Јесмо ли хумани, и колико...

[мирођија]

  Можда сте упознати са судбином овог дечака...

  У даљем тексту из '' Политике '' сазнаћете и више...

Милијини снови постају јава

Дечак из села Радобића, као седмогодишњак преузео je бригу о млађој сестри, болесном оцу и сеоском домаћинству. Сада је ученик Пољопривредне школе и жели и сам да помаже деци у невољи

Трактором орао са седам година Фото Б. Нововић

Ваљево – За новинаре ћу увек имати времена, јер да није било вас, а понајпре Бранка Станковића из РТС-а, питање је да ли бих успео да победим све невоље које су задесиле моју породицу. Добро је што сте ме посетили у школи, јер је у њој почео да се остварује један од мојих снова – да постанем добар мајстор, али и да упознам нове другове и пријатеље.

Овим речима дочекао нас је петнаестогодишњи Милија Јелић, ученик првог разреда Пољопривредне школе у Ваљеву, у којој се обучава за руковаоца пољопривредним машинама. Реч је о дечаку из мионичког села Радобића, који је као седмогодишњак, када је његову породицу напустила мајка, преузео бригу о млађој сестри Милици, тешко оболелом оцу Радомиру и одржавању сеоског домаћинства. Бринуо се практично о свему. Трактор са прикључним машинама је почео да вози са седам година. Једном приликом док је орао њиву надомак куће на смрт је уплашио комшије и сељане Радобића, зато што се мален није видео за управљачем. У оронулој кући са оскудним и дотрајалим покућством, без купатила, мали Милија је успевао да држи све у реду. Први је одлазио у шталу да нахрани и помузе две мршаве кравице, и да сам и уз помоћ комшија обрађује 4,5 хектара земље. Без посејане пшенице и кукуруза, знао је овај клиња, остали би гладни.

Крајем 2008. године Милија Јелић добија „златну плакету за најплеменитији дечји подвиг” „Вечерњих новости”.

– Док будем жив, нећу заборавити помоћ која је стизала и коју су ми лично доносили добротвори из свих крајева Србије и иностранства. Поправили су нам кућу, увели воду и саградили купатило, донели су нам нове ствари и уређаје, гардеробу, у шталу је из ПКБ-а довезена квалитетна крава, из београдског зоо-врта добили смо понија, патке и украсне кокошке. Нисам могао да верујем када нам је прошле године пред кућу довезен ганц нови трактор. Када сам га упалио он је напросто певао у односу на наш који је био старији од мога оца. Касније сам сазнао да је новац за куповину трактора прикупио професор Милош Веселинов који живи и ради у Чикагу. Родитељску бригу према мени и осталим укућанима има министар Расим Љајић са којим се често чујем телефоном, као и мој имењак Милија Милосављевић, власник фирме „Ктитор”, који ми је обезбедио стипендију док не завршим занат – прича Милија плашећи се да набрајањем не прескочи неког од добрих људи које ће једног дана све позвати у кућу у Радобићу. То ће највероватније бити када добије диплому руковаоца пољопривредним машинама.

Милија са другарима у Пољопривредној школи

Вели да је уписом у средњу школу добио још једну обавезу која му не пада тешко. Рад са пољопривредном механизацијом заволео је од малих ногу. И поред тога што школа има савремен Дом за ученике, Милија мора свакодневно да путује. Сестра је, каже, још нејака, тек је пети разред, а отац због болести мало шта може да му помогне. У стаји има три краве, чије млеко предају за откуп, има свиње, живину и два љубимца, коњиће поније, које су добили на поклон од Вука Бојовића. Од четири и по хектара земље половину је већ засејао а за који дан ће почети припрему за сетву кукуруза. Намерава да узме у закуп још два хектара. Милијин дан због свих ових обавеза почиње у 4.30, а око девет, најкасније десет сати увече, мора на починак.

