Da li je Pravoslavnoj Crkvi potrebna liturgijska reforma? Anastasios Kalis

[karadjordje]

Poziv psalmopojca: „Pojte Gospodu pesmu novu, jer učini čudesa ... “ (Ps 98, 1), predstavlja potvrdan odgovor na postavljeno pitanje, jer  čak iako novo ne znači nešto potpuno novo već nešto obnovljeno, može se zapitati da li se slava Božja kroz istoriju i u različitim socio-kulturnim prilikama iznova da opevati, a da se pri tom ne posluži novim izražajnim sredstvima? Pravoslavne bogoslužbene forme i molitve, koje su u svom izvornom obliku izraz dubokog duhovnog iskustva, potiču iz jednog vremena čiji su način života, iskustvo, očekivanje i izazov strani čoveku 21. stoleća. Semantika molitvenih tekstova i simbolika obreda su izražajna sredstva, koja odgovaraju životnom iskustvu i misaonim obrascima ljudi iz vremena njihovog nastanka. Otuda se postavlja pitanje mogu li se takva iskustva i takvi obrasci identifikovati bez detaljnih studija kulturne istorije, istorije dogmi i istorije liturgike odn. da li su podobni da izraze misaoni i osećajni svet modernog čoveka.

Nesporna je velika vrednost liturgijskog nasleđa Pravoslavne crkve, ali ne vidi se razlog zašto se sakralizacijom jednog razvoja, oblikovanog istorijskom realnošću Crkve i njenog okruženja, onemogućuje njegov nastavak. Klasični književni i umetnički  spomenici, koji obeležavaju uzlete duhovnih i tehničkih dostignuća  određenih epoha, nisu sprečavali ljude da se kreću napred i otkrivaju  nove, posebne mogućnosti, koje odgovaraju duhu i zahtevima aktuelnog vremena.

Priznanje za velika dostignuća ne sme se zaustaviti na divljenju i uvažavanju, nego se moramo okrenuti proučavanju i stvaralačkom suočavanju sa njihovim vrednostima, što susrete sa dostignućima prošlih epoha pretvara u doživljaj, čija su konsekvenca obnavljanje nasleđenog i preobličavanje prevaziđenog.

To nije slepi ustupak duhu vremena, „ovoga sveta“ (Ef 2,2), već pastirska neophodnost, kako bi se jedna ista vera, shodno načelu apostola Pavla, učinila pristupačnom svim ljudima, u saglasju sa njihovim mnoštvom: „Tako sam Judejima bio ... Judejin - da bih pridobio Judeje ...; onima bez zakona ... kao da sam i ja bez zakona ...; slabima slab, da bih pridobio slabe; svima sam bio sve - da svakako neke spasem“ (1. Kor 9, 20-22). Reagovanje na očekivanja i potrebe ljudi ne znači da se sa njima identifikujemo, već da se sa njima solidarišemo, da tražimo kontakt sa njima. To iziskuje preispitivanje i prilagođavanje obreda i molitvenih tekstova Crkve u današnjem vremenu, kako ne bi slavila eshaton kao arheološko nasleđe, već ono nepromenljivo i večno, što u njenoj molitvi doživljavamo kao stvarnost Božijeg prisustva.

Ovu neophodnost potvrđuje i Prva Svepravoslavna predsaborna konferencija, održana u Šambeziju/Ženeva (1976), koja je autokefalnim pravoslavnim crkvama preporučila, da iz prvobitnog tematskog kataloga za Svepravoslavni sabor prouče tri teme, koje se tiču njihovog liturgijskog života: „Preraspodelu liturgijskih perikopa u celosti – Ujednačavanje tipika i liturgijskih tekstova u bogosluženju i u služenju Svetih tajni. Revizija i kritičko izdanje tekstova – Veće učešće laika u bogoslužbenom i ostalom životu Crkve.“ U tom smislu zalaže se za liturgijsku obnovu u okvirima pomesnih datosti i mogućnosti pravoslavnih crkava, između ostalih, i međunarodni „Pravoslavni seminar o obnovi bogosluženja,“ održan uz pomoć Svetskog saveta crkava 1991. u Bukureštu. Pri tome se u rubrici „Aktuelni izazovi“ navode bitni problemi, kao što su značajnije učešće vernika, pričešće, pokajanje, post, bogoslužbeni jezik i crkvena muzika.

Glavna predpostavka za liturgijsku obnovu, bez koje bi liturgijska reforma bila ravna lečenju simptoma bez uklanjanja njihovih uzroka, aktivno je i svesno učešće Božjeg naroda na bogosluženjima, propraćeno kritičkom revizijom liturgijskog predanja na naučnoj osnovi, kako bi se, sa jedne strane, sve što je autentično oslobodilo od onoga što je strano, a s druge, kako bi došlo do usaglašavanja liturgijskog života pravoslavnih crkava. Vaseljenska patrijaršija je 1932. pokušala da reši ovaj problem, poverivši taj zadatak jednoj komisiji sačinjenoj od episkopa i naučnika, koja, međutim, taj zadatak nije obavila. Jedino je sekretar te komisije, potonji profesor liturgike na Atinskom teološkom fakultetu Panajotis Trembelas, samostalno objavio tri toma, samo u naznakama kritički obrađenog izdanja bogoslužbenih tekstova. Inače, krajnje je vreme da se počne sa ovim poslom, kako bi se liturgijska obnova i reforma postavile na solidnu osnovu.

