Феномен - Србофобија.

[коЖељ њацИ]

Srbofobija sprečava da se otkrije istina

Da je stvarno bilo masakra u Srebrenici, a izgleda da je realno govoriti o 700 žrtava - onda je to ratni zločin i počinioci bi trebalo da budu smatrani za odgovorne. Ali, razlika između 700 i uobičajeno pominjanih 8.000 je politička

Amerikanac Filip Korvin bio je najviši UN zvaničnik u Bosni od proleća do leta 1995, koordinator za civilna pitanja, izaslanik specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN. Prethodno je, od 1994. do proleća 1995, bio na istom položaju za region Istočne Slavonije i Hrvatske. U intervjuu Junge Veltu Korvin je tvrdio da se istini o događajima u Srebrenici isprečila srbofobija.

Ričard Holbruk, Pedi Ešdaun i drugi zapadni predstavnici koji su učestvovali u jugoslovenskoj tragediji jednoglasno su procenili da je hapšenje Radovana Karadžića hapšenje jednog od najbrutalnijih ratnih zločinaca našeg vremena. Šta vi mislite?

- Holbruk i Ešdaun su iskoristili rat u bivšoj Jugoslaviji da izgrade svoje karijere. NJihove fraze kao - jedan od najbrutalnijih - i - dobar nacista - kako je Holbruk nedavno okarakterisao dr Karadžića u intervjuu za Špigl - podsećaju nas na njihovu strašnu zlonamernost i tešku štetu koju su izazvali kao takozvane diplomate. Oni i sada šire srbofobiju i tako čine nemogućim da dr Karadžić dobije u Hagu fer proces.

Šta očekujete od suđenja bivšem predsedniku Republike Srpske u Bosni pre „ad hok“ tribunala u Hagu?

- U svakom krivičnom procesu pitanje namere je od centralne važnosti. Na osnovu ličnog iskustva, kontaktima sa bosanskim Srbima, uključujući i dr Karadžića, mogu da kažem samo to da sam ubeđen da je pitanje kod bosanskih Srba bilo da zaštite Srbe, a ne da ubijaju muslimane ili Hrvate. Romi su se udružili sa Srbima - verovatno se još vrlo dobro sećaju kakav su tretman dobili od - dobrih nacista - tokom Drugog svetskog rata na strani muslimana i Hrvata. Srbi nikada nisu bili ugroženi od Roma i obratno, Srbi nikada nisu preduzeli ništa protiv Roma. Kao i uvek, u Hagu dr Karadžić ne može da očekuje fer suđenje. Biće optužen da je učestvovao u zaveri, optužiće ga za ono što su vojnici radili na bojnom polju, vojnici koje on nije poznavao i kojima nikada nije izdao nijedno naređenje.

Jedna od glavnih optužbi je Karadžićeva navodna odgovornost za genocid 8.000 muslimanskih muškaraca u Srebrenici. U vreme kada je Srebrenicu preuzela bosanska srpska vojska u julu 1995. bili ste najviši civilni zvaničnik UN u Bosni. Šta se stvarno dogodilo?

- Događaji 11. jula 1995. u Srebrenici su deo jedne šire tragedije i ne mogu i ne smeju biti izdvojeni iz tog konteksta. Oni koji to čine očigledno imaju nameru da izvrnu stvari na štetu jedne od zaraćenih strana. To što se desilo u Srebrenici nije bio masakr Srba počinjen prema muslimanima, već niz krvavih napada i kontranapada tokom tri godine i eskalacije u 1995. Broj ubijenih muslimana najverovatnije ne prelazi broj ubijenih Srba koji su stradali u tom regionu prethodnih godina u napadima bosanskog muslimanskog ratnog komandanta Nasera Orića. I broj nestalih bosanskih muslimana je preuveličan. Sve to pokazuje da su zvanični izveštaji čisto političke prirode.

U maju 1995, dva meseca pre poslednje bitke za Srebrenicu, hrvatska vojska je sprovela akciju „Bljesak“ u kojoj je proterano 90 odsto Srba koji su živeli u zapadnoj Slavoniji, odnosno sprovela je etničko čišćenje. Mesec dana posle Srebrenice, 200.000 Srba je proterano iz svoje dedovine u Krajini (takođe u Hrvatskoj). Međunarodna zajednica je ostala nema u oba slučaja! Srebrenica se mora posmatrati u kontekstu ovih događaja. Da je stvarno bilo masakra, a izgleda da je realno govoriti o 700 žrtava - onda je to ratni zločin i

počinioci bi trebalo da budu smatrani za odgovorne. Ali, razlika između 700 i uobičajeno pominjanih 8.000 nije brojčana - ona je politička - zaključio je Korvin.

http://www.naslovi.net/2008-09-02/glas-javnosti/srbofobija-sprecava-da-se-otkrije-istina/805045

[коЖељ њацИ]

[коЖељ њацИ]

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Србофобија

[коЖељ њацИ]

[коЖељ њацИ]

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=9&t=3883

[коЖељ њацИ]

СРПСКА МРЕЖА:

Владан Игић

Објављено 18.10.2009. у 06:50:43 сати

Одштампај текстПошаљи на маил...

