Протојереј Драгослав Ћорковић: Недеља пета по Светој Тројици

[Guest]

 

 

Протојереј Драгослав Ћорковић

 

Недеља пета по Светој Тројици

 

Драга браћо и сестре,

када говоримо о страху, морамо да разликујемо страх као медицински или психолошки појам једне примарне људске емоције, од страха Божијег, о којем читамо нпр. код светог јеванђелисте Јована.
Као прво погледаћемо мало тај медицински појам страха, који има огроман утицај на наш свакодневни живот и који умногоме утиче на наше међуљудске односе и на сваког појединца – много више него што смо ми тога свесни. Медицински речено, страх је једна примарна емоција која настаје услед опажања или очекивања стварне или замишљене опасности, или озбиљне претње. Страх је урођена, генетски програмирана реакција на претећи или болан стимуланс. Посебан облик страха је фобија (од грчке речи φόßος што значи бекство, ужас, паника и страх). Дакле о фобији се говори онда када страх ствара поремећаје у људском понашању и када онемогућава обављање уобичајених животних радњи, а „социјална фобија“ је неразумљив, чак претеран страх од одласка у друштво, од јавног наступа, па чак и од самог присуства и погледа других људи.
Драга браћо и сестре, ако смо искрени, мало је међу нама оних који сада не осећају било какав страх. Да ли то био страх од терора, губитка љубави, губитка вољене особе, губитка признања, положаја, губитка имања и иметка, губитка новца, страх од инфлације, рата, болести, итд. итд. Кад бисмо били свесни тога да у већини случајева баш овакви страхови веома утичу на наше тренутно и индивидуално понашање, на наше размишљање, да утичу на наше поступке, да утичу на целокупно деловање, да утичу на наше целокупно биће и бит; кад бисмо били свесни тога, страха не бисмо имали. Одбацили бисмо тај страх и заменили га јединим позитивним страхом, и то страхом Божијим.
Кад сам малопре говорио о социјалном страху или социјалној фобији, имао сам у виду да се осврнем и на ова збивања ових дана: терористички напад у Вирцбургу и прекјучерашњи разјарени напад у Минхену са неколико мртвих и рањених. Како ће се ти догађаји одразити на наше друштво, уређење истог, на нашу хришћанску заједницу, на сваког појединца лично? Тешко је то сада рећи, драга браћо и сестре; знам да би била велика грешка, да нас то преоптерети и у нама изазове још већи страх - врсту агорафобије, тј. страх од јавних места и тргова и масе људи. Грешка би била да се бојимо негде отићи, изаћи из куће, да се уплашени закључамо у свој дом и да стрепимо. Такав страх, као и сви остали страхови паралишу човека, чине га ирационалним, а што је најгоре, потискује врлине, првенствено љубав из нашег бића.
Такав страх и љубав се не подносе. Тако великим страхом окупирани настаје опасност да постанемо само некакве празне телесне олупине, без душе и без љубави. Запамтите, страх, драга браћо и сестре, као примарна емоција, утиче на наше понашање, свуда и у свим погледима. Не понаша се и не размишља у истој ситуацији исто онај, који делује је у сраху, као онај што је смирен и који нема страха и који се не боји. Запамтите, све емоције утичу на наше понашање! А страх поготово утиче погубно на нас. Како изаћи из те дилеме, како наћи и изаћи на прави пут? Првенствено морамо бити свесни погубности страха и фобија; друго, да стекнемо способности спознавања и посматрања себе самог и тако да препознамо своје страхове; а као треће, да постепено заменимо свој страх вером, смирењем и поуздањем у Бога!
Драга браћо и сестре, који је други показатељ страха човечијег? Страх је израз неверства, израз мањка вере и израз мањка поверења у Божију промисао. Кад бисмо вере имали, страха не бисмо имали; кад бисмо вере имали, ничега се не бисмо бојали! Страх, драга браћо и сестре, потискује веру, потискује љубав и смирење из нашег бића; а без вере, љубави и смирења, да ли смо као такви деца Божија? Нисмо, драга браћо и сестре. Једино страх Божији је последица духовног озарења и духовног преображаја. Природа страха Божијега са медицинског и психолошког аспекта се не може објаснити. Страх Божији нема ничег заједничког са претходним страховима, о којима сам вам горе говорио.
Са страхом Божијим осећамо се недостојним Бога, који се открива у незалазној Таворској Светлости. Са страхом Божијим, вером и љубављу приступамо светом Причешћу и сједињујемо се са самим Богом. Људи захваћени само светим страхом Божијим ослобађају се сваког другог медицинског страха. Овај страх нам доноси светлост разумевања: с једне стране, нашег погубног стања пролазности и грешности, а са друге стране, осећање вечне и непролазне љубави Божије. Природа овог блаженог страха је предивна и ослобађајућа. Изван очишћујућег дејства страха Божијег не открива нам се пут ка савршеној љубави Божјој, не открива нам се излаз из погубног живота у страху.  Господ Бог је не само почетак мудрости, него и почетак љубави.Страх Божији и љубав, не искључују се и не потиру се, него се органски чак допуњују. Није могуће да је другачије мислио и свети Јован Јеванђелист. Није могуће да је он негирао страх Господњи кад је рекао: „У љубави нема страха“. Љубав је целокупност савршенства, а да бисмо ступили у савршенство морамо достићи савршенство у свим врлинама, и њихово прожимање у љубави.

