Монотеизам у Старом Завету

[Guest свештеник Иван]

Ми обично неке ствари олако учитамо у СЗ и онда се полако ствара проблем ако библијске текстове читамо довољно озбиљно и обазриво.
Идеја монотеизма у СЗ би се донекле могла пратити кроз призму општег веровања, колико су ту неке ствари опште докучиве. Ми кажемо Израил је био монотеистички. Али, шта то значи? Шта се све ту могло поткрадари у разним локалним праксама и у шта све људи нису могли веровати, а да опет говоре: ми смо монотеисти, ми верујемо у Јахвеа. Поготово, јер тада није било ни писмености, ни комуникације, ни богослужбених књига. Ми имамо све од тога, али је и даље стање верске просвећености на јако ниском нивоу, и не само код нас, већ је то универзална појава у хришћанском свету.
Тако, библија прича више о једном идеалу, не преносећи стално конкретно стање ствари како је било. Ми то стање можемо из библије ишчитати, али то је био један дуг и мучан процес сазревања вере, сазревања религијске свести. Јер верско схватање источног света било је у принципу политеистичко. Политеизам има више својих варијанти. Једна од њих је хенотеизам – веровање у пантеон богова коме доминира један главни бог, коме су остали подређени. Прихватају се на неки начин и поштују као божанства, али главна част и поштовање припада том врховном богу. Други вид политеизма јесте монолатрија – верски концепт који је био близак Израилу, где се поштује један бог, али се не искључују други богови. Монотеизам је вера у једног и јединог Бога који постоји и наспрам којег не постоје други богови.
Тај и такав концепт једног Бога, Сведржитеља, Творца, није на почетку би јасан. Постоји још један феномен на који се мора обратити пажња: када се Јахве јавио Мојсију на Хориву, опис је врло сликовит. Заправо, јавио се Анђео Господњи и рекао да је Бог. Међутим, јако је тешко просудити да ли је Мојсије имао јасну пецепцију, да ли је видео Бога да ли је Он ту. То с тога што многи други делови библије кажу да је то немогуће. Друго, ако би се Бог на тај начин открио да је Он апсолутно и реално ту у смислу да је човек потпуно уверен да то што пред њим стоји јесте Бог, довео би се у питање феномен вере а још више слободе човека. То су неки битни моменти који се морају имати на уму када се размишља како се у СЗ искристалисала свест у правцу развоја монотеизма.
Ми не знамо да ли је и сам Мојсије био чисти монотеиста. Он је имао визију и контакт са Богом, али како то је велико питање. Доживљај Бога је нешто што измиче људској логици: на који начин смо ми уверени да је Бог реално присутан на Литургији? То значи да у време када се монотеистичка вера у Израилу формирала стање ствари је било идентично. Извештаји говоре да је Бог присутан и доминантан али да није видљив и додирљив.
Развој идеја монотеизма се, дакле, зачео у оном пњриоду када се Бог јавио Мојсију и представио као Бог отаца и Бог Израила, Он постаје Бог народа. Будући да ти људи нису уопште размишљали кроз призму бића, тоталитета, него кроз призму делатности, учинка, логично је било да они у свом обожавању Јахвеа наглашавају тај аспекат. То не значи да Бог није био од вечности, већ се овде ради о свести људској, о људској вери у Бога а не о Богу по себи. Долазак у контакт са божанским је за стари Израил заправо био један контакт и откривање Бога који је постао њихов Бог, Бог њихових отаца, Бога са којим они склапају Савез и Бог који ће их одвести у обећану земљу.
У периоду од Изласка кроз период судија где се поготово на многим местима може видети једна религијска свест о томе да постојање других богова није искључено. Тај би се период могао описати као нека врста монолатрије, тј. религијске свести код старог Израила да се поштује један Бог. Иако помињу туђе богове, они су негде у њиховој свести ипак непостојећи (јеврејска логика). У принципу они за њих нису значили ништа али не у смислу искристалисане свести да нема других богова осим једног и јединог Бога, већ будући да они немају никакву функцију њихов значај за Израил је ништаван, практично као да не постоје.
Вера у једног Бога се временом развијала и ту се може пратити више токова теолошке свести. Један од основних токова теолошке свести базира се на идеји Савеза. Један од кључних теолошких појмова у СЗ јесте заправо Савез. На Синају је Бог под заклетвом склопио Савез са Израилом да ће га одвести у обећану земљу. Ти искази у синајским теофанијама, у којима се наглашава божанска доминација и неприступачност, заправо говори о томе да је Бог апсолутно моћан. Међутим, ако не би био моћан, то би значило да не може да испуни дато обећање. Идеја монотеизма свемогућег Бога, па чак и Бога творца, се заправо развија из идеје Бога избавитеља. Бог који је склопио Савез са Израилом и који је за њих постао Бог, да би могао да испуни обећање и да бо заиста био то што јесте, морао је да буде моћан Бог.