Русофобија је исто што и србофобија

Ако погледамо како извештавају одређени медији о Русији, о Русима, руској култури или свему што има везе са том, Србима апсолутно најближом у духовном смислу земљом и народом, видећемо да постоји перманентна тенденција да се ствари прикажу што је могуће горе, без обзира да ли је у питању реч о гасоводу, правима новинара, култури или чему другом. Те медије уопште и не треба набројати, пошто они добро знају ко су и ко их саветује да тако раде. Међутим, овде треба истаћи да је циљ таквог приказивања ствари двострук.

Искривљавање слике о Русији и братском руском народу јесте русофобија. О русофобији је још давно писао велики руски интелектуалац и математичар Игор Шафаревич, па кога занима та тема нека чита. Русофобија је присутна у многим друштвима, нарочито у западном свету. Проблем је кад неко хоће у Србији, у безрезервно русофилској Србији, да прогура идеју русофобије. То не иде. Не иде никако. Срби су са Русима. Увек

И шта онда чинити? Признати да је Света Русија непобедива.

Архистратиг Михаило Кијевски

Русија је за Србе нова отаџбина, земља на чију химну никад неће звиждати, земља чија је застава истих боја као српска, земља која ће вратити на српско Косово наду, земља чију азбуку разумемо, која слави кад и ми јулијанску Нову Годину.

Неће православни Срб, никад бити против Русије, заштитнице Словенства. Бити русофоб, је исто што и бити србофоб. Русофобија је исто што и србофобија.

Зато што се Срб још увек сећа жртве Светог Цара Николаја II, зато што се Србија никад неће одрећи Русије, зато што су Срби балкански Руси.

Једна вера, једно писмо, једна крв, један језик, једна застава, један народ.

Наравно не заборављамо ни друге, ни Лужичке Србе у Немачкој, ни Венде у Чешкој, који су исто што и ми Срби, али Руси су Србима најдражи. Није случајно речено „нас и Руса 200 милиона."

Слушаћемо још неко време приче. Мада сада је већ јасно.

Србима слободу могу донети само Руси. Србија чезне за правим путем, Русија иде тим путем! Зато кренимо заједно тамо нас срце води, ка нашој вечној Отаџбини- Љубави, Радости и Слободи! Нека сваки Србин зна да је православна Евроазија устала.

И многи овде спавају, чекају нешто, ваљда "да нас пусте на миру да живимо као сав нормалан свет." Пробудите се, господо, руски председник Медведев долази Београду.

Ваља дочекати председника Руске Федерације бар онако како је дочекан у Цхинвалију, у братској Јужној Осетији!

Српска мрежа

[коЖељ њацИ]

Dragomir Anđelković

Srbi između rusofilije i rusofobije

„Mali narod ne sme da pravi velike greške.“

Holandska izreka

Na sajtu LDP-a nedavno sam pročitao komentar: „Rusi su bezobrazni!“ Dok je na forumu B92, jedan učesnik „olakšao dušu“, napisavši: „… znam da nam Rusi nikada nisu pomogli zadnjih 200 godina, već od samog Prvog srpskog ustanka zabijaju nož u leđa.“ Na sajtu „Peščanika“ može da se nađe tekst Nikole Samardžića, u kome stoji: „Srbija je jedina zemlja, koja raspolaže zavidnim razvojnim potencijalom, koja se približava Rusiji upravo zbog najgorih političkih osobina i prevaziđenog ekonomskog uređenja u čijoj su zaostalosti osnovice autoritarne, antiliberalne politike“.

Odmah treba reći: oni koji „pljuju“ po Rusiji i Rusima, u Srbiji su u značajnoj manjini. Istraživanje etničke distance, tj. osećanja bliskosti ili udaljenosti pripadnika nekog naroda u odnosu na druge etničke grupe, koje je sprovela „Nova srpska politička misao“, pokazuje da su Rusi među Srbima vrlo popularni. Za Srbe su pripadnici tog naroda najpogodniji bračni partneri ili komšije; najprihvatljiviji kao šefovi na poslu. Srbi bi voleli da više Rusa živi u našoj zemlji. Štaviše, neki građani Srbije bi i na državnim funkcijama rado videli Ruse!

Ukratko, verovatno nigde van prostora bivšeg SSSR-a – rejting Rusa nije tako visok kao u Srbiji (a sigurno i u drugim srpskim zemljama). Tim pre, što tradicionalno prijateljski odnos prema Rusima dobija polet sa jačanjem Ruske Federacije i odlučnim stavom koji ona zauzima u odnosu na pokušaj secesije Kosova, podržan od strane Amerike i dela njenih saveznika. Ipak, činjenica je da neki Srbi ispoljavaju negativan odnos prema Rusiji, ili bar izrazit zazor prema njoj! Zašto je tako? Imali za to osnova?

SELEKTIVNO SEĆANjE

Deo Srba je ubeđen da nam Rusija nikada nije ozbiljnije pomogla. Olako zaboravljaju da je zbog nas, nespremna za sukob, ušla u Prvi svetski rat. Ruski državni vrh je dobro znao u kakvom stanju je armija, i da su privreda i društvo nepripremljeni za istrajne ratne napore. Na osnovu iskustva sa deceniju ranije završenim ratom sa Japanom, znao je i kakvu mogućnost veliki rat pruža revolucionarnim grupama. No, Nikolaj II, uprkos zalaganju nemalog broja ljudi iz njegovog okruženja, ni po koju cenu nije hteo da ostavi Srbe u nevolji. To ni drugima nije dozvolio tokom naše „albanske golgote“. Samo zahvaljujući energičnom stavu Rusije, pa i pretnji da će izaći iz rata, zapadni saveznici su evakuisali izmučene srpske snage!