– Професори у школи су добри и врло пажљиви према мени, мада ја када су у питању учење и оцењивање не тражим да ми гледају кроз прсте. Ово што сам уписао волим и добро знам да се све радом може постићи. Када завршим занат потражићу неког доброг мајстора да научене лекције практично утврдим а моја будућност биће на породичном имању – каже Милија.

Милија истиче да су неки његови дечачки снови почели да се остварују. Жели да отац буде још дуго са њима, да сестра заврши, најмање, средњу школу, да он постане добар мајстор и домаћин и да се, чим буде могао, придружи добротворима у Србији и сам почне да помаже невољнике, посебно децу.

Будимир Нововић

[објављено: 03/04/2010]  

[Маша]

Једном су Двери добиле награду В.Новости, за помоћ опстанка народних кухиња на КиМ, па је нас пар било да је преузме. Значи плакала сам све време, ја иначе ''падам'' на доброту, хуманост, жртвовање, ... а таквих примера не да има, него сам била у шоку на тој додели.

Најјачи утисак на мене оставио је Албанац, који свакога дана носи на својим рукама парализовану девојчицу (Српкињу) до школе и назад, по неколико км.

Морала сам да му приђем и честитам.

Такви примери ми одржавају веру, наду и љубав, колико - толико.

Јер све остало је црно, празно!

[Лидија Миленковић]

Бас тако,невоља ме скамени,а доброта,пожртвовање расплаче и разнежи.

Него,познаје ли неко од вас новинара Бранка Станковића?

Његова добродетељ не завршава се на добром које је сам учинио,

већ и на томе што буди доброту у другима.Свака му част и од Господа му

свако добро!

[мирођија]

Бас тако,невоља ме скамени,а доброта,пожртвовање расплаче и разнежи.

Него,познаје ли неко од вас новинара Бранка Станковића?

Његова добродетељ не завршава се на добром које је сам учинио,

већ и на томе што буди доброту у другима.Свака му част и од Господа му

свако добро!

    Бранко Станковић-изузетан човек и новинар.Свака његова емисија је ванвремена.

    Одлично си приметила колико делује на нашу савест.

    Доброта шири наду,веру и љубав,како рече и Маша.

[мирођија]

MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ŠTA NAS ČEKA NA STRAŠNOM SUDU?

I čini mi se da se Strašni sud sastoji u tome da će svako od nas stati pred licem savršene ljubavi i uvideti kako je malo ima u sebi, i užasnuti se.

Svako od nas naravno očekuje smrt u tim kategorijama koje su mu svojstvene. Ali ne treba stvarati lažne kategorije. Naš susret sa Hristom je susret sa našim Spasiteljem. Naš susret sa Bogom je susret sa neizrecivom ljubavlju. To treba da zapamtimo. I čini mi se da se Strašni sud sastoji u tome da će svako od nas stati pred licem savršene ljubavi i uvideti kako je malo ima u sebi, i užasnuti se. Ali to ne znači da tada počinje mučenje. Možda sam ja jeretik, i možete me spaliti pre nego što napustim ovaj svet ali mi se čini da će nas Bog dočekati s žalošću zbog toga što smo ceo život besplodno proživeli, i tako ga sami iskvarili, a da ne govorimo o drugima; i Njegova reakcija na nas će biti – žalost i sastradanje.

Kada čitam naprimer priču o ovcama i kozama, ne čudi me to što će koze poći na levu stranu, a ovce na desnu, već me zadivljuju kriterijumi koje Hristos daje o spasenju i pogibiji. Svi kriterijumi se svode na jedno: da li si bio čovek ili ne? Da li si nahranio gladnog? Odenuo neobučenog? Pružio utočište beskućniku? Posetio bolesnog?

Posle rata sam pola godine radio kao lekar ljudima koje su oslobadjali iz logora. Dospele su mi u ruke nemačke novine u kojima se govorilo o tome kako je u jednom logoru (čini mi se Dahau) pronadjena molitva koju je napisao jedan Jevrejin na parčetu papira.