Свако ко љубави има у себи, од Бога је рођен и такав познаје Бога. Бога који је љубав! А ко пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему, како читамо у посланици Колошанима и Јеванђељу по Јовану. (Koл 3, 14.; 1 Jн 4, 7; 1 Jн 4, 16). Треба правилно разумети ове речи. Треба разумети, да онај ко има љубав према Богу, нема страха ни од кога и ни од чега. Исто као што за страх народ каже: „Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји!“ Љубав, дакле, не потире страх Господњи, него љубав уништава страх од демона и од људи. Зато су плодови љубави обилни и свети, јер љубав просвећује све. Цар Давид, који се толико бојао Бога и који је проповедао страх Божији, говори нам да се ван Бога никога и ничега не боји! Свирајући харфу он пева 27 псалам: 
„Господ је видело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је крепост живота мојега, кога да се страшим! Ако навале на ме злотвори, спотаћиће се и пашће; ако против мене војска стане, неће се уплашити срце моје. Ако се на мене рат дигне, ја се ни онда нећу бојати.
Бојите се Господа и служите му истинито, свим срцем својим, јер видесте какве је велике ствари учинио за вас“, читамо даље и у Првој књизи о царевима. Када говоримо о страху Божијем, морамо да знамо прави начин и израз истог, да не буде неке забуне. Савршенство, којем тежимо и које стичемо само кроз благодат и милост Божију, не стиче се са страхом о Божијем суду и Божијој казни! Оријентир не сме да нам буде страх од казне, него само Љубав Божија! Нема за верника веће казне, од губитка заједнице с Богом! Свети Јован Златоусти баш о тој теми говори: „Кад би грешник имао право осећање и право схватање, радије би трпео муке паклене него тренутак, када је одбачен од лица Божијега“; и даље: „Зато смо зарадили пакао, ако не због неког другог разлога, онда зато што смо се више бојали пакла него самог Христа…, ако бисмо Христа волели, онако како би то и требало, знали бисмо да је горе Њега повредити него што би биле паклене муке.“ (5. Омилија на Посланице Рим.; PG 60,430, Migne, Patrologia Graeca).
А сви они, који су пребродили степен страха и који се покоравају вољи Божијој, не због страха или очекивања заслуга, него из љубави према Богу, кроз врлине, такви се називају „слободни“ или „синови и кћери Божије“. Такви се налазе на највишем степену духовног савршенства. Синови и кћери Божије никада се не одвајају од Бога кроз грех, нити због страха, нити због пожуде за обећаним, него се с Њим сједињују кроз унутрашњи став и стечену навикнутост на Добро, одговарајућу њиховом ставу и расположењу њихове душе (по Максиму Исповеднику, Мистагогија, ПГ 91, 709Д-712А).
Верник на таквом степену савршенства, такав верник има тачну представу благодати Божије и у суштини је слободан. Као такав зна, да све што жели већ у Христу поседује. Такав је слободан од сваког људског страха и себичности! Знајући за доследност правде Божије и гледајући да своју правду утврде, покоравају се правди Божијој, без страха од смрти, без страха од болести, без страха од губитка љубави. „Господ је видело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је крепост живота мојега, кога да се страшим?“, као што рече цар Давид. А ако нас ухвати и неки страх, ми тај страх удаљавамо молитвом и богомислијем. Начините на себи знамење светог и животворног крста. Очитајте молитву за коју осетите да вам је у том тренутку потребна. Оченаш, Исусова молитва,... Свака молитва је учинковита и смирује ако је изговорена са вером, љубављу и смирењем. Нека сав ваш живот буде прожет молитвом и надом, да буде без страха, испуњен љубављу према Богу а и према ближњем, вером у обећане речи нашег Спаситеља. Ако је циљ и начин живота ваш црквен, свет, сам ће по себи да вам помогне и одагна сваки страх. Ваш пут остаје и постаје већ циљ у вечности!
Господе, нека је слављено и прослављено име Твоје, са свима Твојим светима; нека нас Господ Бог охрабри и одагна од нас сваки страх, бол, тугу и уздисање; да и ми, попут Твојих светих, Господе, са вером, сигурни, храбри, исповедамо Тебе, Бога живога, неустрашиво у све дане живота својих. Амин!