Како дехуманизујемо друге људе у сопственим очима

[Ћириличар]

Управо сада прочитах ову колумну професора Шкулића у Политици. Мало је рећи да сам задивљен његовим увидом у вишеслојну проблематику коју је разложио на историјску, рпавну, психолошку и политичку сферу у једном веома кратком тексту:

Бело мучење

Данас је мучење законом забрањено што не значи да га нема

Аутор: Милан Шкулићсреда, 05.10.2016. у 09:05

Човек је стваралачко биће. Способност размишљања, машта и моћ креације су основни чиниоци развоја човечанства. Точак, полуга, барут, динамит, електрична и атомска енергија, разноврсна средства превоза, антибиотици и вакцине, као и многи други проналасци, производи су људског интелекта и рада. Биће које размишља и које ствара је, нажалост, често и веома деструктивно, па и садистичко.

Људи су кроз историју стварали и разноврсне начине систематског наношења бола и патње другим људским бићима. Некада су за то имали и законско покриће, као у време када је у многим кривичним поступцима тортура била легално и легитимно доказно средство и када су сами законодавци прописивали како треба мучити окривљеног да би се од њега изнудило признање. То је било време када су истина у кривичном поступку и исход суђења више зависили од снаге духа и тела онога који је стављан на муке, него од реалних доказа којима је оптужба располагала. У Амстердаму постоји чак и музеј тортуре.

Данас је мучење забрањено што, наравно, не значи да га заиста нема. У демократском свету се последњих година пуно пише о тзв. белом мучењу. За разлику од класичног мучења, које се своди на разноврсне облике непосредног физичког злостављања, за „бело“ мучење је карактеристично да, по правилу, није телесног карактера. Оно не оставља видљиве физичке трагове, али они који бивају подврнути таквој тортури заувек носе „ожиљке на души“. Неке врсте „белог мучења“ делују тако да се таквом тортуром, а посебно услед изолације, систематског деловања на чула и проузроковања самртног страха, код жртава стварају уочљиве промене у хипоталамусу и делу мозга „задуженом“ за персоналитет. Жртве „белог“ мучења су до краја живота изложене константним траумама, што се често окончава и самоубиствима.

Разноврсни су облици „белог мучења“, попут „дављења“, када се жртви пребаци платнени џак преко главе, а затим се он налива водом, што проузрокује осећај дављења и самртног страха. Човекова чула су навикла да су стално у погону, па је зато један од „најефикаснијих“ и најстрашнијих начина мучења потпуна чулна изолација. Жртва се затвара у веома малу ћелију, без икаквог контакта са спољним светом, без звукова и без светла. Убрзо долази до халуцинација и параноје, јер су човекова чула навикла да примају импулсе, тако да ако им се они ускрате, мозак спонтано почиње да их вештачки ствара.

Ужасан начин мучења је и излагање неподношљивој и константној буци, што убрзо доводи до губитка сна, екстремно јаких главобоља, напада панике и снажне вртоглавице. Такође, када се човеку данима ускраћује сан, уз држање у веома малој просторији, стално осветљеној бледим вештачким светлом, па и уз специфичну „гимнастику“, попут приморавања да сваких тридесетак минута подиже руке и држи их усправно до изнемоглости, наступају напади параноје и тешке халуцинације. Веома перфидан начин мучења је и држање човека по неколико дана у веома малом кавезу, тако да жртва све време проводи у неприродном положају, без могућности и за минималне покрете, што проузрокује „научену беспомоћност“ и доживотне нападе панике.

Понекад се „бело“ мучење комбинује са оним класичним. Један од најподмуклијих начина мучења је приморавање људи да наизменично буду у улози жртве и мучитеља. То се радило у нацистичким концентрационим логорима, стаљинистичким гулазима, али и код нас на Голом отоку.

Шта је то што човеку омогућава да без гриже савести рутински мучи друго људско биће. Одговор је лак, ако је мучитељ душевно болестан човек или рођени садиста, али шта ако се, а често је тако, ради о мирном породичном човеку, који само „ради свој посао“? Одговор се крије у једном психолошком механизму. Мучитељ се или убеди да је тортура средство које је оправдано неким узвишеним циљем, попут одбране земље, уништења терориста, разјашњења злочина итд, или се жртва мучитељу представи као особа која не заслужује ни минимум поштовања; она се потпуно дехуманизује, прикаже као „сподоба“, која и није људско биће. Зато је и екстремно опасно када се политички противник третира као непријатељ.

Лоше је и када се манихејски и острашћено говори о некакве две Србије, једној патриотској, а другој издајничкој, или једној европско-демократској, а другој русофилско-аутократској. Тада је пут од политичке различитости до политичког непријатељства и мржње, веома кратак, а у неким околностима не мора бити дуг ни пут од мржње до уништења или мучења „непријатеља“.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

http://www.politika.rs/scc/clanak/364949/Pogledi/Belo-mucenje

[Ћириличар]

Ово ме је подсјетило на Саргонов видео у којем је говорио о књизи коју је прочитао у којој се анализира понашање људи у секти. Поставићу и њега:

 

Као и још један видео у коме говори уопштено о тематици ( ваљда га је направио када је почео књигу читати ):

 

[Ћириличар]

А сад, колико тог "секташења" има у нашем јавном дискурсу.... Па, погледајмо:

Како се врши лоботомија код Бошњака, Хрвата и Срба. Небитно са које идеолошке позиције ови примјери долазе, у сва три примјера се игра на карту "ми против њих" ( што је најсмјешније у примјеру из Блица гдје се користи тежи рјечник за Сефера Халиловића ради благих етно-националних поена које би Блиц да сакупи, као и ради прегледа које би да добије играњем на најниже емоције ). 

