О мудрости у Старом Савезу

[Guest свештеник Иван]

Од самих почетака људи су тежили некој врсти мудрости, односно изналажењу правилног начина понашања, како доћи у позицију да човек не греши, да се понаша нормално. На основу искуства које је стицао кроз припитомљавање животиња, рада у пољу и друго, логично је било да се одређена искуства, која су старије генерације имала и која су се показивала као добра, временом постајала модел по којем су се људи понашали. Она би се често преносила у некој усменој форми и то најчешће у некој форми која је људима јако блиска, коју могу лако да запамте. Таквих пословица има и дан данас, поготово у народу.
Дакле, феномен мудрости је опште људски феномен који се појављује од самих почетака.
Какав је однос старих народа, укључујући и Јевреје, према мудрости, гледано у односу на новија схватања?
Бити мудар у библијском смислу речи, не значи имати сва знања овога света. Бити мудар значи квалитетно осмислити сопствени живот, живети у миру, складу. Поуке о томе су се често преносиле кроз пословице, приче јако често кроз један вид јеврејске поезије.
Међутим, треба обратити пажњу је феномен у коме се појављује мудросна литература код Јевреја, највише у форми неких поетских исказа. Основна одлука јеврејске поезије пак није њена метричка форма, као што је случај касније, већ извесна стилска фигура која се назива паралелизам у којој си најважније саме идеје које се саопштавају. Битно је пренети идеју.
Таквих паралелизама има више врста, два основна су:
- Синонимни паралелизам, где се у дистиху (два стиха или по пола стиха) прва мисао понавља још једанпут само другим речима. Ових примера има у Псалмима и Причама Соломоновим: Пс 24, 5 „Он ће добити благослов од Господа, и милост од Бога спаса свог“. Иначе је познато да су Јевреји неке битне и важне идеје наглашавали. Један вид тог наглашавања био је кроз форму паралелизма.
- Антитетички паралелизам, где се мисао изражава тако што се у првој половини дистиха износи потврдан став, а у другој одричан став (или обрнуто). Пр 10, 7 „Спомен праведников остаје благословен, а име безбожничко пропада“.
Поред ових изрека мудросне мисли се могу врло често, у јеврејском предању, преносити у форми загонетки, дијалога (којих поготово има у Књизи о Јову), акростиха.
Један посебан стилски облик или стилска форма, која је позната у јеврејским мудросним текстовима, назива се машал. Машал се односи на поменуте дистихе, али се појављује и још у неки другим облицима, тако да може значити „парабола“ (машал=постати као, бити упоредив). Односи се не само на краће пословице већ и на дуже песме или химне. Будући да има више значења, машал је најбоље преводити као „изреке“ (зато је боље рећи Соломонове изреке, уместо приче).
Занимљиво је напоменути и животни контекст у коме настају ове мудросне изреке. Тај животни контекст није био идентичан у свим ситуацијама. Један од животних контекста јесте породица, где се деца васпитавају у кругу породице (родитеља, дедова и баба). Ту се стиче практична мудрост, свест о националној припадности, традицији и друго. Овај контекст се често налази у Причама Соломоновим, поготово у четвртој глави .
Други контекст је било племе, село, градић где се врло често излазило на тргове (у Старом завету на капије градске) где се расправљало, људи су размењивали идеје и искуства (нпр. Јов 29, Пр 31).
Трећи контекст је повезан са настанком јеврејске државе и он је везан за царски двор. Овај аспекат мудрости је највише интернационалан, док су прва два опште људска. Када се образовала држава, двор, потребно је било установити многе службе које су биле у функцији царства. Ови службеници су своја искуства црпели врло често користећи се искуствима напреднијих и моћнијих цивилизација и народа. Будући да је сама тенденција царства била у општем тренду на старом истоку, логично је било да ће и само хијерархијско устројство личити на устројство какво је постојало у Египту, Месепотамији и др. Због тога су се врло често преводили извесни мудросни текстови који су служили тим општим сврхама, без неке посебне теолошке интенције. Водило се много рачуна о образовању талентованих. На то се гледало као на општенационални интерес.
Леп пример сакупљања мудросних изрека је књига Прича Соломонових. И овде се могу наћи елементи препричавања, па чак и превођења неке мудросне литературе других народа. Тако нпр. Пр 22, 17 – 23, 11 приписује се египатским поукама.
Дакле, основни идејни концепт мудрости био је стицање искуства и знања на основу опште памети, разборитости. Идеја мудрости и саме мудросне књиге су добиле коначну форму у каснијем периоду, а сама идеја мудрости се временом трансформисала у неке нове форме, поготово у постегзилном периоду где долази до извесне теологизације премудрости. Теологизација премудрости подразумева, у основи, њену персонификацију, коју можемо наћи нпр. у Причама Соломоновим 8, 22-31.
У каснијој теологији мудрости уметност живљења није више управљање по практичној мудрости, него је она Божији дар, мудрост треба стећи као нешто што је човеку блиско, али нешто што долази од самога Бога. Управо овако схватајући мудрост, јеврејски теолози су говорили о њој више у сликама, персонификовано. Тај феномен је повезан са једним општим теолошким феноменом посредовања Бога свету. У позном јудаизму идеја трансцедентног Бога била је јако наглашена, много јаче него раније. Она је подупирана неким философским идејама, чак и у грчком свету (учење новоплатоничара).
Дакле, практична мудрост није одбачена, већ кроз њено практиковање треба се отворити ка Богу и удостојити се дара мудрости.
Друга струја јеврејског предања је наглашавала Тору као преегзистентну. Значи, Тору није написао Мојсије, нису је написали уопште људи, него је она настала пре самог Стварања, њу је сам Бог дао Мојсију. Међутим, по Тори се требало живети. Тора је та небеска мудрост која силази међу људе у писаној форми, људи је читају и управљају свој живот спрам ње.
Ове идеје метафизичког порекла мудрости су постојале, нпр. египатска богиња Мат, која је у основи значила ред и поредак, хармонију у космосу. Сваки фараон је био дужан да се користи мудрошћу, богињом Мат, и да руководи живот спрам ње. Овај феномен постојао је и код Сумера (Ме). Код њих је значио и прапочело, нешто из чега се све развија.
У јеврејском, библијском концепту мудрост долази од Бога, она је управљање живота спрам Бога, уподобљавање њему.