Архимандрит Филотеј Зервахос

[Guest Оливера]

Архимандрит Филотеј Зервахос (+8. мај 1980)

Архимандрит Филотеј Зервахос

8. маја навршило се тридесет година од упокојења великог молитвеника и благодатног духовника Грчке Цркве, архимандрита Филотеја (Зервахоса). Пред нама је свједочанство г-дина Ставроса Калкандија о његовом чудесном исцјељењу старчевим молитвама.

„Прича која следи није измишљотина нити плод маште неког фантазера, нити је смишљена да би служила било ком циљу. То је моје животно сведочење, прича мога живота, живота који је прошао кроз многе болне тренутке, искушења и агоније све док коначно нисам пронашао његов прави смисао и свој прави пут који ме води ка Богу.

Када је 1940. године избио рат имао сам двадесет година и служио сам у авијацији. Априла 1941. године док сам био на ратном задатку рањен сам тешко у кичму и повређена ми је била кичмена мождина. Дошло је до крварења у кичми и делимичне парализе доњих удова. Другим речима, постао сам параплегичар (одузет у обе ноге).

Уследила је немачка окупација. Моје стање се убрзо поправило и ја сам отишао на Блиски Исток као официр. Тамо сам имао несрећу да обновим стару повреду, што је довело да поновног погоршања мога стања. Априла 1947. године – када се рат већ био завршио – Отаџбина ме је послала у Америку. Чим сам стигао тамо, био сам подвргнут операцији кичмене мождине. После операције ми је било горе него пре. Лекари су поставили дијагнозу: спазматичка тетраплегија са ортоциститосом (невољним пражњењем бешике). Тада сам постао тетраплегичар (одузет у обе руке и обе ноге). У Америци сам остао до 1957. године када сам се вратио у Грчку.

Исте године моје здравље се поново погоршало, тако да сам поново морао да идем за Америку.

1961. године вратио сам се у Грчку са поптуном тетраплегијом и потпуним ортоциститосом (невољним пражњењем бешике).

Од 1961. до јуна 1970. године лечио сам се у Националном институту за рехабилитацију инвалида у месту Палео Психико. Био сам потпуно парализован.

1968. године сам поново ишао у Америку, где сам остао неколико месеци.

1974. године др Раск ме је позвао у Америку да би обавио још нека испитивања и да би још једном покушао да утврди шта се тачно са мном догодило. Др Раск је са својим помоћницима констатовао да се са мном десило – чудо! А када ме је израелски лекар Купер видео да ходам, он је узвикнуо: „Ово је, г-дине Ставрос, феномен за науку!“.

Веома је тешко у пар реченица да испричам догађаје који се тичу побољшања мога стања, а који су се збивали током многих година. Исто тако су и неописиве промене до којих је дошло у мојој души током свих тих година.

Тешко ми је да хронолошки побројим сва емотивна стања кроз која сам пролазио: све оне наде које су ме заносиле и сва она очајања која су помрачивала свет око мене. Попут таласа који долазе и подижу нас на своје врхове, и потом сурвавају доле у море, мене су преплављивала различита осећања, једно за другим, остављајући ме, на крају, у најдубљем безнађу и очају.

Не могу да опишем кроз шта сам све пролазио када би мува слетела на моје чело и када нисам могао да учиним ни најмањи покрет и отерам је, нити када би капља зноја клизнула низ моје лице, а ја нисам могао да је обришем руком. Зато, ја не исписујем само своју животну причу, већ исповедам и откривам најдубље кризе, ране и болове своје душе, да бих показао како је Благодат Божија исцелила те ране у благослов, мир и радост.

Једном приликом, после једне од многих операција, велики научник и хуманиста др Хауард Раск, професор медицине на Њујоршком универзитету, замолио ме је овим речима:

„Молим вас, г. Ставрос, молите се Богу. Молите се непрестано. Учините то за мене, чак и ако не верујете у Бога…“.