Па онда аргументи о лупању класификација попут "фашисте", "расисте" и сл. се код нас јављају у виду "страних плаћеника", "издајника", код Хрвата као "комуњарама", "србофилима", "србочетницима", а код Бошњака кроз читав Дневни Аваз и "четнике". Чак и током протеста "Не давимо Београд" почела је реакција којом су сви одатле етикетирани као "страни плаћеници", "сорошевци" итд. 

Да није смијешно, било би жалосно колико је заправо то секташко понашање присутно у јавности. Али занимљиво је да је то уједно и природно људско понашање јер је израз тежње да се људи групишу, при чему се ствара појам "ми" чему често треба противник у виду "њих". Да ли су само ово понашање и ове тенденције ка таквом понашању по себи лоше, или су лоши само када се зађе у крајности?

 

[Џуманџи]

Баш сам скоро гледала: 

где закључује да је све у снажној пропаганди. Надам се да је видео добар (нисам гледала све на yt).

[Ћириличар]

1 hour ago, Џуманџи рече

где закључује да је све у снажној пропаганди. Надам се да је видео добар (нисам гледала све на yt).

@Господин Дареалис , гледам у тебе 

 

[Џуманџи]

19 minutes ago, Ћириличар рече

Али занимљиво је да је то уједно и природно људско понашање јер је израз тежње да се људи групишу, при чему се ствара појам "ми" чему често треба противник у виду "њих". Да ли су само ово понашање и ове тенденције ка таквом понашању по себи лоше, или су лоши само када се зађе у крајности?

За велику већину људи (међу њима сам и ја) је неизбежно. Мислим да та тенденција може и да помогне исто онолико колико штете може да причини, али се чини да много више штети онда када се друга ("они") група уопштава, антропоморфизује.

Едит: одлична тема, бићу верни пратилац.

Измењено Октобар 6, 2016 од Џуманџи

[Ћириличар]

1 hour ago, Џуманџи рече

За велику већину људи (међу њима сам и ја) је неизбежно. Мислим да та тенденција може и да помогне исто онолико колико штете може да причини, али се чини да много више штети онда када се друга ("они") група уопштава, антропоморфизује.

Управо то. Танка је линија, на примјер, између патриотизма/регуларног национализма и изравног шовинизма, социјализма и репресивног комунизма итд. итд.. Ево на примјер:

 

[Џуманџи]

И не само у политици, али ту је највидљивије, поготову када је националност у питању. Без стереотипа такође не можемо, али они немају никакав емотивни набој, зато мислим да је Иглмен (у видеу) у праву.

[Ћириличар]

1 hour ago, Џуманџи рече

И не само у политици, али ту је највидљивије, поготову када је националност у питању. Без стереотипа такође не можемо, али они немају никакав емотивни набој, зато мислим да је Иглмен (у видеу) у праву.

Па рецимо, видљиво је веома и током средње школе, када се дјеца групишу по разним основама - популарни и штребери, богаташи и радничка дјеца, гимназијалци и остали итд. итд. Веома је лако припаднике друге групе почети гледати само кроз призму уобичајених стереотипа за њихову групу. Но није ни то проблем само по себи, јер се може релативно лако исправити самим контактом са иним, али проблем настаје када неко нема тај контакт.

Е сад, ту је још у питању и дифузна групација, без одређене хијерархије, али дешава се да и у том узрасту се направи некакав "вођа чопора". И онда он користи своју групу за храњење сопственог ега, статуса или чега већ, кроз њихово супротстављање и разликовање од некога другог. Када се створи нека позиција са ауторитетом, њој је у интересу да групу још више хомогенизује и тада крећу лоботомије. Причу из књиге о сектама је могуће примјенити на најобичније понашање средњошколаца!

[Џуманџи]

21 minutes ago, Ћириличар рече

Причу из књиге о сектама је могуће примјенити на најобичније понашање средњошколаца!

Немам појма о чему причаш, па ћу да верујем на реч.

Мада, што се тиче проблема контакта - то јесте тачно када су у питању стереотипи, а када су у питању тотално патолошки случајеви онда свакодневни контакт може да доведе и до веће мржње.

Едит: не гледам шта пишем. -.-

Измењено Октобар 6, 2016 од Џуманџи

[Ћириличар]

1 hour ago, Џуманџи рече

Немам појма о чему причаш, па ћу да верујем на реч.

Мада, што се тиче проблема контакта - то јесте тачно када су у питању стереотипи, а када су у питању тотално патолошки случајеви онда свакодневни контакт може да доведе и до веће мржње.

Едит: не гледам шта пишем. -.-

Да ниси п'јана? 

[Ћириличар]

И јест, некада контакти чак погоршавају стање, као ово:

И ово:

 

[Џуманџи]

Па, добро, ово нису патолошки случајеви (пошто се надовезујеш на мене, па да не буде да сам ја ово имплицирала). Сад видим што је тешко разговарати са тобом.

[Ћириличар]

1 hour ago, Џуманџи рече

Па, добро, ово нису патолошки случајеви (пошто се надовезујеш на мене, па да не буде да сам ја ово имплицирала). Сад видим што је тешко разговарати са тобом.

Не знам, мени ово изгледа као жешћа патологија  Добро, претпостављам да си мислила на теже медицинске случајеве, али ово је нешто веома близу томе.

Ако мислиш на моју тенденцију да одређене појмове схватам мало другачије него саговорник, али довољно да изазовем забуну и заврзламу... онда си у праву.