О УЗРОЦИМА И ВРЕМЕНУ ЗАМЕНЕ ГЛАСНОГ ЧИТАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ МОЛИТАВА ТАЈНИМ ЧИТАЊЕМ

[Искушеник]

                                                                                                                  А.П. Голубцов

О УЗРОЦИМА И ВРЕМЕНУ ЗАМЕНЕ ГЛАСНОГ ЧИТАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ МОЛИТАВА ТАЈНИМ ЧИТАЊЕМ

Данас се код нас све молитве Литургије, осим заамвоне молитве, читају од стране свештенослужитеља тајно (μυστικω) од лаика. Умесно целокупних молитава лаик чује само такозване возгласе, тј. завршетке молитава који садрже славословље Свете Тројице, већим делом у облику закључка узрочног периода, 1) или кратке изводе,извучене фразе из њихове средине, 2) међу којима нема видљиве повезаности ставити ономе ко није упознат са садржајем молитава и ко никада у рукама није имао Служебник. У односу на ово потпуно супротну појаву представљала је литургијска пракса прва три четири века: тада се гласно, општенародно изговарање молитава само по себи предпостављало и било је својеврсни conditio sina qua non саме литургијске службе. Као доказ оваквог мишљења позваћемо се пре свега на чувено место Јустинијанове Апологије ( главе 66-67), у којој је у име верника свог времена Јустинијан писао следеће: ,,По завршетку молитава (за себе и новокрштеног) међусобно се поздрављамо целивањем. Затим братија предстојатељу приносе хлеб и чашу са вином и водом и он, узевши ово, узноси именοм Сина и Светог Духа хвалу и славу Оцу свега и детаљно врши благодарење због тога што нас је Он удостојио овога. Након што узнесе молитве и благодарење због тога (τα ευχα και την ευχαρισταν), сав присутан народ кличе (επευφημτ), говорећи овако: Амин. Амин на јеврејском језику значи: Нека буде. 3)

Да су лаици потврђивали молитве и благодарења која је предстојатељ да сви чују изговарао сведочи једно место из писма Дионисија Александријског, упућеног римском епископу Сиксту,а које је наведено у Јевсевијевој ,,Црквеној историји (књига седма,глава девета) : ,,Не усуђујем се“,писао му је о једном од крштених јеретика,али који је већ дуже време био у заједници са Црквом, ,,да поново припремама (за крштење) онога који је чуо благодарење и заједно са осталима изговарао ,,Амин“ (ευχαριστια γαρ επακουαντα και συνεπιφξαμενον το αμην) , и који је стајао пред Трпезом и пружао руке ради узимања Свете хране“ ... У једном од најстаријих литургијских споменика . Александријском Лудолфовом, после речи Достојно и праведно, о учествовању у литургијском канону лаика чак је директно речено следеће: ,, Затим се изговара (dicunt) евхаристијска моитва,следујући за епископом који предходи (episcopum praeeuntum sequendo). 4)

У наведеном споменику молитве су кратке и њихово дословно понављање није представљало тешкоћу, нити је захтевало посебно време. Међутим, са повећањем литургијских молитава, које су у трећем и четвртом веку достигле значајан број, било би потребно далеко више времена да се све молитве читају наглас, а уз то и пажња слушалаца више није била толико усредсређена, као што је то раније био случај. За њих ово слушање било је потребно заменити појањем и скрити ток службе, допустивши свештенику да чита молитве тајно у време док ђакон са лаицима врши паралелне делове службе. Данашњи симетрички распоред јектенија и дужина појања одређених црквених песама, у време док свештенослужитељ тајно чита молитве које су одређене у служебнику, прилагођен је броју, обиму и редоследу самих молитава и, очигледно, формиран је под утицајем данашње праксе. Црквени типик наређује ђакону да се у својим јектенијама усагласи са свештениковим радњама у олтару. У вези са овим интересантно правило сачувано је у неким древним грчким и словенским диатаксисима Златоустове Литургије. На крају јектеније, након прозбе ,,Заштити, спасим помилуј“, каже следеће: „Ово говорећи,ђакон гледа према свештенику, и када види да је овај завршио са читањем молитве, додаје још и ово: Премудрост“. 5)