Како се десило да та идеја о једном моћном Богу сазрева? Познат је један стари концепт религијски да је у античком свету сваки народ или сваки град имао свог бога заштитника. Бога Асираца био је Асур или Асир, Хананца Вал, Ел и они су били богови заштитници. То је било основно религијско уверење људи тога доба. Најлогичније је поставити се да су и Израилци у том концепту веровали у свога Бога. Међутим, када је Израил успоставио сопствену државу, почео се појављивати један проблем у каснијем периоду када је држава ушла у кризу. Уколико Асирија освоји Израил, поготово Јерусалим, то би значило да је Мардук или Асир јачи од Јахвеа. Тај пробле се све оштрије постављао: како је могуће да Асирија победи Израел ако је Бог Израила свемогућ? Пророци су нашли једно од решења. Већ код пророка Јеремије и код других говори се о томе да ти народи који су били под патронатом некога бога, заправо и нису под патронатом никаквог бога већ су они бич Божији у служби кажњавања Израила. Важно је напоменути нешто што се везује за државни култ: будући да је свака династија на истоку имала бога заштитника, логично је било да такву врсту теологије подржава и јеврејски владар. Међутим, такав култ је подразумевао нешто што се никако није могло уклопити у јахвеистичку причу, тако да су пророци од њега одустали већ од пророка Амоса. Када је пао Јерусалим и када је пропала држава, поставило се питање: шта сад? има ли Бога? То је значило излажење из једне религијске кризе. Тај ранији монолатријски концепт где се не оспорава да неки народи имају бога, сада се доводи у питање: да ли уопште постоје богови? Ако би смо прихватили монолатријски концепт, дошли би смо до закључка: да је неки од њих победио Јахвеа. Али, то се није могло прихватити. Дошло је до трансформације религијске свести коју је сам Бог помогао преко пророка: нема других богова (али и Јахве није само Бог Израила), већ су други народи бич Божији, због напуштања јахвистичких идеала (пророк Амос). Да није било те пророчке самокритике властитогнарода, Израил би остао у профилу паганског света (само наш Бог Јахве, а њихов Мардук, или неки други). Ту не би постојале могућности развија религијске свести, јер је она сведена на појам нације. Међутим, већ је СЗ изишао из тих националних оквира, то је напуштање концепта да је народ по себи величина. То је значило и превазилажење политеистичког и монолатријског концепта.
Тако, тек се код Девтеро-Исаије, за време вавилонског ропства, развија идеја о једном Богу, Творцу свега, само је Он тај и нема других богова сем њега. Тада се и обликује прича из прве главе Постања, Бога Творца, апсолутног Бога који влада творевином. Међутим, до тога се морало доћи.
Постоји још једна линија кретања религијске свести. Израилци су били у периоду пре насељавања Ханана номади. Постојала је једна номадска свест о путујућем Богу. Сва њихова религијска пракса, ако би се реконструисали њихови празници, били су везани за такав начин живљења. Ту Бог Јахве никада није доживљаван као Бог који обезбеђује да расте жито, смокве, или слично у пољопривреди. Он је практикован у једној номадској сфери. Када су дошли у Ханан сусрели су се са једном културом која је са једне стране била веома развијена и једном другачијом верском праксом и верском свешћу. Та свест је била изграђена на пољопривредном, аграрном концепту. Требао је неки бог да доноси кишу да би све рађало. Јахве није раније схватан у том контексту да он доноси кишу, да омогућује усеве. Нужно је било да се деси трансформација свести. Библија нам сведочи о томе да је у извесним периодима, не само у Израилу, постојала велика криза религијске праксе. Већ Књига Амосова и Осијина показују да су Ираилци били јако склони практиковању хананских култова. То је значило практиковање клањања божанствима на тај начин да су омогућавала усеве, животни успех. То је све било јако повезано са конкретном егзистенцијом. Ако породице не могу да обезбеде довољно хране да преживе онда је то крај, људи умиру. Тако је постојала могућност да је већина, верски непросвећеног народа, номинално исповедали Јахвеа за свог Бога, али су истовремено учествовали у култовима Вала, Астарте, сакралне проституције. Са таквом врстом религијске свести срећу се библијски теолози. Ту се рађа свест о Богу који је изнад полности и изнад овако схваћене реалности. И овде је требало превазићи концепт који се базира на теологији нације, да би се развила религијска свест. Морало се ући у једну озбиљну социолошко-теолошку и анторполошку причу, јер се све сагледавало из перспективе човека као бића божијег али једнаког са свим другим бићима.