Авраам

[Guest свештеник Иван]

Авраам

Првих једанаест глава је библијска праисторија. Писац нема идеју да догађаје прикаже историјски тачне. То су више теолошки искази. Сличан систем писања је забележен и у осталим деловима Петокњижја, након библијске праисторије.
Са Аврамом почиње, како је научници називају, Heilsgeshihte – историја спасења.
Археолошка налазишта сведоче да време када су патријарси живели пружа управо такве социо-културне услове живота. Дакле, реч је о историјским личностима који су живели у првој половини другог миленијума. Историјска истраживања показују (а они узимају и Библију као један од извора) да догађаји везани за патријархе могу у основи да буду историјски.
Питање које је за нас интересантније је колико су сами извештаји који говори о праоцима исторични, односно колико они претендују да изнесу тачне историјске чињенице. Или су можда ти извештаји имали више значаја за људе у времену када су обликовани теолошки и касније ушли у библијски текст.
Конкретно, извештаји о Авраму у себи имају веома мало историјски релевантног, што опет не спори историчност Аврама и самих догађаја. Међутим, сам опис, поставља се питање дали је историчан. Сам родослов Аврама у 11. глави: ако израчунамо време од после потопа до Аврама оно би требало да износи негде око 300 година, што је немогуће. Затим у 14. главу, Аврамов рат са четири велика краља, са једне стране показују одређену историчност, али само по именима. Међутим, просторно то је немогуће: један је из Елама и то је најдаља тачка на истоку (код Ирана), други из Вавилона, трећи из Марија, северна Месопотамија и четврти хетитски из Анадолије. Иза ових текстова се очито крије нека друга теолошка идеја.
Један од упечатљивих делова где писац не води рачуна о историчности можемо видети када упоредимо године рођења Исмаила и Исака, Аврамових синова: 16, 15-16 рођење Исмаила када је Аврам имао 86 година; 21, 5 рођење Исака када је Аврам имао 100 година. Како је могуће да се дете од 17 година, Имсаило понаша као беба: 21, 14-21?
Све ово говори да библијски писац није водио рачуна о хронологији. Дакле, не спори се историчност догађаја, али они у библији нису описани на начин како би то требало хронолошки гледано.
Сам извештај о позивању Аврама је доста поједностављен 12, 1-4. И овде писац нема намеру да објашњава детаље дијалога Бога и Аврама. Он даје само информацију да Бог призива Аврама „из куће очеве“, што значи не из куће у данашњем смислу, већ из његове породице. Шта је то значило за старог човека? Значило је да се одвајање од породице, племена које је било гарант сваке сигурности, чинио велики ризик. Аврам напушта сву утврђеност у овоме свету и одлази на позив Божији. Овде се изражава његова вера са којом он креће за Богом без постављања питања. То је и идеја библијског писца.
Сам извештај не говори ни о чему спектакуларном, Бог не саопштава никакве тајне, већ је то опис једне комуникације у којој Аврам има виђење да га Бог зове. Аврам и људи његовог доба нису увек имали тако јасно искуство Бога, како то библија често представља. Како се то Бог јавио? Неким знаком, али не неком јасном визијом где би Аврам увидео да је Бог са њим. Авраму се тада његова веровања не би ни убрајала у праведност, јер би то већ била ствар позитивног искуства, он би знао да има посла са Богом. Аврам је, напротив имао страшан страх и зебњу, није њему ништа тако кристално јасно: 15, 12. Међутим, вера и јесте његова величина. И овде је историчност и те како спорна.
Следеће је Аврамов пут у Ханан. То је већ један феномен који се појављује на више места и један је од главних мотива који постоји у библији, на известан начин је антиципација каснијих догађаја. Долазак Аврамов у Ханан и борављење праотаца је заправо знак да на земљу хананску коју је Бог обећао Израилу он полаже пуно право. Ту су већ били његови преци, они не освајају туђу земљу. Места која Аврам, Исак и Јаков обилазе су врло важни култни центри: Ветиљ, Сихем, Хеврон, Вирсавеја.