Pomagala nam je Rusija i tokom naših ustanaka na početku 19. veka. Pomagala nam je i tokom ratova 1876-1878. godine. I to kako državne institucije, tako i sam narod tj. razna udruženja građana i pojedinci. Međutim, zvanična Rusija je uvek imala u prvom planu svoje težnje. Uostalom, kao i Srbija! Stoga, naravno da nas Rusija nije uvek pomagala ni bezrezervno, niti onako kako smo se nadali. Nekad je to radila i manje nego što je mogla, a da je mnogo ne košta – zbog nagomilane negativne energije, ličnih antagonizama, usredsređenosti na neku drugu stranu …

Kada su druge zemlje u pitanju, uz malo negodovanja kada se radi o nečemu što nama ne ide u prilog, Srbi prihvataju da je legitimno da svako gleda sebe. Međutim, Rusima to izgleda ne dopuštamo. Štaviše, ponekad se ponašamo i „ljubomorno“, pa i naši istoričari gotovo kao „zločinački akt“ spominju da su Rusiji na Balkanu – na prvom mestu bili sopstveni interesi, pa onda bugarski i tek na trećem mestu srpski. Previđamo da su bugarski interesi za Ruse umnogome bili sopstveni, pošto su preko Bugarske mogli da se dočepaju Bosfora tj. veze sa Mediteranom!

SINDROM MLAĐEG BRATA?

Mislim da iza svega toga stoji „sindrom mlađeg razmaženog brata“. Nas sudbina nije „mazila“, ali se mi sami „mazimo“. Ljudi smo velikog ega, i otuda i snažnog samoljublja. Stoga kada prema nekom osećamo bliskost, skoro da očekujemo da nas doživljava kao „suštinu svog života“. Otuda, pošto mi volimo Rusiju i ona mora da voli nas, požrtvovano kao veliki brat svog „malog batu“! No, čak i kada „rodu“ prebacujemo samoživost, ne mislimo o tome šta smo mi za njega mogli da uradimo. Tako, malo Srba, pa i istoričara, hoće da se seti da srbijanskim vlastima nije palo na pamet da kneževina uđe u Krimski rat na strani Rusije (a apelovala je na nas).

„Olakšavajuću okolnost“ predstavlja to što je javno mnenje, bezrezervno, po cenu mogućeg fatalnog ishoda, bilo za to da Srbija uđe u rat protiv Turske, V. Britanije i Francuske! Srpski narod je sličan stav demonstrirao i 1941. godine, kada je, pod kokardom ili petokrakom, masovno uzeo učešće u ustanku, suočivši se sa strahovitom represijom nemačkih snaga. Motiv većine je bio da se pomogne napadnutoj Rusiji (makar i crvenoj), i da se bok uz bok sa bratskim narodom pobede nacisti.

Nova „epizoda“ filma o „bratskim (izneverenim) očekivanjima“ – „emitovana“ je 90-ih. Rusija je doživela dve, ni sa čim uporedive veleizdaje: boljševičku, kada je carska Rusija, na štetu Rusa, pretvorena u federaciju, i Jeljcinovu, kada je voljom jedne klike i ta federacija, koja je pod jednim krovom okupljala većinu Rusa – ukinuta. Desetine miliona Rusa su ostavljene van granica Rusije, i prepuštene nesrećnoj sudbini. I zar je onda bilo realno očekivati podršku od takve vlasti u Moskvi? Pogotovo delotvornu i iskrenu! Zar je bilo razumno pomisliti da je B. Jeljcinu i A. Kozirjevu stalo do srpskih nacionalnih interesa, kada ih se nisu ticali ni vitalni ruski? Zar onda ima smisla ljutiti se na Rusiju zbog odnosa njene vlasti prema nama tokom 90-ih godina?

AUSTROFILI PROTIV RUSOFILA

Nije prošlo mnogo vremena pošto je Srbija izborila autonomiju – pa je deo naše omladine počeo, uz potporu državnih fondova, da se školuje na Zapadu. Odatle su se u kneževinu vraćali ne samo obrazovani, već i fascinirani tamošnjom civilizacijom. Svakako, ne bez razloga.

Naravno, prozapadno opredeljenje nije značilo da su postajali antiruski nastrojeni. Štaviše, mnogi od njih su tokom svog političkog delovanja zastupali prorusku spoljnopolitičku orijentaciju. Ona, uostalom i nije bila u koliziji sa poštovanjem i usvajanjem tekovina, u širokom smislu shvaćene, zapadne kulture. Radilo se o konkretnim političkim pitanjima, i izboru oslonca za njihovo ostvarenje, a ne o dilemi šta će za Srbiju biti civilizacijski uzor. Na kraju krajeva, kao što su „kultivisani“ Srbi želeli da Srbija doživi celovitu „evropeizaciju“, to je želela, i u prolog toga radila, i ruska politička elita. Doduše, na polju ekonomije, kulture življenja, tehnologije – ali, uglavnom, ne i u vezi sa državnim uređenjem i društvenim odnosima. I tu je koren zazora od Rusa, od strane dela srbijanske elite.