Био сам шокиран и рекао сам у себи: „Каква иронија! Дошао сам у Америку да бих се излечио, а амерички доктор ме препушта Богу!“. Целу ноћ сам размишљао о томе, говорећи себи: “ Али, зашто је тај лекар инсистирао да пронађем Бога? Ко је још видео Бога? Како човек уопште може да општи са Богом? Да ли је то лако или тешко?“. Почео сам, дакле, да размишљам о свему томе и да преиспитујем свој став о Богу. Сатима и сатима сам се мучио таквим питањима, чекајући да однекуда искрсне одговор, којега, наравно, није било. Сатима су ме опседале овакве мисли и недоумице, док, на крају, нисам пао у потпуну конфузију.

Када год бих почео да размишљам о овом питању, осећао сам да ми мисли једноставно некако стану, као да чекају нешто? Шта? То нисам могао да схватим. Међутим, једном приликом, у таквом застанку мисли, зачуо сам снажан глас у себи, који је рекао: „Боже мој, желим да Ти се приближим, али не знам како!“. Изговорио сам ово са свом својом унутарњом снагом. Чинило ми се да се читаво моје биће са свом својом снагом сабрало у ту реч: „Желим!“.

„Желим“ је мала, али веома битна реч. Важно је како је изговоримо. Млако, врело или пламено. Морамо сву нашу вољу препустити у руке Свевишњега Бога и тада ће Он деловати као Бог на најсавршенији начин и даровати нам Свој мир. То сам схватио тек много година касније.

Када сам се вратио из Америке, сместили су ме у Болницу за рехабилитацију инвалида у Старом Психику.

У међувремену мисао – „Како то пронађем Бога?“, наставила је да ме мучи. Међутим, почео сам да верујем да ће реч „желим“ коју сам у себи упутио Богу донети жељени резултат и да ћу се срести са Богом. Касније сам схватио да је Господ већ тада учинио многе кораке к мени, грешном и недостојном, што је био Његов одговор на моје вапаје.

Прошло је неколико година од када сам се вратио из Америке, када је ујутру 30. маја 1961. на Институт дошао један белобради стари монах, гласник Божији. Чуо сам како се распитује:

„Ко се од вас, дечице моја, вратио недавно из иностранства?“.

Када су му показали на мој кревет, он ми је пришао и упитао ме:

„Да ли си се ти, дете моје, вратио из иностранства?“.

„Да, оче“, одговорио сам му.

Он ми је тада пружио руку.

„Али, моје руке су парализоване, не могу да их померим!“, рекао сам му.

„А ноге?“.

„Ни ноге!“.

Он је тада рекао:

„Нека је благословено Име Господње!“.

Погледао сам га изненађено, а он је почео да ме запиткује како сам рањен, одакле сам и сличне ствари.

Мислећи да ме он то испитује из чисте радозналости и желећи да прекинем то испитивање, рекао сам му:

„Оче, кога ви тражите? Реците ми да бих могао да вам помогнем да га нађете“.

„Не тражим никог другог, дете моје, дошао сам управо по тебе“.

„Мене?“.

„Да, дошао сам да ти кажем нешто и онда ћу отићи“. „У реду, Старче, пошто сте дошли због мене, седите овде и реците ми оно што желите“.

Он је сео и рекао ми:

„Дете моје, буди срећан што се налазиш у тој ситуацији“.

Погледао сам га са неверицом и одговорио му:

„Како да будем срећан када сам потпуно парализован?“.

„Да, дете моје, али си због тога близу Богу. Прешао си велики пут. Бог те воли, и зато буди пажљив и никада немој да ропћеш на Њега, јер не знаш шта је Бог припремио за тебе до краја твог живота. Увек се надај у Њега“.

У себи сам помислио:

„Теши ме као што свештеник и треба да теши човека“.

Међутим, десетак година касније, Старчеве пророчке речи су се потпуно испуниле.

Када је устао да иде, упитао сам га:

„Али, оче, зар нећете да ми кажете како се зовете?“.

„Хоћу. Зовем се Филотеј Зервахос и игуман сам Логовардског манастира на Паросу.

„А ко вас је послао код мене“.

Он се скромно насмејао и рекао:

„Ако ти нешто буде било потребно пиши ми и ја ћу ти помоћи“.

Закрстио ме је, опростио се са мном и већ кренуо да иде, када сам му рекао:

„Само још једно питање, оче. Да ли је тешко приближити се Богу?“.