Аврамов одлазак у Египат (12, 10-20) – паралеле са догађајима Израила у Египту, представља антиципацију каснијих догађаја. У јеврејском начину размишљању постоји јако преплитање између појединца и заједнице. Често није јасно када се говори о појединцу а када о заједници. Зато је овде врло често прича о Авраму прича о читавом Израилу. Аврам је идеал и парадигма, образ Израила као савезника са Јахвеом.
Прича о Авраму и Авимелеху (20. глава). И овде постоје описи који су немогући. Једну ноћ је Авимелех узео Сару, а Бог је наводно затворио материце Авимелоховој жени и свим иночама. Како је то могао неко да установи за тако кратко време? Затим, разговор Авимелеха и Бога коме је могао бити доступан? И овај извештај тешко да може бити историјски релевантан. У њему се крије нешто сасвим друго, а то је ставка како је Авимелех приказан? Као незнабожац, неко ко није из јеврејског предања. Да ли је он неки неморалан човек? Не, он је моралан човек, јунак приче. Аврам и Сара нису представљени на позитиван начин, они лажу. Али како то да библијски писац на такав начин представља парадигме сопственог народа? Писац заправо жели да каже да ни Аврам ни Израил нису изабраници Божији због своје доброте. Доброта долази са Божије стране, а човек је ту да буде добар колико може.
Са друге стране писац наглашава још једну идеју: Бог није само са Аврамом и Исаком, то није заједница која је везана само за Израил, Бога има и код других људи. Авимелех јесте многобожац, али је ипак побожан и праведан човек. Библијски писац вероватно дискутује са одређеним теолошким круговима унутар сопственог народа и изражава једну идеју универзалности. Бог је ипак Бог свих људи.
Дијалог са савременицима се може огледати и у причи између Аврама и Мелхиседека, односно у догађају када се Аврам враћа из рата са четири велика цара, ослободивши Лота (14, 18-24). Познато је да су у Ханану цареви били истовремено и свештеници (Мелхиседек=праведни цар). Аврам наилази и од Мелхиседека прима благослов и даје му десетак, што је врло занимљиво. Откуд сад да му даје десетак? десетак је касније уведен. У племенској организацији њега није имао ко да организовано купи. То је чињено тек у организованој држави. О чему се ради? Познато је да је Јерусалим пао у руке Јевреја у доба Давида, што је доста касније у односу на догађаје који се описују у вези са Аврамом. Јерусалим је био дуго времена неосвојени град који је пркосио Израилу и није имао никакав посебан значај у периоду док су у њему били Јевусеји. Међутим, у једном тренутку Давид, из политичких разлога, врло интелигентно, Јерусалим проглашава својом престоницом. Он постаје средиште израилског царства. Познато је да су Јевреји јако тешко прихватали монархистички систем вредности. Тешко су се ослобађали пустињског, племенског начина. У монархији је постојао десетак који се сливао у Јерусалим, у државни апарат и постојало је једно велико противљење народа у вези тога. Тако, библијски писац жели овим исказом да каже: Јерусалим је посетио још Аврам и он је дао десетак.
Следећи феномен, свештеник Садок кога Давид поставља је највероватније хананског порекла. Будући да је мање-више мирно ушао у Јерусалим, највероватније је део занатлија и умешних људи узео од Хананаца. Слична порука је оцде као и у вези са Авимелехом.
Битка Аврамова са четири велика цара, историјски немогућа, такође говори о једној теологији која је у одређеном тренутку могла имати значаја за сам Израил. У доба када су Јуда и Израил политички ослабили у осмом веку када је Асирија почела да представља велику опасност, мало би времена прошло на западу међу хананским градовима створио би се савез који би се супроставио Асирији, која заправо оваплоћује ова четири цара. Пророк Исаија у то време опомиње цара да не улази ни у какве савезе, већ да остане миран. То би био савез са онима који су раније коњили Јевреје. Рат треба да буде само одбрамбен и рат за правичне ствари. Израил не треба да гине лудо, за тиме нема нукакве потребе. Рат се може водити само када је угрожен неко ближњи, у овом случају Лот. Ови је и један од идеала хришћанског размишљања: ако треба да се ратује, како онда треба и зашто треба да се ратује – само за праведне ствари, ослобађање ближњег.