Свети Марко Ефески називао папу Светим Оцем

[Zoran Đurović]

Зоран Ђуровић: Свети Марко Ефески називао папу Светим Оцем

 

Они који изађоше од нас, али не беху наши, артемити, имају, као и сви секташи, у овом случају јеретици, проблем са чињеницама, јер секташки систем не може да се уклопи у стварност. Они живе у свом свету и то је оно што се у отачкој литератури назива прелест. Тако да сви они или негирају чињенице, или покушавају да их протумаче на перверзан начин да би могли да наставе да живе и зарађују свој хлеб јеретички (волим овај средњовековни начин изражавања, поготово у овим популарним текстовима). Тако, „наши“ артемити не могу да прихвате чињеницу да је херој, св. Марко Ефески љубо руку папи Евгенију и да га је називао Светим Оцем, јер они у својој пропаганди каче фотографије и снимке нас православних, називајући нас свакаквим именима. Проблем настаје када се види да ми остајемо православци који воде дијалог са католицима, као што је то радио Марко. Ако си стао са католиком, и ниси га пљунуо, издао си православље! У орвеловском пак маниру, како рече један паметан човек, Артемије, сада г. Марко Радосављевић, је више једнак од других, а кад он седи са католицима и иновернима, онда је он Исповедник, а ми смо издајници. Артемије не назива папу св. Оцем, нити му љуби руку, а како се он угледа на св. Марка, онда то не може да ради ни Ефежанин!

Екс владика Артемије издаје православље

Овде ћу најпре изнети неколико момената из „дијалога љубави“ који имам са артемитима на мом фб, али моје коментаре на њиховом не објављују, јер знају да би за месец дана изгубили 90% пастве, јер би ови почели да употребљавају мозак.

 

ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ: Будалаштине [љубљење руке]. Па Погодин је базирао сав свој рад на Сиропулосу, али је Погодин био траљав и незграпан у писању. У Сиропулосу који је био на Саобру очи и уши византијске делегације, ничега од овог што си поменуо нема. Узми књигу и читај... Није он никада папу назвао тако, него је читао саопштење које му је цар издиктирао у погледу етикеције свети Отац у име целе грчке делегације у којој су углавном били епископи склони унији. Дакле, у Сиропулосу јасно можемо видети да он није читао обраћање папи као своје мишљење. Када је пре потписивања уније св. Ефески ишао код папе да сам прича, никада му није рекао свети оче нити љубио руке. Никада.

Zoran: Да ли би Артемије прочитао овај текст да је био на Марковом месту?

ИСТИНА: То ћете морати њега да питате. Ако је св. Марка цар терао, добро не само њега него и никејског епископа, да читају обраћања у име свих, и то обраћања која су састављали и цар и сви епископи ових и оних боја, ко наше екуменисте тера да папи вичу свети отац?...

Zoran: Одговори на претходно питање, а имаш и следеће: Који то извор каже да је говор који је изрекао Марко био Царев? Наведи.

ИСТИНА: У V глави Сиропулосових мемоара имате црно на бело како је цар наредио никејском епископу (који је у првој фази Сабора био антипаписта па после пормени ћурак) да се папистима не обраћа са мужеви него преосвећени оци, пре самог диспута када је избила недоумица како им се обраћати. Ту Сиропулос прича како су у састављању саопштења сви учествовали и да је цар све мотрио и додавао шта мисли да треба и на крају аминовао... Дакле, није цео говор царев, али овај део са свети Оче несумњиво јесте.

Zoran: Дакле, Марко је био кукавица, као што би био и Артемије.

ИСТИНА: Није. Није он рекао ево ово ја кажем у име свих, него читам по наређењу цара. Не као аутор, него као агент.

Zoran: Ништа од тога што ти „тумачиш“ нема у изворима. Говор је потписао Марко, и нигде не вели: У име цара и остали бакрачи... А ти упорно нећеш да кажеш да ли би Артемије рекао св. Оче. Чак и да га цар присиљава. Ја не верујем. Јер је Артемије столб и утвержденије истини:)))

ИСТИНА: Примарни извори нигде не говоре да му је љубио руку. Руку су према очевицима љубили неки грчки архонти и ниједан епископ пре уније, а након уније само они који су потписали. Када се св. Марко обраћао папи у своје име приликом сусрета са папом, никада га није назвао св. отац. Само када је по наредби цара читао саопштења која су сви састављали заједно са царем, а у Сиропулосу имамо и јасан доказ да је цар инсистирао на црквеној етикецији за паписте, нико други.

 

Наравно, артемити ми нису одговорили ни на питање како то да је цар присилио Марка да се папи обраћа са св. Отац, а није могао да га присили да потпише унију?:)))  

 

Него, хајде да најпре погледамо Поздравну беседу св. Марка Ефеског папи Евгенију IV. Због комодитета наводим је према: Архимандрит др Амвросије (Погодин), Свети Марко Ефески и Флорентинска унија, Благослов и рецензент: Епископ жички г. Хризостом,  Превод са руског, ђакон Ђорђе Лазаревић, редактура превода, Ксенија Кончаревић, Краљево 2007. Наслов изворника: Архимандрить Амвросий, Святой Маркъ Ефесский и Флорентийская Уния, Holy Trinity Monastery, Jordanville, New York 1963. Интернет издање, 13. март 2008, © Svetosavlje.org, уредник, прот. Љубо Милошевић. Овај превод је интегрисан деловима превода исте беседе са грчког данашњег епископа бачког, који се налази у Јеромонах Иринеј Буловић, Теологија дијалога по св. Марку Ефескоме (текст се лако нађе на нету). Прегледајући оригинал нешто мењам, а моје глосе, да би се текст читао са лакоћом су у црвеној боји. Оригинал у Mgr. Louis Petit, у седамнаестом тому „Патрологије Оријенталис“, стр. 336-341 (исто на нету).   

