Десет лета уназад

[Никола Поповић]

Сређујем нешто и на полици са књигама пронађем свој стари дневник. Раније сам волео да пишем дневник, а онда ми се живот допао и спонтано сам престао да га пишем (да, писао сам најчешће када нисам волео живот). И, дођем на идеју да напишем овде један свој дан, али десет година раније. Нешто сам се био наљутио тада и расписао. Желео сам да то избацим из себе. И помагало је, бар тада. 2006 сам још увек био у средњој школи. Тај период није био нарочито леп за мене. Нисам волео ни школу, ни средину, ни себе у то време. Бога сам постепено упознавао, најчешће кроз своје падове. Имао сам велике снове и чувао сам их за себе. Нажалост, то је период када сам закључавао своје "ја" унутар себе. Беше тада у мене 18 лета, пуних. Суштински, ја сам ја, само сам научио да живим са собом у међувремену, а и много њих око мене. Нађе се закрпа или закрпе, без бриге! 

"Полако се приближава крај још једне године. 2006-та ми није лоше протекла, малтене фино, осим што сам ломио ногу, дао крв када нисам смео, покушавао да схватим смисао живота у неким тешким тренуцима.

Осећам да зрелост и године чине своје. Не вреди патити за нечим чега нема, чезнути за оним што не можемо добити, правити куле од снова који се никада не остварују. Често хватам себе како се осећам усамљено, као да ће ме група непознатих људи усрећити или бар учинити мање усамљеним. Неће! Ипак, тешко ми је да признам да чезнем за оним "правим" друштвом, иако знам да су се сви они снашли и да могу сасвим фино и без мене, а ја исто могу и без њих. Не осећам тежину као пре... као да у времену које пролази полако јачам и стварам неку кору око себе. Нисам сигуран да то желим, али то се одвија мимо моје воље. 

Многима говорим како једва чекам да одем на факултет у Београд, као да ћу ту упознати прави живот или како ће ми тих 2 милиона људи помоћи да заборавим да сам сâм. Ма колико се трудио да то себи не признам, знам да купујем друштв и да се потајно надам како ће ме прихватити као свога, мада ми сви повремено сви они ставе до знања где ми је место. 

Није ми потребно да ме сада нико разуме - урадићу то ја. Није ми потребно да ме неко саслуша - и то ћу урадити ја, али оно што ми је потребно је неко ко ће стајати поред мене. Осећам да се више губим у својим, бројним, маскама показујући како сам ја "то" или нешто друго. Зар је толико тешко свету прихватити особу каква она заиста јесте!? 

И док постављам ово питање, знам да одговор не постоји или да је он у мени, и да, вероватно, не желим да га чујем. 

И док се надам да ће неко ово потајно да прочита и схвати моје "ја", надам се да ћу успети да фасцинирам својом маском!" 

Никола 

п.с. Нема потребе сада за мојим психолошким профилом, одавно је већ све то решено, већ, ако сте вољни, делите и ви своје. Упамтите, 10 лета уназад. Није лоше да се подсетимо ко смо били тада, и шта се променило до сада.