ЕКУМЕНИЗАМ АРСЕНИЈА III ЦРНОЈЕВИЋА

[Млађо]

               Као увод само ћу рећи да је пре Арсенија на трону архиепископа српских седео Максим који је био родом из Скопља (тако се наводи у Дечанским споменицима). Максим је био од 1655 до 1674. Године 1669 се шлогирао и већ од 1671 Арсеније је обављао све послове наше помесне Цркве. Званично то чини од 1674 када је постао архиепископ пећки. Максим се, као што знамо, због одузетости повукао, и упокојио се 1680. године.

               Арсеније 1676-те године борави код барског надбискупа Змајевића који је његов земљак са Цетиња и његов пријатељ. Ево шта каже о том сусрету Јован Радонић у књизи "Римска курија у јужнословенске земље од 16. до 19. века": "Патријарх је, наставља Змајевић, остао у Перасту два дана и он је у разговору с њим утврдио да је патријарх пријатељ Свете столице. Видело се то нарочито првога дана о вечери када је устао и напио здравицу светом оцу папи, а његови калуђери отпеваше неку црквену песму (по свој прилици "многољетствије") у част папину. Патријарх је посетио католичку цркву и био задовољан поретком у њој, одржао је говор и целивао реликвије у њој. За време бављења у Перасту патријарх је свагда давао предност надбискупу Змајевићу, што је овај примао... Патријарх му је каже Змајевић препоручио своје свештенство, а он патријарху своје, те се нада да ће то бити од користи... Змајевић је у разговору са патријархом назвао папу врховним црквеним поглавицом, што је патријарх мирно примао. Један пут је патријарх, чак, и рекао да сваки треба да верује да је папа први између свих прелата хришћанских... Змајевић је патријарха при одласку обдарио с неколико котурова свећа, воштаницама, с неколико глава шећера и још неким поклонима из тог краја. Змајевић је на растанку, тако бар каже, учтиво поменуо патријарху да би корисно било, ако му је стало до његова пријатељства, када би патријарх дао од себе знак покорности и потчињености Светој римској столици, како је то учинио патријарх Гаврило, један од његових претходника. Патријарх је на то рекао надбискупу да ће му у своје време одговорити." стр. 362-363.

          Има и још...

          Пошто је истерао све Турке са Косова аустријски генерал Силвије Енеја Пиколомини је спалио Скопље и ту добио заразу од куге. Исте 1689. године, 6. новембра је дошао у Призрен и ту са Арсенијем из постеље водио преговоре о даљим акцијама и плановима аустријске царевине. Међутим, 9. новембра је преминуо НЕПОСРЕДНО ПОШТО МУ ЈЕ ПАТРИЈАРХ АРСЕНИЈЕ ИЗ СВОЈИХ РУКУ ДАО СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ! Сахрањен је у Цркви Богородице Љевишке. Претпоставља се да су његову надгробну плочу однели Немци 1941. и о њој се данас ништа не зна. Извор је Feld-acten, Turkenkireg за 1689. Наводи га др Алекса Ивић у делу "Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско поморишке границе 1703, Нови Сад 1929, 282-283.", а преузима др Стефан Чакић у делу "Велика сеоба и патријарх Арсеније III Црнојевић", на 86-ој страни.

          Шта ћемо сад?

[Visoki]

To je било тада, ствари су се промениле. То се десило у време када је србија била у ропству под Турцима. Римокатоличке земље као најбличе су им биле какав такав ослонац у борби против Турака а и Римокатолицима, Папској курији и Аустрији је одговарало да подржавају Србе као неког ко ће проливати крв уместо њих. То је била чиста политика, са њихове стране пријатељство није било искрено као што су сведочанства убрзо показала а и што се вероватно знало и у то време, не верујем да су наши били баш толико наивни па да свим срцем верују у искрено пријатељство и добронамерност запада. Па и да јесу веровали опет друга страна није била искрена. Још у то доба се јавља присилно унијаћење а када је опасност од Турака прошла то је постало тако очигледно да није било ни говора о пријатељству са њихове стране иако је било много наивчина код нас.

Нема шта да се каже више него да су дела Арсенија III ништа друго до политички потези, у то време јединога Српског ауторитета. Може се чак рећи да овде нема ни речи од екуменизма, сем неколико пријатељстава која су на личном нивоу.

[Млађо]

To je било тада, ствари су се промениле. То се десило у време када је србија била у ропству под Турцима. Римокатоличке земље као најбличе су им биле какав такав ослонац у борби против Турака а и Римокатолицима, Папској курији и Аустрији је одговарало да подржавају Србе као неког ко ће проливати крв уместо њих. То је била чиста политика, са њихове стране пријатељство није било искрено као што су сведочанства убрзо показала а и што се вероватно знало и у то време, не верујем да су наши били баш толико наивни па да свим срцем верују у искрено пријатељство и добронамерност запада. Па и да јесу веровали опет друга страна није била искрена. Још у то доба се јавља присилно унијаћење а када је опасност од Турака прошла то је постало тако очигледно да није било ни говора о пријатељству са њихове стране иако је било много наивчина код нас.

Нема шта да се каже више него да су дела Арсенија III ништа друго до политички потези, у то време јединога Српског ауторитета. Може се чак рећи да овде нема ни речи од екуменизма, сем неколико пријатељстава која су на личном нивоу.

            Многољетије папи и причешћивање једног римокатолика у сред Призрена... Мени је ту јасно о чему је било речи јер ми је то део дипломског рада који детаљно обрађујем. Ово сам изнео као сведочанство мудрости и ширине једног архијереја кога би данас растргли да овако нешто уради. Па и сами смо сведоци колико нападају владику Лаврентија, Иринеја бачког, који ни близу нису урадили ово што је урадио Арсеније. Не смем ни да замислим шта би било да су, рецимо, владика Никанор банатски или владика Артемије, били на Арсенијевом месту.

[Искушеник]

Ја овде видим  екуменистичку ("васељенизам",саборност) широгрудост и љубав православну и лукавство од стране Латина.

Иначе,јер је беше патријарх Арсеније III био уписан у диптихе као светитељ,па је после био избачен?

[Visoki]

Нема потребе да се један наш Православни епископ спушта на тај ниво, а није нам ни тада то донело користи.

Докле ће Латини да буду лукави а ми наивни. Неће моћи ове ноћи.  4chsmu1

isus-sinai 8086.gif