Међухришћански дијалог у Словенији

[Marjanovic]

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

„Да Европа сачува своју душу“

Међухришћански дијалог између представника Руске православне цркве, Српске православне цркве и Католичке цркве у Словенији

 

Јулска комеморативна свечаност код руске капелице под Вршичем, сваке године пружа могућност да се молитвени помен на пострадале руске заробљенике повеже са међухришћанским сусретом представника Православне и Римокатоличке Цркве. Мјесто страдања и смрти међу словеначким планинама током Првог свјетског рата, посљедњих година обратило се у мјесто молитве и братских сусрета међу народима и међу хришћанским Црквама. Ратови су сијали непријатељство и подјеле, а Божија благодат је учинила да су из трагичних догађаја израсле нове везе и пријатељство између два народа, које сваке године јачају приликом руско-словеначких сусрета.

 

Делегацију Руске православне цркве ове године предводи Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије. У оквиру његове посјете у Словенији одржани су садржајно богати међухришћански разговори, у којима су учешћа узели Митрополит загребачко-љубљански Порфирије са делегацијом Српске православне цркве, католички љубљански надбискуп и митрополит монс. Станислав Зоре са сарадницима, те цељски бискуп Станислав Липовшек, као предсједник Екуменског савјета Словеније.

 

Заједничка нит свих разговора био је низ тема о којима су говорили Папа римски Фрања и Патријарх московски и све Русије Кирил, током састанка одржаног на Куби, 12. фебруара ове године. Разговарали смо о питањима која обеспокојавају и узнемирују данашње човјечанство, а посебно хришћане на Истоку и на Западу. Хришћанске цркве у себи носе огроман потенцијал за мир и помирење; оне осјећају одговорност за мир, јер нас све уједињују ријечи Христове: „Блажени миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати“ (Мт 5,9).

 

Разговор о миру водио нас је до мисли о нашој заједничкој одговорности за створену природу, коју је Створитељ повјерио цијелом човјечанству, да би је „обрађивао и чувао“ (Пост. 2, 15). Ми, хришћани, дужни смо учинити све како би са хоризонта човјечанства уклонили пријетњу „уништења свијета и могућност новог свјетског рата“ (Заједничка изјава Папе римског Фрање и Светејшег патријарха Кирила, бр. 11).

 

Ми не можемо скрштених руку гледати како Европа заборавља своје хришћанске коријене и тоне у све дубљу дехристијанизацију. Јединствени смо у размишљању да су се хришћани дужни „ујединити ради заједничког свједочења о Христу и Јеванђељу да би Европа сачувала своју душу, обликовану двијехиљадугодишњом хришћанском традицијом“ (Заједничка изјава, бр. 16).

 

Европа доживљава талас избјеглица, чији се крај не назире. Међу избјеглицама су многи хришћани са Блиског Истока, које је рат прогнао из њихових села, градова и покрајина. Заједно са папом и патријархом питамо се да ли ће свијет мирно гледати на то што ће хришћанство бити у потпуности уништено у крајевима у којима се најприје почело ширити по свијету и гдје се у континуитету очувало током двије хиљаде година.

 

Током разговора такође смо се дотакли и питања породице. Православним и католицима је заједничко разумијевање породице, као заједнице једнога мушкарца и једне жене, саздане на љубави, с циљем испуњења Божије заповијести о рађању и васпитању потомства (ср. Пост. 1, 22). Вриједности очинства и материнства за нас су неповредиве.

 

Подсјетили смо се, такође, наших хиљадугодишњих заједничких коријена и заједничког духовног насљеђа. Године 2013. обиљежено је 1150 година откад су Света браћа Кирило и Методије из Цариграда у Велику Моравску донијели свјетлост Јеванђеља и писмености. Они су обављали своју службу у вријеме када хришћани Истока и Запада још увијек нису били раздијељени, и данас остају веза између Истока и Запада. С правом их називамо апостолима Словена, заштитницима Европе и заступницима хришћана.