           ''«Mir svim ljudima zle volje! Neka prestane svaka osveta, svaki priziv ka kazni i osveti. Prestupi su prepunili čašu i ljudski um više nema gde da ih u sebe smesti. Nebrojene stotine mučenika.

I zato ne stavljaj njihova stradanja na tasove Tvoje pravde Gospode, ne obraćaj ih protiv mučitelja strašnim krivljenjem, kako da se u njima ne probudi strašna osveta. Podaj im drugačije! Stavi na tasove, u odbranu dzelata, izdajnika i svih ljudi zle volje – hrabrost, duhovnu silu mučenika, njihovo smirenje, njihovu uzvišenu blagorodnost, njihovu neprekidnu unutrašnju borbu i nepobedivu nadu, otakve smeh, koji suši suze, njihovu ljubav, njihova izmučena, razbijena srca, koja su ostala verna pred licem same smrti, čak i u trenucima pojedinih slabosti. Stavi sve to Gospode pred Tvojim očima za oproštaj grehova, kao otkup, radi trijumfa pravednosti, primi dobro, a ne zlo! I neka mi ostanemo u sećanju naših neprijatelja ne kao njihove žrtve, nego kao strašan košmar, ne kao oni koji neodstupno slede njihove varke, već kao pomoćnici u njihovoj borbi za iskorenjivanje njihovih prestupnih strasti. A kada se sve to završi daruj nam da živimo kao ljudi medju ljudima, i da povratimo mir na našu postradalu zemlju – mir ljudima dobre volje i svima ostalima». ''

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3823.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

[Лазар]

Занимљива икона  sHa_sarcasticlol  Није ми баш ово најјасније поготово доња половина иконе  4chsmu1

[мирођија]

Занимљива икона    Није ми баш ово најјасније поготово доња половина иконе  0409_feel

    Нисам  могла  да  пребацим  ову  икону  страшног  суда ...

    http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/ta_nas_eka_na_stranom_sudu/

    па сам зато пребацила ову.

   

[Лазар]

Kada čitam naprimer priču o ovcama i kozama, ne čudi me to što će koze poći na levu stranu, a ovce na desnu, već me zadivljuju kriterijumi koje Hristos daje o spasenju i pogibiji. Svi kriterijumi se svode na jedno: da li si bio čovek ili ne? Da li si nahranio gladnog? Odenuo neobučenog? Pružio utočište beskućniku? Posetio bolesnog? Nisi li se postideo da priznaš da ti je prijatelj u tamnici? Itd. Nema tu ni jedne reči o tome kako si verovao, kako si se molio, da li si bio blagočestiv ili ne, jer je pitanje sledeće: ako ti nisi bio čovek tvoje čovečanstvo ne može da bude oboženo. Ako si bio čovek možeš postati pričasnik Božanske prirode (2 Pet. 1, 4). I čini mi se da je to duboko utešno ne u nekom površnom smislu.

0442_feel amen

[ZELJKO P.]

  Можда сте упознати са судбином овог дечака...

  У даљем тексту из '' Политике '' сазнаћете и више...

Милијини снови постају јава

Дечак из села Радобића, као седмогодишњак преузео je бригу о млађој сестри, болесном оцу и сеоском домаћинству. Сада је ученик Пољопривредне школе и жели и сам да помаже деци у невољи

Трактором орао са седам година Фото Б. Нововић

Ваљево – За новинаре ћу увек имати времена, јер да није било вас, а понајпре Бранка Станковића из РТС-а, питање је да ли бих успео да победим све невоље које су задесиле моју породицу. Добро је што сте ме посетили у школи, јер је у њој почео да се остварује један од мојих снова – да постанем добар мајстор, али и да упознам нове другове и пријатеље.