Među pripadnicima relativno malobrojnog gradskog višeg sloja (činovnici, advokati, trgovci, profesori), širilo se ubeđenje da značajnije vezivanje za Rusiju može negativno da se odrazi na tok liberalizacije i demokratizacije Srbije. No, paradoks je bio u tome što su takvo raspoloženje neretko podgrejavali proaustrijski politički krugovi, a Habzburška monarhija i nije bila zemlja sa političkim sistemom za ugledanje! Austrofili su širili i iracionalni strah kod naših malograđana, fasciniranih Zapadom, da će intenzivne veze sa Rusijom ometati da se ono čemu su se divili uobičaji i kod nas. Inače, kada su Srbijom zavladali proruski nastrojeni političari, u njoj je bilo mnogo više slobode nego dok su je predvodili austrofili, koji su sebe voleli da predstavljaju kao prozapadnjake. I intenzivirala se, odnosno postala je obuhvatnija, evropeizacija zemlje.

POSLEDICE HLADNOG RATA

Pravu polarizaciju između Zapada i Rusije, tek je donela Oktobarska revolucija. Naspram kapitalističkog, ne uvek demokratskog, ali ni u fašističkoj varijanti do te mere sveprožimajućeg sistema – staj a o je sovjetski. U SSSR-u ne da nije bilo političkih sloboda ili slobode građanskog udruživanja već ni ograničenih ekonomskih ili sportskih sloboda! Baš o svemu je odlučivala partija – i to često u liku vrlo primitivnih „vernika“. Nažalost, i kada je Rusiji nametnut sistem koji je umnogome bio negacija njenog identiteta, i kada je to ozvaničeno novim nazivom države, i kada je brutalno deljen ruski etnički prostor – za Srbe je i dalje velika evroazijska zemlja bila Rusija. Ne iz zle namere, već iz navike i ljubavi! Najglasnije je ukazivao na tu grešku Dimitrije Ljotić, i pisao o potrebi da govorio o „Sovjetiji“ a ne o Rusiji. No, to nije doprlo do „ušiju“ većine Srba.

U Srbiju su 1944. godine upale jedinice Sovjetske Armije. To je presudno doprinelo ustoličenju Titovog režima. Otuda je deo srpskih antikomunista, svoj opravdani bes, nekritički preneo sa Staljina i Čerčila, generalno na Ruse i Engleze (za koje su smatrali da su prodali Dražu i kralja). Pored toga, napredovanje „Crvene armije“ propraćeno je mnogim slučajevima silovanja i pljačke. Za ponašanje Sovjetske armije odgovorni su bili komesari i oficiri, a ogromna većina vojnika nije učestvovala u zločinima. Ali kod dela Srba je stvorena negativna predstava o Rusima (a nikada nije istraženo da li je Josip Broz zahtevao takvo ponašanje u cilju slamanja nepokorne Srbije, kao što je po svemu sudeći tražio da britanska i američka avijacija 1944. godine bombarduje srbijanske gradove).

Kako je hladni rat uzimao maha, na Zapadu su često uprošćavane stvari pa je kao neprijatelj doživljavana Rusija. Kome je bilo do toga da u očima javnosti povlači razliku između komunističkog režima i ruskog naroda (inače njegove najveće žrtve). To se, u eri masovnih medija, donekle spontano reflektovalo i na nas. Rusi i Rusija su sve tešnje povezivani sa manama boljševičkog sistema – čak i od strane onih koji nisu mnogo marili za politiku. Tome je, na drugi način, doprinela i titoistička indoktrinacija.

IBEOVSKO NASLEĐE

Dok su jedni stradali što nisu voleli Staljina, drugima je došla glave prevelika ljubav prema njemu. Ili bar nesklonost da preko noći menjaju opredeljenja. Došla je 1948. godina i rezolucija Informbiroa –potom su usledila masovna hapšenja i aktiviranje svih propagandnih potencijala, tada usmerenih protiv Sovjetskog Saveza. Namera režima je bila da se „amortizuju“ proruski sentimenti velikog dela srpskog naroda.

Kada je video da je „porodična svađa“ otišla predaleko, Titov režim je počeo da se okreće Zapadu. Uz to, u početku stidljivo, započeo je proces liberalizacije u pojedinim oblastima. Lakše su se dobijali pasoši, dok konačno rutinski svako nije mogao da dođe do pasoša i putuje kuda god hoće. Vlast je odustala od kolektivizacije zemlje. Dopuštena ja mala privreda. A saradnja za SAD, omogućila je brz ekonomski napredak do sredine 60-ih godina, a i potom dalji rast životnog standarda. Na osnovu bespovratne pomoći i kredita, brzo smo počeli da živimo mnogo bolje od naših istočnih suseda. I, sa mnogo osnova, počeli smo da delimo svet na zapadni, za koji smo vezivali izobilje i, s druge strane, sovjetski (ruski), koji nam je delovao kao „dolina jada“.

Komunistički sistem se urušio. Rusija je prošla kroz još jedan „pakleni krug“ ali se na kr j ju, kao junaci antičkih mitova, spasla iz podzemnog sveta. Sada je „prava“ kapitalistička zemlja i ubrzano ekonomski napreduje. I pred njom su, umnogome i zahvaljujući enormnom prirodnom bogatstvu, izvanredne perspektive. Ipak , stvoreno ubeđenje teško se menja. Deo Srba, kao da je ubeđen, da je i sada opredeljenje za tešnje veze sa Rusijom – izbor oskudnog načina života, po nekadašnjem sovjetskom obrascu! Takvo iracionalno robovanje prošlosti umnogome je plod dugogodišnje socijalističke samoupravne propagande, plašenja naroda mnogo gorim oblikom socijalizma od jugoslovenskog.