„О, дете моје, ма како то тешко изгледало, уствари врло је лако приближити се Богу. Ако заиста желиш да се приближиш Богу и ако то, уистину, желиш, моли се за то. Исповест и Свето Причешће су први корак. Да ли је то тешко учинити, дете моје?“.

„Ако је то само то, онда је то врло лако“, одговорио сам му. Захвалио сам му се и он је отишао.

После неколико месеци и пошто сам се искрено исповедио, упитао сам у писму оца Филотеја да ли бисмо нас двојица могли заједно да одемо у цркву Св. Нектарија да се тамо помолимо. Осећао сам да ће ми то дати снаге у мојим мукама. Он је то одмах прихватио. Отишли смо за Егину и попели се до цркве Св. Нектарија, где је старац Филотеј одслужио молебан. Био сам дубоко потресен. Мислио сам да се налазим на Небесима и да ми се приближио Бог. Имао сам осећај као да лебдим, као да је из моје душе изашло нешто што ју је, до тог тренутка, оптерећивало.

Када се служба завршила, изашао сам из цркве и једна госпођа ми је пришла и упитала ме:

Свети Нектарије Егински

„Ко је био онај други свештеник који је служио у олтару?“.

„Који други свештеник? Само је отац Филотеј служио“, одговорио сам.

„Не, не отац Филотеј“, поновила је она, „питам вас за оног другог свештеника“.

Она је и даље тврдила да је видела још једног свештеника у олтару, а ја сам и даље био при томе да је у олатру био само отац Филотеј. Упитали смо оца Филотеја да ли је у олтару био још неки свештеник или не.

Отац Филотеј је тада упитао жену:

„Да ли сте га видели?“,.

„Да, оче, видела сам га“.

„Шта је радио?“.

„Благосиљао је“.

„Био је то Св. Нектарије, моје дете“.

Када сам чуо ово, запањио сам се и окренуо се к оцу Филотеју:

„Да ли сте га и ви видели, оче?“.

„Наравно да сам га видео“, одговорио ми је, „и рекао ми је нешто у вези са тобом“.

Тог тренутка сам осетио као неко струјање у себи, неко ново олакшање. Сва душа ми се испунила некаквом радошћу, тајном радошћу коју нисам могао да објасним.

Када сам се вратио у болницу, више се нисам бринуо због своје непокретности. Болесни људи све време покушавају да нађу физичко излечење, док свезнајући Бог, дарује спасење човековој души, што је неупоредиво вредније од телесног здравља. Да бисмо телесно оздравили, мора најпре да се деси чудо у нама, то јест морамо да одбацимо старога човека да бисмо се обукли у новог.

Од тог дана, осећао сам да сам попут свих осталих људи, попут оних који су телесно здрави. Осећао сам како имам у себи неку велику снагу. Али, када сам се вратио у болницу и поново видео све те инвалиде, очајне и пуне осећања да су их сви напустили, како са својим несрећама леже једни поред других, свладала ме је неописива жалост. Колико сам желео да сви ти страдалници искусе искуство лебдења и лакоће које сам ја осетио у цркви Св. Нектарија у Егини.

У међувремену, ја сам често ишао у цркву Св. Нектарија у Егини. Понекад сам тамо ишао са старцем Филотејем, понекад са својим рођацима. За мене је постала животна потреба да идем у посету Св. Нектарију и да му се молим. Сваки пут када сам га посетио, молио сам га да се помоли Богу да ми подари не пуно здравље, већ да могу да померам само једну руку, да бих њоме могао да отерам муве и комарце са главе, који су ме толико мучили. Јер много сам од тога страдао. Када сам се враћао у болницу, осећао сам се окрепљеним у души.

Међутим, како се моје душевно здравље поправљало, моје телесно стање се све више погоршавало. 1969. оболео сам од тромбофлебитиса (отока у рукама и ногама услед згрушавања крви). Имао сам мању операцију на пети десне ноге и био сам неко време у гипсу. Тада ме је телефоном позвао старац Филотеј. Питао ме је да ли желим да са њим идем у Егину да се заједно помолимо Св. Нектарију. Иако сам се налазио у тешком стању, нисам ни једног тренутка оклевао да пођем са Старцем да се заједно помолимо Свецу. Моја вера у моћ молитве се сада потпуно утврдила у мени и ништа ме више није могло спречити да користим сваки тренутак за молитву.

