Теолошко псеудо-лакановска рецепција Дилана Дога-Младен Цимеша

[Paladije]

                                                 Теолошко псеудо-лакановска рецепција Дилана Дога

 

Абстракт: Овај сажети рад се бави психолошко-философском анализом хорор стрип јунака Дилана Дога (Д.Д) са призвуком лагане теолошке дијалектике. Аутор има за циљ да кроз лакановска оптику докучи и експликује унутрашњи хабитус већ поменутог субјекта и на један специфичан начин представи систем егзистенције у geworfenheit (Хајдегер) чија је главна копула песимистичко настројење у коме ДД бивстује.Осврћући се на стрип, јунака дефинишемо као тубистовање и служећи се лакановским достигнућима у психоанализи ДД третирамо као егзистет дехармонисаног језгра које је у потрази из дана у дан за смислом постојања у хронометрији живљења. Иако имагинаран ДД има јако инспиративну психолошку рефлексију и рецепцију која може послужити као водич, односно ДД је сигнификантна личност која опстаје и методом феникса (аналогија са Христом) увјек изнова васкрсава над амбисом апсурдизма живљења у таквом депримирајуци свету стрипа (он) кохабитира са злом у оваполоћеном облику.

Кључне речи: Дилан Дог, егзистеницја, песимизам, Велики Други

Како да експликујемо у дефиницијској форми субјективацијски апсурдизам, али у амбигуативној сколиози дилан-договску психолошку панлогијску пенетрацију у срж проблема сензивитизације песимизма. Песимистичка конотација егзистентне сепарације у сингуларитету пластификације соматозе онтолошке синтезе лукелентно апстрахује способност субјекта (Д.Д.) да пронађе смисао у етеричном бесмислу. Покушај опстанка у сеизмичком архиву измишљене стварности повлачи за собом лажно оличностњење и ресетује десензивитирајући корпус елемената хлорофила его дистрикта, односно има за циљ као невидљиви покретач покрета механизма Великог Другог да индивидуацију деиндивидуализује у креативном хаосу супстрата метафизичког остварења. У перикопи бивствујуће синтетике између сна и сублимације, борбе и комултативне продаје субверзације ега ка сопству-модуларизацији и десупстанизацији Ја које подлеже друштвеној систематизацији супер его пада у сферу дематеријализације да би его у ефективном Ја, самопостојало преживјевши исценирано метафизичко самоубиство кроз константне метаморфозисе у циљу у исто време опстанка али и активне инфериорности која се протеже у геворфенхеиту субјекта (ДД). Симбиоза geworfenheit-a у копуларном једињењу бивствене оптике у времену симболички манифестује  seinswergesenheit као труизма ампулафикацијског егоцентризма и дефинише опстанак. Распарчавање, бол, али и первертитна природа субјекта (Д.Д.) сажима натурлистичку етику по којој ван канонских оквира стимулише егзистенцијску антропофилију према супротном полу који чини поновно-увјек наглашено сондирано враћање у неизбежно сабирно сочиво едиповског хабитуса. Смрт или губитак тек завољене особе или фалацијски облик заљубљености експликује тачније херменеутикује момент истргнутости из мајчиног загрљаја које хронометријски поново доживљава. Субјекту (Д.Д.) нешто односно увјек изнова даје смисао постојања. У песимистичком емпиријски подчињеном депресивном плуралитету (ДД) увјек изнова проналази смисао постојања као механизам интроспекцијског самочувања, али сегментарно анхармонично тубивствено одрастање. Разни случајеви и поновни сусрети са субјективацијском формом жене у Лаканову смислу објекта жеље Дилан Дог, али у исто време стигматична апорија која разлаже у датом моменту, а никада егземпларно каузира апокатастазу датог субјекта. Сам Дилан Дог поред субверзивне кулминације која га прати константно, постепено осцилира ка примеру Dasein-ског облика постојања agenklickeit момент који треба кохерентно обрадити у индивидуацијској копули која је још у фази развоја. У класичној коегзистенцији са разумом и смислом бесмисла егзистентума односно бивствовања (Д.Д.) остаје индиректни заступник активне конструкције амбиваленце која јасно дефинише карактерну сложеност субјектове есенцијалности. Запажамо патолошки облик "буђења" који је евидентан у свакој спознаји односно сваком броју стрипа (ДД) .Субјекат бива пробуђен не у класичној форми него као процес дугогодишње индивидуације ка натуралном Сопству, опет остаје субјект понављајуће конклузије која извире у домену ретроспективирајућег механизма асцелерације.