OD PROŠLOSTI KA SADAŠNjOSTI

Sve u svemu, deo Srba smatra da nas značajnije povezivanje sa Rusijom udaljava od Zapada, pa time i od prosperiteta. Za većinu je Zapad sinonim za bolji život. Opet, deo smatra da je nesigurno oslanjati se na Ruse pošto je za očekivati da će nas u kritičnom momentu ostaviti na cedilu.

Videli smo kako je bilo u prošlosti, a što se tiče sadašnjosti – spomenuti strahovi, takođe su besmisleni. Svet nije više podeljen na hladnoratovske blokove, pa je smešno Rusiju doživljavati kao središte nekog antizapadnog saveza. Uostalom, ta zemlja je u mnogo čemu više Zapad od Srbije. Drugo, Rusija i nema nameru da nas previše vezuje za sebe. Na našem prostoru, nažalost, nema neke velike strateške interese. Ima ekonomske, i svakako želi da se njene kompanije dobro pozicioniraju u Srbiji – pre nego što naša zemlja postane deo EU. Kada se odvijao proces privatizacije u zemljama nekadašnjeg sovjetskog bloka, Rusija je bila u problemima i propustila je da u njih značajnije uđe sa kapitalom tj. da se tamo dobro smeste „kompanije – ćerke“ vodećih ruskih firmi. Zato, bar u nekim privrednim oblastima (npr. JAT i mogućnost slobodnog poslovanja te kompanije unutar EU), Rusija sada želi da preko Srbije ublaži barijere koje EU nameće njenom „biznisu“. Od toga mi možemo da imamo samo korist!

U vezi sa „izneveravanjem“ Srba od strane Rusa, iako smo o tome već dosta govorili, nešto treba dodati. Rusijom ne vladaju nekakvi „slovenofili“ ili „pravoslavni ziloti“. Ruska vladajuća elita svakako želi da afirmiše patriotizam, da oživi versku tradiciju – ali pre svega vodi računa o ekonomskom napretku zemlje. I to koliko zbog naroda, toliko i radi interesa vlasnika kapitala. „Oligarsi“ više ne vladaju Rusijom, ali su privredni moćnici itekako od uticaja – i njihovi interesi se uzimaju u obzir u vezi sa kreiranjem državne politike.

Uz to, Rusija pre vodi računa o svojim državnim interesima nego o nacionalnim interesima ruskog naroda. Nema sumnje, vodi računa o elementarnoj zaštiti manjinskih prava Rusa u drugim republikama, ali (nažalost) ne radi mnogo više od toga. Pogotovo kada je u dobrim odnosima sa tamošnjim vlastima. Primera radi, status ruske zajednice u Kazahstanu sigurno nije sjajan, ali za Moskvu je bitnije da ima dobre odnose sa tom velikom srednjoazijskom zemljom nego da se bavi položajem sunarodnika. Tek kada vlast u nekoj zemlji počne neprijateljski da se ponaša prema Ruskoj Federaciji, pitanje ruske manjine dobije na značaju.

Stoga, oni koji misle da Rusiji ne pada na pamet da podržava neku energičnu politiku objedinjavanja srpskog etničkog prostora, odnosno bilo šta što bi izlazilo iz sada međunarodno priznatih relacija, osnovano strahuju! Na kraju krajeva, Rusija nam ni ne daje nagoveštaje da je spremna da stane iza bilo kakvog „projekta“ izmene nametnutih, ali postojećih, granica u Evropi – pa ne može ni da nas izneveri!

Međutim, Rusija će svakako podržavati ono što je u interesu Srba, a u skladu je sa međunarodnim pravom; naravno osim ako se naša vlast bude ponašala kao da joj do srpskih interesa nije stalo. Rusija će podržati dejtonski status R. Srpske, celovitost R. Srbije, manjinska prava Srba u Hrvatskoj, pravo prognanika iz te republike ali i sa Kosova i Metohije, da se vrate i dobiju uzurpiranu imovinu. Jer, Rusija ima interes da sa Srbima razvija posebne odnose. Prvo, mi smo na to spremni (velika većina naroda, a deklarativno i političara), a njoj odgovara da u regionu ima nekog bližeg partnera. Drugo, među našim narodima stvarno postoji osećanje prijateljstva i bliskosti. To ne treba precenjivati, ali svakako bitno doprinose boljim političkim vezama. I uz to, sa državama je isto kao i sa pojedincima – kada se u „javnosti“ stvori predubeđenje da je neko sa nekim blizak, onda se i njegova moć i iskrenost ceni na osnovu toga kako prema bliskoj osobi (državi) postupa. Znači, ugledu Ruske Federacije doprinosi da „globalna javnost“ prepozna da ona pomaže Srbima! Naravno, do neke mere i ne po svaku cenu.