Отишли смо заједно са старцем Леонтијем, мојом мајком, мојим братом и два војника који су ме носили. Био је то празник Свих Светих Отаца. Отац Филотеј нарочито поштује и воли Свете Оце. Пошто је одслужио Свету Литургију и пошто смо се сви причестили, у мени се јавила снажна жеља да се поклоним моштима Св. Нектарија. Питао сам старца Филотеја да замоли игуманију да стави свете мошти на моје парализоване ноге. Замолио сам за ово јер нисам могао да се поклоним моштима Светога због потпуне непокретности мога тела.

Моји сапутници су ми помогли да руке ставим на мошти Св. Нектарија. Сав сам се тресао. Сав сам дрхтао. Осећао сам као да сам загрлио целог Свеца, а не кивот са његовим моштима. Изненада сам зачуо ове речи у себи:

„О Свети, нисам дошао данас да ишта тражим од тебе, већ сам дошао да себе потпуно предам Христу. Ти знаш шта желим да ми даш. Ако не треба да ми даш то што желим, даруј ми барем да постанем војник Христов, тако да постанем онај ради кога ће се прослављати Име Његово, без обзира у ком стању ћу бити, без обзира да ли ћу бити усправан или парализован. Покажи ми, Свети, да чујеш моје молитве, тако да бих могао да се окрепим у мојим мукама!“. Тако је гласила моја молитва.

Отишао сам у умилењу и смирењу. Бескрајни мир је испунио моју душу. Сада сам већ био потпуно сигуран да ће се десити чудо. Могу да кажем да сам га већ и очекивао. У сваком тренутку, чекао сам да ме нека невидљива рука подигне. Десет дана после тог мог ходочашћа у Егину, спремио сам се, као и свакога јутра, да радим своје уобичајене вежбе. Изненада, осетио сам као да се нешто раздрешило у мени. Осетио сам као да ме је неко одвезао од неке свезаности. Осетио сам потребу да устанем.

Позвао сам болничарку Димитрију Скортсанити и возача Јована Кацакија и рекао им: „Помозите ми да покушам да устанем, без протезе“ (Свако јутро они су ме стављали у нарочиту ортопедску протезу да би ми учврстили ноге). „Али, пашћеш!“, рекли су ми. „Не, одговорио сам, устаћу, желим само да ми мало помогнете“. Они су оклевали, али када су видели да не одустајем, подигли су ме. И, о, чуда! Видео сам да стојим и да моја колена не клецају као што је то било раније. Тада сам хтео да покренем ноге да бих коракнуо, али, верујте ми, заборавио сам како се хода! Тражио сам од њих да ми покажу шта треба да радим да бих ходао. Гледали су ме изненађено и рекли су ми да најпре треба да подигнем једну ногу, па да је онда спустим, и да онда то исто урадим и са другом. Покушао сам да урадим овако и видео сам да могу. Нема начина да вам пренесем душевно стање у коме сам био у тим тренуцима, нити да опишем агонију, нити да објасним чежњу и снагу са којом сам успео да покренем ноге да учине тих неколико првих корака без икаквог страха да ћу пасти и разбити се! Ко може да опише моју радост када сам видео да стојим и корачам без ичије помоћи! Ово препуштам вашој машти.

Моја прва мисао је била да своје прве кораке у болничком параклису принесем на дар благодарности Најмилостивијем Господу. Нисам имао ништа друго да му принесем.

Одмах после тога, позвао сам лекаре Димитрија Мурулиса и Јована Константакиса, болничарке и физиотерапеуте Христа Христопулоса, Димитрија Тејганона, Георгија Анагностакија и Панајота Бакуроса; госпође Хрису Михалаку, Полу Патели, г-ђу Такона и друге. Поставио сам им свима исто питање: „Да ли верујете да је могуће да ја једнога дана проходам? Знам да имам потпуну парализу, атрофију, дегенерацију мишића и поремећаје зглобова… И, знајући све, реците да ли постоји икаква шанса да једнога дана ја, ипак, проходам“. Лекар-ортопед др Мурулис ми је први одговорио: „Ми знамо да сте ви потпуни физички, али не и психички инвалид. Будући да знате какво је ваше стање, зашто нас то уопште питате? Не, г. Калканди, ви нећете никада моћи да проходате!“.