Овим речима дочекао нас је петнаестогодишњи Милија Јелић, ученик првог разреда Пољопривредне школе у Ваљеву, у којој се обучава за руковаоца пољопривредним машинама. Реч је о дечаку из мионичког села Радобића, који је као седмогодишњак, када је његову породицу напустила мајка, преузео бригу о млађој сестри Милици, тешко оболелом оцу Радомиру и одржавању сеоског домаћинства. Бринуо се практично о свему. Трактор са прикључним машинама је почео да вози са седам година. Једном приликом док је орао њиву надомак куће на смрт је уплашио комшије и сељане Радобића, зато што се мален није видео за управљачем. У оронулој кући са оскудним и дотрајалим покућством, без купатила, мали Милија је успевао да држи све у реду. Први је одлазио у шталу да нахрани и помузе две мршаве кравице, и да сам и уз помоћ комшија обрађује 4,5 хектара земље. Без посејане пшенице и кукуруза, знао је овај клиња, остали би гладни.

Крајем 2008. године Милија Јелић добија „златну плакету за најплеменитији дечји подвиг” „Вечерњих новости”.

– Док будем жив, нећу заборавити помоћ која је стизала и коју су ми лично доносили добротвори из свих крајева Србије и иностранства. Поправили су нам кућу, увели воду и саградили купатило, донели су нам нове ствари и уређаје, гардеробу, у шталу је из ПКБ-а довезена квалитетна крава, из београдског зоо-врта добили смо понија, патке и украсне кокошке. Нисам могао да верујем када нам је прошле године пред кућу довезен ганц нови трактор. Када сам га упалио он је напросто певао у односу на наш који је био старији од мога оца. Касније сам сазнао да је новац за куповину трактора прикупио професор Милош Веселинов који живи и ради у Чикагу. Родитељску бригу према мени и осталим укућанима има министар Расим Љајић са којим се често чујем телефоном, као и мој имењак Милија Милосављевић, власник фирме „Ктитор”, који ми је обезбедио стипендију док не завршим занат – прича Милија плашећи се да набрајањем не прескочи неког од добрих људи које ће једног дана све позвати у кућу у Радобићу. То ће највероватније бити када добије диплому руковаоца пољопривредним машинама.

Милија са другарима у Пољопривредној школи

Вели да је уписом у средњу школу добио још једну обавезу која му не пада тешко. Рад са пољопривредном механизацијом заволео је од малих ногу. И поред тога што школа има савремен Дом за ученике, Милија мора свакодневно да путује. Сестра је, каже, још нејака, тек је пети разред, а отац због болести мало шта може да му помогне. У стаји има три краве, чије млеко предају за откуп, има свиње, живину и два љубимца, коњиће поније, које су добили на поклон од Вука Бојовића. Од четири и по хектара земље половину је већ засејао а за који дан ће почети припрему за сетву кукуруза. Намерава да узме у закуп још два хектара. Милијин дан због свих ових обавеза почиње у 4.30, а око девет, најкасније десет сати увече, мора на починак.

– Професори у школи су добри и врло пажљиви према мени, мада ја када су у питању учење и оцењивање не тражим да ми гледају кроз прсте. Ово што сам уписао волим и добро знам да се све радом може постићи. Када завршим занат потражићу неког доброг мајстора да научене лекције практично утврдим а моја будућност биће на породичном имању – каже Милија.

Милија истиче да су неки његови дечачки снови почели да се остварују. Жели да отац буде још дуго са њима, да сестра заврши, најмање, средњу школу, да он постане добар мајстор и домаћин и да се, чим буде могао, придружи добротворима у Србији и сам почне да помаже невољнике, посебно децу.

Будимир Нововић

[објављено: 03/04/2010]  

citajuci ovaj tekst,suze su mi krenule na oci... smej.gif

hvala

greengrin

[ZELJKO P.]

s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s.

facenew22222222 :group111: :cmizdrenje: :group111: :cmizdrenje: crosseo crossrc crosseo

s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s. s.o.s.