SRBOFOBIJA U VIDU RUSOFOBIJE

Sve ovo uglavnom znaju i oni naši politički i medijski krugovi što šire antirusko raspoloženje; što se fokusiraju na ono što bi kod Srba moglo da podgreje zazor pa i strah od Rusije. To rade jer su nepovratno indoktrinirani titoizmom – i otuda primarno zastupaju antisrpski stav, a ne antiruski! Ipak, iracionalno nema presudnu ulogu u delovanju domaćih kreatora antiruskog mnenja.

Oni se plaše nečega što može da bude realno. Rusija ne ide nekim osobenim „slovenskim i pravoslavnim putem“, ali zastupa principe tzv. suverene demokratije. Drugim rečima, Ruskom Federacijom treba da upravlja tamošnja politička i ekonomska elita. Naspram toga stoji tzv. evroatlantski koncept. Ako se i ne stvara neka svetska država, stvara se model hijerarhije među postojećim zemljama i asimetrične atrofije suvereniteta. Unutar „evroatlantske porodice naroda“, politička i ekonomska elita se dogovora oko zajedničkih smernica, sa posebnim uticajem američkih centara moći. Naravno, kao ni u jednoj porodici, ni tu ne vlada idila i bespogovorna sloga. Ipak se obično nađu neka rešenja. Međutim, dok je prostor za samostalno delovanje EU i njenih članica sužen, SAD imaju mnogo više manevarskog prostora. Amerika je član porodice sa posebnim pravima – velikim uticajem na druge a malim uplivom ostalih u „njena posla“!

Srbija ne može na globalnom planu da bude igrač kao što je Rusija; ne može da bude ni iznutra „suverena“ koliko ta moćna zemlja. Ipak, može da pokuša da ostane samosvojna; i da ne pristane da bude slepo poslušni periferni član „evroatlantske porodice“. To ne znači da se odričemo evropskih integracija, ali znači da ne želimo da postanemo deo „Severnoatlantskog pakta“, da ne želimo da postanemo glasnogovornik tuđe politike, da nećemo da budemo „vernici“ tzv. evroatlantske ideologije! No, da bi sve to postali, deo političkih i medijskih struktura besomučno vodi proces „evroatlantske“ idnoktrinacije – odnosno razaranja naše tradicije, kako bi bio stvoren prostor za „izgradnju“ novog identiteta. U funkciji toga je antiruska retorika – Srbe treba odvratiti od „lošeg“ primera i sprečiti bilo kakve tešnje veze sa Rusijom. U tom kontekstu treba posmatrati i nipodaštavajući odnos naših evroatlantista prema ćirilici – sve ono što nas čini bar malo specifičnim u odnosu na Zapad, treba eliminisati; pogotovo kada se radi i o simboličnoj sponi sa Rusijom.

Na kraju, treba reći još nešto vrlo bitno. Antiruska kampanja naših političkih i medijskih evroatlantista, trebalo bi da ima funkciju bumeranga. Nadaju se da će njihov negativan odnos prema Rusiji i Rusima, čak ako se i ne „primi“ u narodu – revoltirati rusku vlast i medije! Da će se odraziti na odnos Rusije prema Srbiji! Usled toga, nalogodavci i finansijeri naših evroatlantista – otarasili bi se za njih neprijatnog ruskog mešanja u balkanske poslove. Onda bi mogli da završe sve ono što su sa Srbima naumili, a u čemu ih sada ometa Rusija. Jer, zašto bi ona makar nalazila i svoj interes u tome da pomaže nekome ko je ne ceni? Nadam se da će bar deo naše nove vlade to imati u vidu.

* * *

Rusofobija ne znači samo strah od Rusa, ona podrazumeva i odbojnost prema tom narodu, pa i mržnju prema njemu. Među Srbima je malo rusofoba; pitanje je – dali ih i ima? Oni koje razjeda srbofobija – suštinski više i nisu Srbi; a samo oni ispoljavaju rusofobiju. Ispitivanja etničke distance, pokazuju da čak i pripadnici i simpatizeri LDP, po pravilu, nisu antiruski nastrojeni. Svakako nemaju baš simpatije za razvijanje specijalnih veza Srbije i Rusije – ali nemaju prema Rusima odbojnost.

Rusofilija znači ljubav prema Rusima. I nema sumnje, mnogi Srbi su rusofili – osećaju prema tom narodu snažne simpatije, i smatraju da sa Rusijom treba da imamo što bolje odnose. Međutim, među Srbima, u naše vreme (a nije uvek tako bilo) – nema mnogo rusomana. Pod rusomanijom podrazumeva se preterana, iracionalna ljubav prema Rusiji; a nacionalno orijentisani Srbi, u čijim redovima se i nalaze rusofili, srpske interese nedvosmisleno stavljaju na prvo mesto. Njihovo osećanje bliskosti prema Rusima, ne zasenjuje srpske nacionalne težnje.

Mi i Rusi smo stvarno bliski narodi: umnogome smo istog porekla, imamo istu religiju, i u prošlosti naše države su uglavnom imale dobre odnose. Što je još važnije, na osnovu svega toga, Srbi i Rusi jedni o drugima misle kao o prijateljskom narodu. Na tim osnovama mogu da razvijaju obostrano korisne odnose, i time da dodatno „zalivaju“ „drvo prijateljstva“. To je onda pozitivan zatvoreni krug, koji omogućava da se elementi međusobno pojačavaju. Međutim, kao što ne treba zanemariti bliskost među „rođacima“, ne treba smesti s uma ni da oni često imaju različite interese. Kako glasi izreka: „Ako smo mi sestre, nisu nam i kese sestre“. Stoga, kao što ne smemo da očekujemo bezrezervnu pomoć od Rusije, i da se čudimo što nas ne voli više od sebe, treba da pazimo i da naša prijateljska osećanja prema Rusima, možda i iz inata zbog onoga što nam rade neke zapadne zemlje, ne prerastu u rusomaniju! Od iracionalnih zastranjivanja ma koje vrste ni mi, ni Rusi, nećemo imati korist!