На замену гласног читања литургијских молитава тајним читањем није била без утицаја ни disciplina arcana. Њен основни мотив – не разглашавање тајни вере и богослужења пре непосвећенима у тајне, у различитим епохама Цркве био је схватан и примењиван је различито према одређеним члановима хришћанске заједнице. Када је у Цркви почела да настаје институција катихумена, овај систем задобио је нов облик и нашао себи нову примену. Због њега сада је направљена строга подела између клирика и осталих чланова Цркве. Првима је било приписано најузвишеније познање, нарочито озарењем Светим Духом, уопште највиши степен духовног разумевања, због чега им је било препуштено и неупоредиво веће учествовање у Светим Тајнама. Остали чланови, као непосвећени у најузвишеније Тајне, у значајној мери били су лишени овог учешћа и ограничени својом засебном облашћу молитве. Чим је настала оваква подела, природно је да је свештенику запало много молитава, и уз то оних најважнијих, које  је морао да чита тајно од народа, као само њему доступне по свом садржају. ,,Божанствени Јерарх“, изражавајући се речима Дионисија Ареопагита, ,,иако низводи својевољно онима који су му потчињени своје јединствено свештеноначалствено знање, користећи разноврсност свештених символа, истог трена, као неухватљив и незадржив у (стварима) нисми, без икакве промене у себи враћа се свом началственом служењу“. 6) Ево најопштије и најбољег израза овог система који је, начинивши разлику између јерархије и обичних лаика у односу права богослужења и схватања обреда, сакрила свештеника и Епископа у круг само њима доступних служења и молитава, а лаике оставила да се задовоље малим од изузетно многог које су раније чули и видели на Литургији.

Чини нам се да је формирање ове скривености литургијског обреда имала утицај још једна околност. У старини, у права три четири века, сви верници су се, према могућностима, причешћивали Светим Тајнама заједно са Свештенослужитиљем и услед обичаја приношења ближе учествовали у служењу Литургије него што је то био случај са хришћанима каснијег времена, када је обичај приношења постепено почео да излази из праксе и када су лаици све ређе приступали причешћу.

Колико је тешко да се схвате последице које је оставила замена гласних молитава тајним молитвама на само устројство литургијске служба, која се наког овога поделила од целокупног богослужбеног чина на два паралелна дела – први који је препуштен лаицима и други који свештеник врши у Олтару, толико је тешко и тачно означити хронолошку границу од које је почела да се истискује древна хришћанска пракса општенародног изговарања литургијских молитава и када је она коначно уступила место њиховом тајном читању. Постоје основе за тврдњу да се ова промена догодила у петом веку, иако је њен почетак био нешто раније, како се може претпоставити из 19. правила Лаодикијског сабора, који одређује да се након изласка катихумена и покајника из храма ,,говоре три молитве верних: једна, тј. прва, ћутке (διασιωπης), а друга и трећа да се гласно (δια προσφωνησεως) изговарају“ . У вези са овим добијамо све врсте података : једни указују да је још увек поштован древни обичај, док други говоре о његовом потискивању од стране новог поретка ствари. У једној од својих беседа Свети Јован Златоуст оставио нам је опипљив доказ да је у његово време Литургија и даље чувала свој ранији, потпуно отворен карактер, и да је гласно читање евхаристијских молитава било уобичајена ствар. „Има случајева када се свештеник“ , како расуђује Свети Отац, „ни по чему не разликује од лаика, на пример, када се треба причестити страшним Тајнама... И у молитвама, како свако може да примети, много помажу лаици, јер се и за ђавоимане и за покајнике приносе заједничке молитве од стране свештеника и лаика...

И молитве благодарења такође су заједничке јер не приноси свештеник благодарење сам, него и сви лаици. Јер, најпре добивши одговор од лаика и затим сагласност да је оно што се врши достојно и праведно, свештеник започиње благодарење. И шта има зачуђујуће у томе да заједно са свештеником кличу и лаици, када они узносе оне свештене песме заједно са самим Херувимима и вишњим Силама. А све ово рекао сам због тога да сваки од лаика буде спреман, да бисмо знали да смо сви једно тело и да се толико разликујемо међусобно као уд од уда и да полажемо све само на свештенике, већ да се и сами страмо о читавој Цркви као о телу које је свима нама заједничко“. 7) У овим речима Златоуст износи литургијску праксу свог времена која још увек није стигла да се издвоји од богослужбених образаца првохришћанске старине.