U saglasju sa pravoslavnim poimanjem i doživljajem liturgije, velika pažnja se mora posvetiti jeziku simbola, jer njime je obuhvaćen celokupan čovek i njime se prenose elementi mističkog susreta sa transcendentnim, koje je nemoguće predočiti jezički i racionalno. Međutim, liturgijska svakodnevica pokazuje da je simbolika često prekrivena naslagama simbolizma. Dok je Zapadna crkva simbol odvojila od realnosti i odstranila ga iz liturgije, u Pravoslavnoj crkvi je došlo do prenaglašenog kulta simbola, na uštrb njegove funkcije, tako da  odvraća pažnju od stvarnog događanja. Autentično tumačenje i primena simbolike su, inače, preduslovi liturgijske obnove Crkve, koja mora da bude usmerena na očuvanje smisla simbola od deformacije i na proveru da li još izražava ono što simbolizuje.

Naporedo sa tim, neophodan je i kritički uvid u molitvene tekstove, koji obezbeđuju prenošenje apostolske vere danas. Mnogim vernicima će takve namere možda izgledati bogohulne, ali one su neophodne radi očuvanja identiteta hrišćanske vere, pošto su se uvukle molitve koje je destruiraju. Primeri za to su obredi pred krštenje, koji svojim arhaičnim predstavama o seksualnosti, menstruaciji, oplođenju, trudnoći i porođaju prenose diskriminirajuću sliku o ženi, kao i bogosluženja Strasne sedmice, čije himne tu i tamo promovišu antisemitizam.

Neophodno je, naposletku, pokušati i da se monaški bogoslužbeni poredak, koji se u neko kasnije vreme ustalio po parohijskim crkvama, zameni prvobitnim parohijskim, kako bi se stalo na put samovoljnom skraćivanju, do kog dolazi iz obzira prema sabranom narodu, jer je rezultat takvog skraćivanja često besmislen liturgijski torzo.

Liturgijska obnova i reforma su neophodne predpostavke, kako se autentična crkvena tradicija ne bi poštovala kao neka mumija. Međutim, za to, po mom mišljenju, u pravoslavnim crkvama nedostaje srčanost i dinamika. Uz to, postojanje staroveraca u Rusiji i starokalendaraca u pravoslavnim crkvama koje su uvele Grigorijanski kalendar, ukazuje nam i upozorava nas na to, da nešto poznato nije moguće lako i bezbolno zameniti nečim nepoznatim. Otuda rezignacija i dokolica ovde nisu poželjne, već jedino pastirski trud uz strpljivost i senzibilnost.

Anastasios Kalis

**

A. Kalis, rođen 1934. godine, jedan je od poznatijih evropskih pravoslavnih teologa. Nedavno se penzionisao. Pre toga je vodio pravoslavnu katedru na Univerzitetu u Minsteru. Ovo je odgovor na jedno od sto pitanja u knjizi A.  Kalisa : Ono što bih rado da znam – 100 pitanja pravoslavnom teologu, objavljene 2002. Knjiga će uskoro izaći na srpskom ).

http://www.sv-jelisaveta.org.yu/analysis_alone.php?ArticleId=%20463

[Guest nikolastojanoviccuprija]

klapklap klapklap klapklap vaistinu slavabogu Hristos vaskrse

[Дража]

Не треба нам никаква литургијска реформа већ 100 пута активнији рад надлежних пастира (свештеника и осталих) који ће залутале овце вратити стаду и научити их како да живе по Законима Божијим. Тако ћемо за кратко време добити богоугодне плодове, а увођењем реформи које се тако потенцирају (и на овом форуму) можемо, како је кренуло, добити само раскол и овог малог преосталог стада. Дакле литургијском реформом "по ушима чешаторског" карактера ћемо само изгубити. Даље ако је формализам (традиција) нешто против чега се модерни богослови боре зашто онда уводе нове форме и формализме због којих може доћи до цепања и свађи међу браћом православном. Они који сада желе литургијске реформе несумњиво су под утицајем трулог и већ морално и духовно пропалог запада, те глобализма и човекопоклонства јер се само овим начелима воде када наводе разлоге због којих су реформе потребне. Нити мене нити било кога неће Богу привести било каква њихова реформа већ ће то урадити "тихи глас" Господњи који као ријека живота истиче из светитеља цркве Његове, из праведника ововремених и оновремених, из добрих епископа и свештеника који заиста живот полажу за стадо и својим нам живим примером показују како се служи Богу Једином.