Упитао сам, потом друге: „А шта мислите ви г. Константаки?“.

„Нажалост, не, нећете моћи да проходате никада“, одговорио је он.

„А ви, физиотерапеути, шта ви мислите?“.

И они су одговорили да нећу никада више моћи да ходам.

„Али, ја вам најискреније кажем да могу да устанем, да стојим и да ходам“.

Они су ме тада упитали:

„На основу чега то говориш?“.

„На основу Бога“, одговорио сам им. „Ослонићу се на љубав Божију“.

„Па, што онда не устанеш сада?“, питали су ме они.

„За вас ћу да устанем и ходам сутра. Желим да своје прве кораке посветим Богу!“.

После ових речи они су отишли од мене. Болничарки и возачу који су видели како сам устао рекао сам да никоме не говоре ништа док не дође време.

Увече смо позвали све пацијенте у болничку цркву да би сви могли да буду сведоци чуда. Тамо сам пред свима објавио да је куцнуо час да проходам и да ће свако од њих, ако буде имао жарку веру и апсолутно поверење у Бога, једнога дана проходати, јер Бог не прави дискриминацију као што то чине људи. „Нисам ништа бољи од вас“, рекао сам им, „али воља Божија је несхватива“.

У међувремену, о. Тезеј, болнички свештеник је дошао у параклис и упитао нас:

„Дечице моја, шта се овде дешава, шта то чекате?“.

„Оче“, рекао сам му, „куцнуо је час да проходам“:

„Слава Богу“, рекао је он, „данас је навечерје Светих Бесребреника Козме и Дамјана“.

„Утолико боље“, одговорио сам.

Он ми је принео икону Светих Бесребреника да је целивам. Болничари су ме подигли. Устао сам и почео да ходам по параклису, певајући са сузама у очима: „Ко је велик као наш Бог…“.

Какав је то тренутак био! Сви инвалиди су почели да плачу и да ускликују, молећи се Богу да и они једнога дана проходају као што сам и ја проходао. Молили су Бога да им помогне. Био је то незамислив и неописив призор: из дубина душе ми смо певали на вечерњој служби и величали Господа Неба и земље. Као што се може и претпоставити, свако ко ме је после тога видео био је шокиран!

Сви они људи који су, одбацивши Свемоћнога Бога, живели ослањајући се искључиво на научно знање, када би ме видели како ходам, померам руке и возим кола, итд. нису знали шта да кажу и само су слегали раменима.

Овде бих желео да вас упознам са оним што ми је помогло да се подигнем: то је, пре свега, вера у Бога – свељубвеног Сапатника људског, затим, бол, испуњавање заповести о љубави и молитве мог духовног оца, старца Филотеја, као и моје мајке.

Велика је слава Твоја, Господе, јер нам ниспошиљеш бол и страдања да би нас научио… Какву ми је само духовну корист донео мој бол – све те године имао сам га као свог јединог сапутника. Да није било тог бола, никада се не бих окренуо Богу! Стари човек је владао мојом душом и читавим мојим битовањем. Али, сведобри Господ ми је, по Својој бескрајној љубави, ниспослао ово велико страдање – страдање које је ме је довело до тога да пронађем прави животни пут, који сам претходно потпуно напустио. Да, велики је смисао бола! Блажени су они који га осете на време и пронађу истиниту Светлост, а то је – Христос! Наш Христос је увек близу нас, на нашој страни и спреман да нам помогне. Све што треба јесте само да га искрено позовемо. Само је Христос – Светлост света, Само је Христос – Истина и Живот. Господ нас упозорава: “ У свету ћете имати жалост, али не бојте се. Ја сам победио свет“. Свака туга, болест, сиромаштво, невоља… омекшавају срце човеково. Сва ова искушења нас подстичу да се молимо, воде нас ка покајању и исповедању греха, узгајају у нама дуготрпљење и љубав, усавршавају нас духовно и морално, водећи нас ка спасењу.

Извор: Радио Светигора