог свјетског рата мада је дјелимично очувана, док је све остало изгорјело у пламену усташке мржње. Послије рата манастир је одавао слику згаришта. Секташка политика комунистичких власти према страдалничкој Српској православној цркви, тешке економске прилике, као и недостатак бројнијег братства нису омогућавали бржу обнову ни манастирских конака и зграда, па самим тим ни активнијег манастирског живота.

Ратно разарање било је лакше поднијети од новонасталих политичких прилика које је манастир доживио и које су погодиле и сам народ у окружењу манастира. Новоуспостављени комунистички режим у својој огољеној безбожничкој борби против свега што је српско, окомио се посебно на Српску православну цркву и њене светиње. Тако је било и са манастиром Тавна, којем је у послијератној аграрној реформи одузет готово сав земљишни посјед. На ратом опустошено манастирско имање и тако осиромашен посјед вратио се из избјеглиштва 1945. године архимандрит Гаврило Вукојев. У веома тешким условима почео је са обновом. Под његовом управом завршено је битисање овог храма као мушког манастира. Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ за игуманију манастира Тавне довео је 1954. године скромну монахињу Јустину Керкезовић, која је служила у манастиру Жича. Вриједна игуманија Керкезовић убрзо окупља неколико монахиња и формира сестринство манастира. Мати Јустина остаје на челу манастира пуних 40 година, све до своје смрти 26. јануара 1994. године. Заједно са својим сестринством и духовницима манастира она је формирала једну монашку заједницу која је за све ово вријеме водила скроман и истински духовнички живот и својим угледом била за примјер многобројним манастирским братствима. Одмах по доласку, игуманија Јустина и њено сестринство почели су са обновом храма као женског манастира. Њихово неимарство добило је снажну подршку и потпору епископа Лонгина Томића, који је 1955. године дошао на чело Епархије зворничко-тузланске. На положају епископа Лонгин је остао до своје смрти 25. августа 1977. године.

Одласком епископа Лонгина нису стали започети радови на обнови манастира него су се још више проширивали доласком његовог насљедника господина Василија Качавенде, садашњег епископа Зворничко–тузланске епархије. Иако је манастир Тавна остао са мало обрадиве земље и шуме, мати Јустина је са својим сестринством имање преуредила у најљепше и најузорније у сјевероисточној Босни. Уз благослов епископа Василија и помоћ парохијана вриједне „пчелице“ овог сестринства почеле су 1979. године изградњу новог крила конака на јужној страни манастирске порте. Изградња овог конака и његово уређење трајали су до октобра 1983. године. У том дијелу велелепног конака урађена је велика народна трпезарија са кухињом. На спрату се налази предивна капела за потребе богослужења у зимском периоду, а у поткровљу конака су уређене келије - монашке собе за сестре. Исте године извршена је електрификација манастирских звона и уведено централно гријање у новом дијелу конака. Патријарх српски Герман, уз саслужење епископа Василија и још неколико архијереја и свештеника, обавио је 23. октобра 1983. године освећење новоподигнутог дијела конака. Наредне, 1984. године, у манастирској цркви током часног поста постављен је нови иконостас, предивно умјетничко дијело у дуборезу, рад умјетника Милића Урошевића из Београда. Иконе на иконостасу дјело су академског сликара протођакона Марка Илића, такође из Београда. Исте године током мјесеца јануара, у извођењу јеромонаха Павла Калања, из манастира Градишта у Црној Гори, почело је живописање манастирске капеле. Такође, током љета 1984. године постављен је и нови иконостас у капели, рад дуборезачке радионице Милана Милошевића, умјетника из села Прељине, код Чачка.

У 1984. години живот и рад у манастиру Тавна био је веома плодан, јер је исте године, по први пут у свом постојању, Манастир Тавна изњедрио и епископа. На архијерејском сабору духовник манастира Тавне синђел Георгије Ђокић изабран је за епископа канадског у вријеме када се налазио на пост-дипломским студијама у Енглеској. Шест година касније, 1990, манастир Тавна даје и другог епископа у лицу протосинђела Доситеја Мотике, кога је избор на ту високу дужност затекао у цркви на мисионарској дужности у Буенос Аиресу, у Аргентини. Тако је манастир Тавна, као женски манастир под управом мудре игуманије Јустине, по први пут у свом постојању, дао српској цркви два епископа. Деценија од 1980 до 1990. била је по свему једно од најплоднијих раздобља у дугој историји манастира. Значајно је напоменути да је 1979. године намјесница манастира Тавне Анастасија - Марковић постављена за игуманију обновљеног манастира Ловница, а монахиња Стефанија - Стевић и Евгенија - Цвијановић прелазе у новоформирано сестринство манастира Ловнице. У мноштву постигнутих успјеха у свом раду мати Јустина и њезино вриједно сестринство почињу 1986. године још један крупан подухват - животописање манастирске цркве. Радове на одсликавању фресака започиње протођакон Марко Илић, академски сликар из Београда, који је успио да током 1986. па до јесени 1987. године одслика олтар и куполу манастира када изненада умире у 51 години живота.

Одсликавање манастирске цркве настављено је 1989. године. Радови су повјерени умјетнику Драгану Марунићу, такође академском сликару из Београда. Због појаве влаге у доњим дијеловима зидова манастирске цркве дошло је до застоја у одсликавању фресака. Исушивање црквених зидова путем дренажног канала око цркве обавио је брзо и успјешно инжењер Милан Матић, врли хришћанин из Лознице, као свој добротворни прилог манастиру. По завршеном раду породица Милана Матића је манастиру даривала и нов трактор за манастирске потребе. У 1990. години манастир Тавна доживљава још једну велику свечаност. Те године манастир посјећује цариградски патријарх Димитрије заједно са својим домаћинима - патријархом српским Германом, епископом зворничко-тузланским Василијем и неколицином архијереја. Том приликом патријарх Герман одликовао је манастир Тавну и игуманију Јустину орденом Светог Саве другог реда, док је васељенски патријарх одликовао игуманију Јустину напрсним крстом.

У посљедњој деценији XX вијека долази до бурних и великих промјена на политичкој позорници Социјалистичке Федеративне Републике Југославије: пропадање комунистичко-безбожничког система и ренесансе српског националног и духовног бића. Мати Јустина са сестрама будно прате токове друштвених промјена и широм отварају манастирске капије свим добронамјерницима и трудољупцима. Нажалост, 1992. године почео је грађански рат и на просторима СР Босне и Херцеговине. Мати Јустина са својим сестрама и у новонасталим ратним приликама остала је уз свој народ. Приликом оружане агресије Војске Републике Хрватске на Босну и Херцеговину, на општину Босански Брод, у мају 1992. године, окупирано је и разорено српско село Лијешће. Кад су стигле 52 избјеглице из Лијешћа у Семберију, манастир Тавна је збринуо прогнане Србе и пуних шест мјесеци обезбјеђивао им смјештај и храну. Манастир Тавна је од свог настанка кроз историјске ломове био и остао свето мјесто и прибјежиште свом српском народу у мученичком ходу према слободи.

Аутор текста : Архимандрит Лазар Кршић

Коаутор и рецензент: Жарко С. Крстановић

Лектор: Драгољуб Маслић

manastirtavna.rs

[ribar]