[Guest свештеник Иван]

Дражо, како видим, у потпуно погрешном контексту схваташ шта се подразумева под литургијском обновом ( а не реформом, реформацијом како Ти непрестано потенцираш, не заборављајући да поткачиш и уреднике форума као и оне који не мисле као Ти). Ово што си написао је текст збрда-здола, без јасне идеје. Но, опет, то је Твој пут и нека Ти је Господ у помоћи.

[nemanjacr]

лепа тема карађорђе..лепа и преко потребна...без обзира на непромишљене и паушалне оцене душебрижника етнофила...не ѕнам само како успевају да споје литургијско наслеђе и оданост идејама модерног запада...повратак у литургијско наслеђе,у богослужбену ризницу је неопходно...

[Дејан]

Kada su se kod nas pojavili prevodi dela svetih otaca?

[karadjordje]

Срећа што је некад свештеничка била Амин иначе би Свети Оци по данашњим псевдоревнитељима били главни кривци за расколе.Чудим се и не могу чуду да се начудим ономе Димитријевићу који се противи Литургијској обнови а сам издаје књиге у којима доказује да је промјена Литургије кроз историју сасвим нормална ствар.

Рецимо Символ вјере:читао се само једном годишње,на Велики Петак и кад су се оглашени крштавали.Тек у шестом вијеку се чита на свакој Литургији а коначан облик је добио 381 године.Да не говоримо о иконостасима,рипидама,одеждама,начину причешћивања.....

Што мислиш да данас неко укине иконостасе прогласили би га за јеретика без пардона јер им је то од Апостола.Будалаштине.Нека се спусте мало до црногорског приморја да виде древне цркве без иконостаса.

[karadjordje]

Kada su se kod nas pojavili prevodi dela svetih otaca?

Којих?

[Дејан]

Kada su se kod nas pojavili prevodi dela svetih otaca?

Којих?

Generalno,kada se msaovnije pocela prevoditi svetootacka literatura kod nas?

[karadjordje]

Масовно је кренула да се преводи деведесетих.Прије тога су превођени дијелови или мања дјела.Код Милаша имамо превене све васељенске и помјесне каноне са тумачењима.То је 19. вијек.

[Дејан]

Масовно је кренула да се преводи деведесетих.Прије тога су превођени дијелови или мања дјела.Код Милаша имамо превене све васељенске и помјесне каноне са тумачењима.То је 19. вијек.

Toliko o tome koji su temelji obnove liturgiskog zivota  0104_cheesy

[karadjordje]

Поједе нас незнање.

[Жаре]

Врло занимљива тема морам признати али на жалост видим да се већ користи као терен за трвење око разних мишљење.Једне прилике када сам боравио на факултету имао сам част да поразговарам са једним свештеником из Жичке епархије.Пошта сам и сам био жртва погрешног мишљења пру ствар коју сам га упитао јесте да ми објасни зашто су се појавиле неке "новотарије" у литургијском обреду.Одговор је био једноставан:"Због народа брате".Поменути отац је старешина једног храма,чији су парохијани већином људи,поодмаклих година и на сву жалост та Црква нема певницу,а како је онемогућено да један човек уједно чита молитву и сам поје рецимо Херувимску песму,онда се притом молитве читају на глас.Питам се како би изгледала литургија у том храму да отац фино навуче завесу,затвори двери,чита молитве у себи а народ гледа у завесу као у неки угашени видеопројектор и са времена на време само чује возглас:"Господу се помолимо"??Мислим да би временом у парохији билоо верника све мање,или би у најблажем случају поценили када је време за свето Причешће,па би сами долазили само у тај час.Један пример,као овај доказује да је нама у оваквим случајевима реформа неких ствари и више него потребна.

Иначе да се надовежем на претходни цитат брата Карађорђа,да је данас много људи и на моју велику жалост парохија дало себи за право да неке промене које су увели епископи бојкотују на један јако груб и за сваког Хришћанина непримерен начин,позивајући се на то да је пар светих отаца радило сличне ствари.Ако ми дозволите,приметио бих да нигде нисам прочитао да су ти исти свети оци дозволили себи да своје епископе вређају,да се са њима изругују,да им показују непослушност,да прекидају или ометају Литургије,па чак на Цркве катанце стављају.Све у духу вере и светог Јеванђеља да се ради,па и када се "исправљају заблудели епископи".Што се теме тиче,волео бих јако да се врате неки моменти које су постојали у раноије а временом су ишчезли,као рецимо на возгласу "Љубимо једни друге.." да се целива и народ међу собом и да то не буде само један естетски моменат већ једно право исповедање вере и љубави међу парохијанима.

[nemanjacr]

није проблем неѕнање,већ такозвано свезнање,окошталост,поистовећивање онога што мислимо да је старо и освештано са апсолутном истином...етнофили се убише да од литургије направе споменик нацији уместо да је схвате као Тело Христово...враћају нас у прошлост Карловачке митрополије поричући да је литургија икона есхатона...

[karadjordje]

Испаде по овим псевдоревнитељима да је Свети Залтоуст архијеретик јер написао Литургију поред Литургије Светог Василија.