 

Међухришћанске разговоре смо употпунили посјетом љубљанској католичкој катедрали и српском православном храму у Тиволију.

 

У молитви Христу, Пресветој Богородици Марији и светим угодницима Божјим, које поштују и православни и католици – Светом Николају Чудотворцу и Светој браћи Кирилу и Методију – свако од нас је молио помоћ Божију у рјешавању свеопштих проблема и за превладавање изазова, који стоје пред хришћанима

 

Љубљана, 29. јул 2016

 

Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије

 

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије

 

 

Љубљански надбискуп и митрополит монс. Станислав Зоре ОФМ

 

 

 

 

http://www.mitropolija-zagrebacka.org/index.php/novosti/971-duhrishc-ns-i-di-l-g-u-ljublj-ni

[Zayron]

1 hour ago, Pronobis рече

Критски сабор је донео одлуку да је Православна Црква једина и недељива. Какве сад "хришћанске цркве" се сад опет спомињу? 

Pa valjda te druge koje nisu pravoslavne. Kritski Sabor i to sve što je tamo odlučeno se odnosi samo na Pravoslavnu Crkvi, te druge s Kritskim Saborom nemaju nikakve veze, to se na njih ne odnosi i za njih to ne važi. Mogu da se zovu kako hoće i može ih biti koliko hoće.

[Zayron]

21 minutes ago, Pronobis рече

Христос је основао једну Цркву која је недељива, каже Крит, а Христос каже да је ни врата пакла неће надвладати. Какве сад друге цркве? Критски сабор је додуше рекао да признаје само историјско име "црква" одређеним хришћанским конфесијама, али онда није логично да се кажу православна црква и римокатоличка црква, јер је само једна од њих црква, а ова друга има само историјско име црква. 

Pa to i kažu valjda u tom istorijskom smislu kako si to već naveo, u istorijskom smislu su sve to hrišcanske crkve, nisu valjda džamije ili budistički i hinduistički hramovi. Kako bi ih nazvao ti: Katolički islamski džemat ili Protestanstka hinduistička zajednica ili Evangelistička budistička zajednica?

[Zayron]

8 minutes ago, Pronobis рече

Ја бих их назвао хришћанске конфесије. 

Не може се рећи за православну и римокатоличку цркву у контексту "две хришћанске цркве". Зато што је најсветији сабор на Криту рекао да постоји само једна Црква. Тако да не могу да се мешају бабе и жабе. Може овако да се каже Православна Црква и римокатоличка црква. Мора мало "ц" за оне који су се удаљили од Цркве. 
Мислим да имамо проблем са сопственим идентитетом. Исти проблем има и Римокатоличка црква још од Другог Ватиканског Сабора. 

Problem sa sopstvenim identitetom imaju sve hrišćanske konfesije ili crkve ili Crkve, izaberi sam naziv koji ti se čini najprigodniji a to od 1054. godine, nije to nikakva velika novost. Zato i sav taj rad na ekumenskom planu sjedinjavanja svih tih hrišćanskih Crkvi ili crkvi ili konfesija, opet izaberi taj naziv koji ti se čini najprigodniji, najtačniji i najbolje odgovarajući sa tvoje tačke gledišta.

[Marjanovic]

Тако је то код православаца. Дозвољава се постајање различитих мишљења јер постоји слобода.

 

[Zayron]

4 hours ago, Pronobis рече

 један каже без Рима може васељенски сабор, други каже не може, један каже постоје митарства, други не постоји. Човек не зна шта да мисли. Код Латина се макар зна ред. 

Ma šta slušaš svakoga? Vaseljenski Sabor može i bez Moskve a da ne bi mogao bez Rima, taman posla! A to s mitarstvima je nakonec svejedno, uvidimo to tamo svaki kad tamo stignemo. Ako ne budu tim još bolje, idemo ravno tamo gdje spadamo a bez presjedanja, direkt.