У нове услове црквене дисциплине преноси нас 137. Новела императора Јустинијана (565) , која већ указује на суштинску промену древног обичаја гласног читања литургијских молитава, које се још чврсто држало у време Златоуста. „Наређујемо“, каже се у Новели, „ да сви Епископи и презвитери не врше тајно (non in secreto) Божанствени принос и молитву која се чита приликом Светог крштења, већ таквим гласом који би верни народ добро чуо (sed cum ea voce, quae a fidelissimo populo exaudiatur), како би душе оних који слушају од овога задобијале веће страхопоштовање, богопоштовање и благосиљање“ ... Међутим, императоров указ, иако је био оснажен ауторитетом Апостола (1Кор. 14, 16-17; Рим. 10,10), није могао да промени и исправи ситуацију, нити да заустави покрет који је започет у области богослужења. Нова пракса, која још увек није свуда била заступљена , ипак је пустила дубоке корене и имала иза себе снажну подршку. Обе чињенице доказују казивање Јована Мосха у његовом Лугу Духовном, који је временски близак донетој одлуци императора Јустинијана. „С обзиром на то да су у неким местима“, каже се овде, „свештеници имали обичај да читају молитве наглас, деца, која су на свештеним сабрањима стајала близу њих, испред светиње, слушала су речи и запамтила их“. У својој дечјој игри они су понављали молитве и радње литургијске службе, одредивши једнога међу собом за свештеника, двојицу за ђаконе, ставивши у шали хлеб на камен и насувши вина у глинени суд. Међутим, када је све било учињено према црквеном обичају, пре него што је хлеб био раздробљен, са Неба је сишао пламен и спало сво предложење, тако да није остало ни трага од камена и приноса. 8) Може се претпоставити да је ово казивање, према коме су евхаристијске молитве наглас крајем 6. и почетком 7. века читале само у неким местима, пренето до стране аутора Луга Духовног делимично у интересу све више актуелног обичаја тајних молитви, с обзиром на то да је оно у овом примеру профанције евхаристијских тајни од стране деце одлично наглашавало непожељне последице раније праксе. У време константинопољског Патријарха Германа (715-732) тајно читање молитава постало је свеопште правило. Од свих литургијских молитви само се заамвона тада изговарала наглас и самим тим се издвајала из низа осталих, представљајући изузетак од општег правила. Према мишљењу Патријарха Германа, она је представљала замену онога што је било скривено од лаика у тајним молитвама свештеника и као да је разрешавала оправдане недоумице и питања оних који нису налазили довољно основа за тајно читање молитава. „С обзиром на то да су неки од оних који су били ван Олтара често падали у недоумицу, расправљајући међусобно и говорећи овако: „Какав је циљ, мисао и снага молитава јихе се читају?“ (υποψωριζομενων) и желели да ово на неки начин разумеју, божанствени Оци су и написали заамвону молитву као скраћење свега о чему се молило (током Литургије)“. 9)

Трагови древне праксе гласног читања молитава, без обзира на њене давно прекидање, идо дан данас виде се у возгласима, општем плану црквене службе и у одређеним ситним и, по свој прилици, случајним карактеристикама. Тако, на пример, у нашој Литургији јектеније, које предходе Херувимској песми, завршавају се следећим ђаконовим позивом: „Премудрост“. Овај израз,према његовој употреби у древној и новој литургијској пракси, увек се налази тамо где се говори о побуђивању пажње слушалаца на неки важан поступак или читање. Међутим, на овом месту ни у древним ни у најновијим литургијама не среће се ништа друго, осим молитве верних које су следиле после јектенија. Данас, када се ове молитве читају тајно и када се од њих чују само возгласи, првобитно обраћање присутнима у храму речима „Премудрост“ у потпуности је изгубљени. Даље, шта је друго употреба множине у излагању садржаја литургијских молитава до траг ранијег одређеног учешћа лаика у њиховом изговарању? Такође, и данашње појање песама Ходите,поклонимо се и Светлости тиха на архијерејској и Литургији уопште представља остатак древнохришћанског свенарадног појања, које се данас врши од стране служитеља, појаца, а понегде и од стране самих лаика.

                                                                                                     

                                                                                                                                                                                                                 Богословскиј вестник, 1905, Т3, Но 9 стр. 69-75.

                                                                                    Са руског за Благовесник превео:

                                                                                                   Ђакон Ђорђе Лазаревић

__________________

1) На пример : Јер је твоја моћ, Јер си благ и човекољубив Бог, Јер Теби приличи свака слава, Јер си свет Боже наш, Да и они снама славе, Да свагда чувани влашћу Твојом, Милосрђем Јединородног Сина Твога; Свагда,сада и увек и у векове векова.

2) Победничку песму појући, Примите Једите, Пијте из ње сви, Твоје од Твојих Тебо приносећи, Особиту за Пресвету ...

3) Swaison. The Greek Liturgies, 207-208. Уп. Древне литургије у руском преводу, 1, стр. 40-42.

4) Ludolfi Ad suam historiam Aethiopisam Commentarius, pag. 324; Bunsen, Hippolytus and Seine Zeit, B II, S. 444

5) Γοαρα Ευχολογ. П. 91; Krasnoselceva, N. F. Material istorii liturgii, str. 58-59.

6) Писанiй св. Отцевъ и учителей церкви, относ. къ истолков. Богослуж. Т 1, стр. 75.

7) Беседа 18 на Другу посланицу Коринћанима апостола Павла, у руском преводу, стр. 237-238. Москва, 1851; уп. Беседа 21 на Дела апостолска у руском преводу, стр. 290, Санкт-Петербург, 1859.

8) Луг Духовни, глава194, руски превод, стр. 215-217. Москва, 1848.

9) Свети Герман, Патријарх константинопољски, Детаљно излагање црквених служби и обреда, PG 98, п. 452; руски превод, Т 1, стр. 425; уп. Тумачење Теодора Андидиског у чланку Н. Ф. Красносељцева: Прав. Собр. 1884. Т 1, стр. 413.

Извор : Жички Благовесник - Октобар/Децембар 2009, стр. 69-73