Mada, uvek imajmo na umu da najsnažniju sponu između naroda ipak predstavlja ono dubinsko, možda i arhetipsko. Izmene se i politički, i ekonomski interesi – ali te veze ostaju! Menjali su se sistemi i okolnosti, ali su srpski i ruski narod, nekada i protivno državnoj politici, uvek međusobno osećali simpatije pa i toplinu. A naše prijateljstvo sa Francuzima, neutemeljeno na nečem dubljem od trenutnih interesa i kratkoročne bure emocija, nestalo je kao da ga nikada nije ni bilo. Zemlje gledaju svoje interese, ali dugoročno nijedna velika sila neće prema nama biti tako prijateljski nastrojena kao Rusija!

[коЖељ њацИ]

http://www.glasnik.co.rs/pravna-biblioteka/edicija-politika-i-drustvo/srbofobija-i-njeni-izvori

[коЖељ њацИ]

Почетак » Небојша М. Крстић

Србофобија као расизам Новог Светског Поретка

12.11.2000. # 00:00 # Небојша М. Крстић # Без коментара

Зашто је Косово крајеугаони камен васколиког Богољубивог и слободољубивог човечанства на којем се спотиче и урушава антихришћански тоталитаризам под називом Нови светски поредак? Зашто је расистичка србофобија једина идеологија са којом евроатлантски глобалисти улазе у трећи „постхришћански“ миленијум? Одговор је: само зато што су Срби крстоносан народ Косовског Завета.

Безнадежно је наиван свако ко мисли да је 24. марта ове године отпочео рат против Југословена и СР Југославије. Тога дана НАТО-сатанисти отпочели су бесомучно бомбардовање јединих Српских Земаља, Србије и Црне Горе, које у претходним оводеценијским ратовима нису биле директна мета оружју наших евроатлантских непријатеља.

За стратеге и оперативце Новог светског поретка ни геополитичка утопија под називој Југославија нити пак југословенство као мултинационални хибрид не представљају никакву опасност јер су и једно и друго настали у њиховој антихришћанскиј и антисрпкој лабораторији. Пројектантима Новог светског сатанистичког поретка не сметају некакви апстрактни југословенски грађани већ најконкретнији праославни Срби и Српкиње. Штавише, смета им могућност стварања српске националне државе – српске Србије. Смета им српска државотворна одлучност и спремност да и Српство, (први пут након 1918. Године) створи своју националну и домаћинску државу на коју има историјско право и по Божијим и по људским законима. Јудеомасонској Америци и американизованој Европи (за коју Бжежински каже да је „амерички протекторат“) смета могућност да Срби створе српску државу са Божијим благословом у којој ће, да парафразирамо Светог Владику Николаја Велимировића, политика бити са патриотским поштењем, српска војска са витешким родољубљем и српска школа са православном вером. Знају сви наши непријатељи ко смо ми и ко су наши Свети Српски Преци. Знају они врло добро дефиницију Српства коју је 1939. Године, поводом 550. годишњице Косовске битке, изговорио у манастиру Раваници Свети Владика Николај: „Ми Срби смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Xришћани!“

Ето зашто нас непријатељи наши мрзе и прогоне – због вере православне и имена Српског. Не дао Бог да се вере одрекнемо и име своје заборавимо. Као неверни и безимени нећемо бити потребни ни Богу ни људима.

Српска борба непрестана

У каквој историјски тешкој и геополитички страховито неповољној ситуацији ми морамо да решавамо српско питање показују следеће опомињуће речи које није изговорио неки параноични поклоник такозваних „теорија завере“, већ нико други до чувени француски геополитички и војни теоретичар, некадашњи Де Голов саветник, генерал Пјер-Мари Галоа: „Не смемо заборавити да Срби против себе имају највеће политичке и финансијске силе света: Немачку која се свети због српског отпора њеним хегемонистичким плановима, Америку која жели да се додвори нафтоносном Исламу стварањем нове исламске државе на Балкану, муслиманске државе које би желеле да преко Босне и Косова отворе себи врата у Европу, и најзад папски Рим који им не прашта православну шизму и коме је стало да поврати Xрватску и Словенију ослобођене од марксистичког атеизма“.

Уз све то, дочекали смо да србофобија постане доминантна расистичка идеологија Новог светског поретка, то јест његовог главног батинаша у лику САД. Док је трајало бесомучно НАТО бомбардовање српских болница, породилишта, школа, манастира, кућа, путничких возова и аутобуса, амерички историчар на Xарварду, Данијел Голдхаген (одраније познат као аутор књиге „Xитлерове добровољне убице“) из петних жила се залагао за „окупацију, денацификацију и пацификацију геноцидног и ратоборног српског народа“ којег бескрупулозно поистовећује са нацистичком Немачком: „Недела која је починила Србија у суштини се разликују само у размерама од оних која је починила нацистичка Немачка“. Голдхагенова манијакална србомржња иде толико далеко да он Србе назива морално неспособним, тачније морално ретардираним народом, који због својих „културних модела“ стално угрожава друге „недужне и мирољубиве народе“ – Шиптаре, Xрвате, муслимане и остале. Голдхаген тврди да као што су одређени изопачени културни модели, присутни стотинама година у немачком друштву, створили холокауст, тако су „изопачени културни модели попут косовског мита и култа мртвих код Срба довели до балканских сукоба у последњој деценији овога века“.

