О богаташу и убогом Лазару

[Снежана]

О БОГАТАШУ И УБОГОМ ЛАЗАРУ

Много незгодан за тумачење део из Јеванђеља. Прича о богаташу и убогом Лазару. А на овонедељној Литургији. Богаташ нема име, а убоги Лазар има. Свети Лука, који бележи причу, самим тиме сиромаха Лазара већ ставља у бољу позицију. Смисао приче тумачимо ипак више из позиције сиромаха са именом, Лазара. Па и судбина убогог Лазара који се хранио мрвама са господареве трпезе, пси му лизали гној са рана а завршио је после смрти у рају и с, друге стране, судбина богаташа који се добро науживао и завршио у паклу - усмеравају нас да се поистоветимо са Лазаром. Ми у Цркви стално понављамо да бити богат само по себи није грех. И није. А у чеми је онда грех богаташев и заслуга Лазарева? Рекло би се да је све у њиховој повезаности. Наиме док се богаташ свакодневно веселио и уживао, убоги Лазар је болестан и гнојав лежао пред његовим вратима. Сасвим близу, на домашај. Пред вратима. И сва жеља му је, болесном и немоћном била само да покупи ако може мрве са богаташеве трпезе. Да некако преживи. А богаташ га уопште није примећивао! Лазар за њега није постојао. Да га је приметио - Лазарево постојање би у њему пробудило нелагодност, саосећање, одговорност. Приметио га је тек док је потонуо у мрачни бездан. Иако се никад није потрудио око бедника, сад је, видевши га у анђеоском светлу, покушао да од њега затражи помоћ. И било је касно. Не зато што Лазар није хтео да му помогне, него зато што се богаташ поистоветио са зидовима које је направио да заштити своју удобност. Кад је после напуштања овог света Бог и за њега постао све у свему, све што није по Богу отишло је у ништавило и богаташ је остао заробљен ни у чему, међу зидовима које је он сам поставио, који су му у животу били најважнији. Међу зидовима које је подизао да га бедни људи не би узнемиравали. Ти зидови, разграничење својине и приватности, постали су најважнији део његове индивидуалности, оно што га издаваја и чува. Толико их је успешно градио да заиста више никоме није било могуће да пређе преко њих. Па ни кад је после смрти огољен у својој празнини и суочен са Истином, пожелео да неко пређе зид и допре до њега, да му помогне у неподношљивој апсолутној самоћи. И то да пређе зид баш тај ружни смрдљиви Лазар чију светлост није успевао да види за живота. Али, касно - сам је себе, својом вољом и својим избором онемогућио. Наравно да није грех добро радити и умети да зарадиш и да запослиш друге, али грех је не бити свестан свих оних беспомоћних око себе. Грех је не видети Бога у сваком човеку, у сваком убожјаку који се беспомоћно увија иза зида егоизма који си направио због сопствене удобности. Све што имамо и користимо овде на земљи од Бога нам је дато на управљање и употребу. Ништа и није заправо наше, ми смо само привремени корисници. Даровити и јаки корисници и управљачи Божијих добара који знају шта је захвалност, никад неће заборавити оне који су слабији и мање даровити од њих. Којима је остало мање за коришћење и управљање. Ако им зид којим се одвајају од слабих и малих постане најважнији у животу - тај зид ће им бити пресуда. Намеће се још један једноставан закључак. Ако сиромашни тај исти зид гледају са завишћу - својом жељом присвојиће га. Пожелеће да се и они нађу иза њега. Зато ће постати и они његови градитељи, само са друге стране. Тај зид према богатоме заробиће и њих. А Лазар у свој немоћи није имао зависти и зато је заувек у крилу Аваамовом.