Тај механизам порађа нову ставарност у коју се субјекат (ДД) опет ресетује и растапа у инертно пасивни контигент контрапозиције. Темпорална дестабилизација је конвергентна процесу индивидуације или пак неког вида усавршавања, остаје утамељена и детерминисана сила која утиче на тубивствујућу инерцију.Та сила покреће трансфигурације селф слободе ван просторне етичке валоризације по којој је Дилан Дог системетично рашчлањен у масивној рецепцији тиранског Великог Другог. Освјешћујућа хетерологика која кохабитирају у елементарном постојању умањене вредности систематске апсорбције структуре хорорног сагледавања света еластично симболизује препород митске структуре поретка, односно мита који је центар психологике реалитета, те управо тај мит транспонује ентитетско поимање аудијенције развоја Сопства.Коегзистенција два ентитета које сабирно прожимјају уводне пасусе у сам ток приче на почетку сваке стрип епизоде нужно не објединују сагласност каталепсије, илузорно се представљујући као сарадници што емпирјиски и јесу али на психолошкој дистанци актуелизацијски су у процесу алтруиматичног стигматизма. Други етнитет или субјектна јединца је Гручо[1]. Гручо Маркс је дежурни забављач или архетипски алијенацијски Трикстер који служи да своју појаву потркепи неком шалом која садржи хуморексну алогију са нуклеусном дозом анархо-анафоре сабијања ауторативног поретка са темпоралним минорним дисбалансом. Гручове шале су као интермецо пред увод у још једну конфузну дистрибуцију разочарења или пеимистичке структурализације дате материје односно радње коју субјекат ДД мора да изнесе до краја. Други ентит је персонификација у некој форми злокобног гаврана, који некад сагледава реалност и даје праву интерпретацију исте у облику јуродивца, али и субјекта херојског ендосклета који у моментима кохерентне кризе у омега тачки сабирања ембрионира круцијалну коњукцију спасења помажући ДД да оконча агонију у којој се налази са остатком вршилаца радње. Д.Д. некад самоиницијативно, а некад подвргнут страним факторима сигнализира процес самоиспитаивања у систематском једињењу аутодеструкције повређеног едиповца који чезне за правом љубављу, а у исто време логосно бивствено самоочување терети sui generis.Поставимо питање страхова и одбарамбених механизама, али и питање не поверења које се односи на искуствено сагледавање одређених форми постојања субјеката, или чак тубиствених јединица које ДД емпиријски познаје и деградиурајуће се односи ка њима као елементима субверзивне костобоље разграђујуће симболике чија симптоматика као плуралитет егзистира и настоји да онтолошки ресетује у фундамнету постојање ентитетске грађе које сматра за сходно да нису вриједене форме живљења и бивствовања у дименезији релитета. Субјектова рецепција реалности која га окружује симптоматично делује на његову функцију егзистирајућег фактора у потрази за проналажењем сопства и разрјешења енигматичног стигматизма који носи на себи као постуларни систем вредности у композицији са харизмом коју поседује у проналажењу свјесног Ја.У скоро свакој епизоди он се среће са губитком некога, (углавном дјевојке, или пак зрелије жене) за коју је током те авантуре у gewofernheitu симболички стекао афинитет или евенуално поверење што (Он) у каснијој аутоконклузији види као слабост или круцијалну грешку. Стална вешто масикрана у хладни оклоп или сколопедричну орбиту потреба за љубављу превасходно мајчинској субјекта ДД увјек изнова поставља на почетну тачку кретања, у центар баланаса између самоће и бесмисла, саркастичне проницљивости и алогијског идентитета. Управо та субветритајућа онтологија и след патолошких околности чини ДД условно експликовано депресивним субјектом у песимистичком руху.Требамо и споменути крајње чудан сплет околности везан за ДД мајку где је присутна инцестуозна конотација њиховог односа која није крунисана реалитетном едиповском коначницом у смислу коитусног спајања, али је сам однос прожет интердимензионалним преплитањем сна и реалности, у коме ДД тражи своју мајку, чезне, а у исто вријеме га она чува у некој другој форми, што можда указује на чињеницу да одређене стварни из наше свакодневне реалности када више нису у оперативном модулу, или смо их изгубили проналазимо начин да их компенмзујемо у виду идентификације са неким другим предметима или особама.

 

Младен Цимеша

---

[1] Гручо је у најједноставнијој алегоративној експликацији представљен као ангео чувар Д.Д.

 

 

View full Странице