Истини за вољу, Голдхагенов србофобни расизам нипошто није ни прва ни једина појава на хоризонту антихришћанског тоталитаризма Новог светског поретка. Још почетком деведесетих је Бушов саветник за националну безбедност, Дејвид Гомперт, изјавио: „Срби су вирус који треба уништити“! За време рата у Српској Босни и Xерцеговини Ричард Xолбрук каже да су Срби „народ говњивих убица“! У својим исказима, Медлин Олбрајт врло често комбинује Гомпертове и Xолбрукове изливе србомржње.

Један од еклатантних примера расистичке србофобије можемо пронаћи у високотиражном америчком политичком недељнику „Неwсwеек“, који је 12. октобра 1998. Објавио темат о тобожњој српској геноцидности на Косову и Метохији. На самој насловној страни одштампана је најстрашнија расистичка оптужба изречена против Срба – „Сербиа: Еуропес Оутлаw Натион“ („Србија: разбојничка нација Европе“, то јест, дословно: „нација која се налази изван свих европских закона“). Другим речима, по расистичким критеријумима Новог светског поретка, Срби су криви само зато што су живи. Србе треба немилосрдно и на било који начин истребити јер својим слободољубивим непокором представљају „опасан“ пример како се брани свој Богом благословени идентитет, своја вера православна и име Српско.

Косово је Српско и остаће Српско

И управо зато, још од Видовдана 1389. Па све до Другог Доласка Xристовог, Српска одбрана Косова и Метохије јесте и биће, знали ми то или не, освештана конкретизација светосавске и његошевске борбе непрестане у којој, уз помоћ Бога Живог и Истинитог, бива оно што бити не може. У тој борби не брани се тек некаква гола територија. Брани се, како у Горском Вијенцу каже богомудри Владика Његош, „Образ Отачаства“ („Да бранимо Образ Отачаства“). Брани се српски геополитички простор, тачније, брани се српски отачаствени простор – завичајна земља наших Светих Предака, који су с вером у Бога вековима полагали своје витешке животе за ближње своје. У тој борби побеђују само они Срби који се боре за Крст Часни и Слободу Златну. У тој борби налази се колоплет свих оних егзистенцијалних категорија које нас потврђују као људе или пак обезвређују као нељуде: победа и пораз, живот и смрт, слава и стид, вечност и гроб. Све што је за заборав – то мртво је! Све што је за вечност – то се памти у Светој Србији! У тој борби и на том жртвеном косовском попришту побеђују само христољубиви Срби који својим животом оделотворују чувену заповест великог Xристовог војника и руског Светитеља, Митрополита Московског Филарета, који каже: „Љуби непријатеље своје, сатири непријатеље Отачаства, гнушај се непријатеља Божијих“. То је наша Богом благословена витешка заповест и наше етичко правило по којем су живели сви Свети Срби и сви угодници Божији.

У оној облагодаћеној мери у којој се заветни косовски Бој уткао и урезао у наше срце, душу, ум и крепост, у тој мери, дакле, можемо бити сигурни да је и Косово наше.

Другим речима, Косово јесте наше само у оној мери у којој нам је читав српски живот проткан Косовским Заветом, – Завето који нас непрестано и неучутно опомиње да са злом нема, нити сме да буде, разговора, преговора, договора, уговора . Народ који се праведном силом не супреотставља злу, осуђен је на бестрагни нестанак без имена и спомена. Реч Божија нас изричито опомиње и упозорава да пазимо да нас ко не превари, да не верујемо свакоме духу, него да испитујемо духове јесу ли од Бога (в. 1 Јн 4, 1). Пренемагајућим причицама о демократизацији, толеранцији, људским правима и сличним бајкама из репертоара новог светског антихришћанског тоталитаризма, нећемо ни мало ганути или умилостивити наше у злу острашћене многобројне непријатеље. Напротив, само ћемо их још више распомамити у необузданој србомржњи.

Небојша M. КРСТИЋ

[Самурај]

0102_laugh  ИСТИНА!

[DYNABLASTER]

ja ne znam sta je tu istina sa tim Mladicem, gledao sam one klipove kad opravlja "zarobljene" ljude u buseve, ali to su bile uglavnom zene, deca i starci i po koji srednji, a gde su onda svi ostali muskarci zavrsili?!

ako ih je pobio, onda je to greska i bezumlje (kao i sama rec etnicko ciscenje, nererovatno kolko je ta rec bezumna i kako ljudi mogu to da rade), i bolje da im je rekao: slobodni ste, a ako vas uvatim jos jednom cu vas potepam! - i to bi bila ispravna stvar, al nemam pojma sta se tamo desavalo

[pokajnik83]

Kako bi nam na ovoj temi dobro dosao Emir Hadzihafizbegovic  0304_smile4