Ненад Илић

 

[Снежана]

Прича о богаташу и убогом Лазару

Тада рече: молим те онда, оче, да га пошаљеш у кућу мога оца, јер имам петоро браће; нека их увери – да не би и они дошли на ово место мучења. Али Авраам рече: они имају Мојсија и пророке, нека послушају њих. Он пак рече: не, оче Аврааме, него ако им ко из мртвих дође, покајаће се. Рече му: ако не слушају Мојсија и пророке, неће их придобити ни онај ко васкрсне из мртвих. – Јеванђеље по Луки, 16,19-30

 

Верујем да је сваки просечан читалац Светог Јеванђеља упознат са овом причом. На страну сада то да ли је реч о загробном или есхатолошком контексту, или, чувеној конфузији између два теолошка табора да ли је реч о смртности или бесмртности душе (видети обавезно: Јављење светаца у есхатолошким телима) Оно што мене лично фасцинира у овом дијалогу између Бога и богаташа јесте забринутост богаташа да и његова родбина не дође на место на којем се он налази. Пред собом видимо готово један смирен дијалог између два гласа које дели провалија о којој не можемо ништа рећи. Упада у очи да ако је пакао место агоније тешко да неко може водити смирен дијалог са Богом. Од бола је немогуће произносити речи. Агонија потире језике. Остаје грчење. Овде не видимо то. Богаташ као да не осећа неку већу разлику у поређењу са животом какав је живео. Помиње се жеђ. Можда је реч о жеђи за смислом. Тешко да је реч о жеђи за Богом јер не видимо тај искорак богаташа. Можда је само реч о изласку из проблема. Како год. Пакао се у неком класичном теолошком систему преводи као доживљај енергија Божијих које неће за све бити истог укуса у зависности од усличњавања свог идентитета Богу или онога што Богу није налик. Други аутори говоре о паклу као одсуству Божанских енергија, мада остаје нерешен проблем да ли постоји место где Бог онда није присутан. Христос је у тоталности категоричан када пакао описује као „таму, шкргут зуба, црва који не мирује“, мада ниједан од ових описа не мора бити увршћен у значење да је Бог Тај Који иста осећања изазива. Владика А. Јевтић говори да ћемо стати пред Бога као пред Огледало и да се пакао или блаженство дефинише на основу тога какве ћемо себе видети у том Одразу. Апостол говори да ће се спасити само оно што претрпи деловање Духа. Како год, имамо пуно занимљивих исказа. Када говоримо о паклу, замишљамо да ће тамо завршити најбруталнији и најгрозоморнији људи који су по својој наравни постали слични демонима. У случају богаташа нешто шкрипи. Уместо да показује одсуство емоција, осетљивости, он, парадоксално на месту агоније, постаје забринут за оне према којима није умањио запремину љубави јер показује да није равнодушан, него да се брине за своју браћу. Помало антиномично са обзиром да смо навикли да је језик хришћанства утемељен на брижности за друге. Зашто би богаташ уопште показивао забринутост за најмилије? Уместо да буде равнодушан или да мисли на своје тек задобијене ране, он брине за друге, дакле, не мисли чак ни са себе. Помало контрадикторно са обзиром да смо навикли да је језик хришћанства утемељен на одсуству себичности. Овде видимо да богаташ брине за друге и не мисли на себе. И све то у адским мукама? Онда пред нама не треба да је Лазар у првом фокусу већ богаташ. Решење ове приче не видим. Можда зато што је и мени пакао близак, не знам. Можда и зато што ова прича још није завршена. Или можда још није ни испричана него у нама чека развој. Можда ни пакао није толико фаталан ако само настављамо да живимо своје ја онако како смо већ навикли. А можда пред нама оживљава оно Силуаново да се у паклу кали нови човек држећи свој ум у паклу без очајавања. У суштини, коју год опцију да изаберемо, свакако треба себе да разбистримо од можда превише навикнутости на поистовећење са оправданим Лазаром да се не бисмо осилили и дошли у позицију провалије која ће нас оделити и од Бога и од вољених богатећи се у надмености живљења. Шта ви мислите?

Никола Ђоловић