Александра Батинић: (Не)конкурентни Бог

[Милан Ракић]

Шта је Бог мени, а шта сам Богу Ја? Сурово је, парадоксално, тешко да поставимо такво питање данас, а да не покушамо да побегнемо, пре искрености, бар у два смера – утврђену догматику религије, која је, каква таква константа у времену, или у потпуно игнорисање нечега што је заправо суштинска тема бивствовања, и, ако хоћете, битка.

Покушај да се испрати линија искрености, врашки је мозголомна, чак и телоломна, опасна по утврђени систем духа садашњег човека. Па ипак, изгледа да се ревизија поимања Бога сваком декадом намеће, сублимно или свесно, ако не више као централна тема, а оно као болни одблесак нечега што је, до пре само једног века, важило за постулат sine qua non сваког бића.

У доба егзистенцијализма Бог је детронизован, срозан на границе опипљивог, али није егзистенцијализам уништио визију божанског, уништила га је иста она историја која га је и уздигла, како би то рекао Сиоран. Но, то је био само почетак тихе смрти религијског поимања Бога.

Прави пад, такорећи тресак са висина онога што је индивидуално схватање божанске природе, десило се у самом духу. Целовитост Логоса начета је многострано, у првом реду хуманистички и метафизички, а потом друштвено и социјално. Наметнуто питање обрнутих улога очева и синова, затим постмодернистичка немуштост, али и кодираност језика, сржи су, и последице сумње у хуманистичко, и историја је лагано заустављала свој точак – од сећања ка забораву.

Колико нас је Хајдегер подсетио на постојање битка, а пре њега Берђајев на успон човекобога? Заборав никако није само временска категорија, он прети да постане архетип, својство митолошког кода човека, схема постојања. Ако смо у прошлом веку изгубили севастократора и језик, остало је да пребива у Логосу једино мишљење. Данас је и то, чини се, јалова нада.

Мисао не може без Бога и језика, а човек-Бог и обесмишљена реч не могу родити мисао. Из тог круга изашли смо, хвала богу, лако – пресекли смо чвор умовања и окренули леђа таквом Логосу, а поглед упрли у сјајну звезду технологије, мас продукције, виртуелности. Са социолошке стране, витлајемска звезда капитализма, тај дивни путоказ забораву, дала нам је више од свог поимања Логоса – рафинирану ентропију и безбрижност испразности коју једино (и то врло ретко) попуњава материјализам.

Посрнули Бог нема никакве шансе. Он чак није ни конкурентан на овом тржишту рада. На његов конкурс аплицирају још само они које је капитализам испљунуо, а материјализам гурнуо на границу безнађа. Осакаћени добротвор који не нуди ништа осим празних речи утехе. Али нама не треба утеха, ни нада у ефемерно. Ми требамо опипљиво, корисно, искористиво и употребљиво. Просто се осећамо угрожено када га неко спомене (иначе, занимљиво је како питање Бога у данашњем човеку нужно буди питање савести и кривице), раздражени смо чињеницом да се заборав враћа попут зле коби и да нас сећање на Бога у ствари враћа на питање унутарњих страхова и трвења, у коначности, на питање постојања и непостојања душе. Зато је неупоредиво лакше сматрати Бога некаквим човеком, старим или младим, свеједно, с којим можемо општити језиком понуде и потражње, лицитирати њиме, манипулисати и доказивати му да не треба искупљивати ништа, нити окајавати грешке, обраћамо му се по потреби и гонимо га од себе по потреби. У најбољем случају, Бог је данас само човек, ако је и то. Јер бити човек ретко) попуњава материјализам.

У најбољем случају, Бог је данас само човек, ако је и то. Јер бити човек подразумева да си виђен, најмање неколико пута дневно, првенствено на друштвеним мрежама или у медијима. Поведемо ли се том линијом, Бог чак није ни човек, он је само бледа сенка, некакав неми двојник, сужањ који с времена на време вапи да буде пуштен на слободу. Али га тамничар не пушта, још увек је страх превелик. Бог је мој заробљеник, а ја сам Богу краљ, мудрац и судија. Ја сам мера свих ствари, и божје ствари. Он је мени не-ја у огледалу, папирић подсетник, а Ја сам њему теме окренуто ка истоку. Он је мени син, а Ја њему отац.

А дух?

Александра БАТИНИЋ

 

[Кратос]

Odličan tekst.Ako bi se uzelo iz ateističke perpektive čovek jeste ,,otac,, Boga u smislu psihološke projekcije.Neko reče svako živi i umire sa svojim Bogom....