:)

[StefanLugic]

Видим, одлазиш у цркву. Не занима ме шта ћеш у њој радити иако мислим да ћеш се молити. Нимало не марим за то хоћеш ли стајати испред олтара или тамо код врата,хоћеш ли се молити седећи или клечећи,погнуте главе или затворених очију или ћеш буљити у икону на олтару,ударати се у прса,мицати усне,шапутати речи молитве или пребирати бројаницу међу прстима. Све су то спољашње и једноставне радње којима није тешко преварити човека. -Чекам те напољу! Када изађеш из цркве и вратиш се међу људе,припреми се за сусрет са мном. Тада ћу те немилосрдно пратити,проматрати,судити а можда те и осудити. Имам право то учинити. Наиме,желим знати-јеси ли у цркви заиста разговарао са Богом или си се само Њиме поигравао… Желим се уверити-чини ли молитва човека заиста другачијим и бољим? Уверим ли се да си охол,похлепан,себичан,свадљив,увредљив,завидан,брбљив,површан-знаћу да ти молитва не ваља. Уверим ли се да у породици,на послу,у школи,трговини,аутобусу,на улици… не знаш с људима разговарати,знаћу сигурно да не знаш ни са Богом разговарати. Ако неко непрестано треба да те теши и хвали,знаћу да у цркву ниси ишао ради Бога, да би га славио-већ да би обожавао себе. Али, буду ли твоје усне изговарале речи мира,радости,поверења и утехе,буду ли твоје очи отворене за невољу ближњег,буде ли твоја рука подизала немоћне,буде ли твоје срце имало разумевања за друге,буде ли опраштало и љубило-знаћу да си у цркви заиста разговарао са Богом. Чекам те напољу

[StefanLugic]

" Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота и не примећују. Одживећемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једнога дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати..Истина је, мали смо ми људи и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао својом малом браћом..Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да му будемо верни у малом: у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели.. 
Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку." 
епископ Хризостом Војиновић