Погодин пише исправно у уводу у превод беседе: „Саставивши ову беседу, свети Марко ју је у писаном облику предао кардиналу Јулијану који се одмах упутио код императора Јована и показао му је. Она је изазвала реакцију не само од стране Ватикана, него и од стране самог императора, који се бојао било какве неусаглашености поступака међу грчким представницима, а осим тога император уопште није желео да се између православних и Латина покрећу питања о постојању догматских разлика међу њима. Он је чак хтео да преда светог Марка на суд Синода, али заступништвом одређених личности, између осталих Висариона Никејског, одлучио је да ово остави без последица“. Погодин је неоптерећен човек, сасвим друго у односу на ове наше артемите па не негира Марково ауторство које је управо Сиропулос потврдио.

 

Сусрет браће

 

НАЈСВЕТИЈЕМ (=НАЈБЛАЖЕНИЈЕМ, SANCTISSIMO, ТО МАКАРИОТАТО) ПАПИ СТАРОГ РИМА МАРКО, ЕПИСКОП ЗБОРА ВЕРНИКА У ЕФЕСУ

 

1. Данас наста увод у радост читавоме свету; данас почињу да изгревају целој васељени словесни зраци сунца мира; данас уди Господњега Тела, раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу [Не каже да се неки враћају у тор, како би хтели зилотски настројени! Једноставно, раздвојено тело се поново саставља. Говор је из минус позиције. Нико није у праву, раздељени смо и сви трпимо због тога]! Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута [Црква је једна, иако раздвојена, воле се, али како су у болесном стању, постоји опасност да се сасвим прекине та веза љубави]! Стога подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим [Не само обичног свештеника, него првог] да нас сазовеш овде [Од изузетне тежине, јер се умањује значај цара који је у антици увек сазивао сабор; папи се признаје апсолутно првенство, што је у старој цркви било незамисливо], а подиже и најблаговорнијега цара нашега да те у томе послуша, и пресветога нашега пастира и патријарха приправи на то да заборави старост и дуготрајне болести, а и нас који смо под њим пастири одасвуд сабра и укрепи нас да се смело одлучимо на далеки пут преко пучине и на друге опасности. Није ли се очигледно све то збило Божијом силом и судом, и није ли то све предзнак доброга и Богу милога свршетка? [Јасно каже да је мирење Божија воља] Хајде дакле, пресвети оче, прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне што од давног времена беху одвојени од тебе, а сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене [Алудира се на Блудног сина; папа треба да исцели саблажњене, скандализоване, како стоји у гр., што значи оне који су пали у замку, шокиране, заведене, обмануте, увређене...]; заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир [папа може да заповеди јер је првојерарх]; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји: приправите пут народу мојему; поравните, поравните пут, уклоните камење (Ис 26, 10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере [зилоте би стрефио фрас да овако нешто кажу!], борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (ср. Гал 5, 15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, Христе Царе, нити дај да твоју доброту надјача мноштво наших грехова [Марко се јасно и пред свима моли за јединство], него као што си у пређашњим временима, када си видео злоћу како се веома проширила и увелико узела маха, Собом и преко апостола Својих зауставио њен продор и обратио све људе к познању Тебе, тако и сада преко ових служитеља Твојих [И источни и западни су служитељи истог Христа], који ништа не прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговарао када си одлазио на страдање и молио се: дај да буду једно као што смо ми Једно (Јн 7, 11. 21) [Стих који иде на живце зилотима, јер мисле да се ту Христос односи увек само на помесне православне цркве]. Погледај, Господе, поделу нашу, како је жалосна и како смо по самовољи и дрскости ради угађања телу (Гал 5, 13) злоупотребили слободу и постали слуге греха и скроз на скроз телесни, а сада предати непријатељима Твога Крста на пленидбу и ропство и сматрају нас овцама за клање (Ис. 43, 22; Рим, 8, 36) [Ситуација сасвим актуелна. Зилоти би радије да их обрежу, него да буду поново у заједници са КЦ]. Сажали се, Господе! Припази на нас, Господе! Заштити нас, Господе! Ти можеш, само ако усхтеднеш, а Твоје хтење значи да је дело већ извршено. Реци и нама као што си некад рекао преко Свога пророка: ево, ја сам с вама, и Дух ће мој стајати међу вама (Агеј 2, 4-5). Јер кад си Ти присутан, све ће бити успешно и све ће тећи глатко.

 

2. И заиста, ово сам желео да наведем у садашњим околностима. А сада ћу теби, Свјатјејши [Најсветији, гр. агиотате] оче, упутити реч. Шта је то и каква је то велика распра поводом оног новог додатка који је разделио и расекао Тело Христово, и који је у толикој мери раздвојио у погледу на свет оне који се називају по Његовом имену? Колико ће бити велики и дуготрајан и непријатељски презир према браћи и отуђивање од оних који се збуњују [Скандализују тим додатком; за Марка једина догматска препрека је филиокве, а све остало су обичаји и приватна теолошка учења. Проблем је што Марко није разумео да папа неће да избаци филиокве из Вјерују јер би тиме пољуљао свој примат. И у том грму је лежао зец. Примат пак за Ефеског није био проблем, јасно га је исповедио. Практично једини уступак који је он тражио је избацивање те речи из Креда. Ништа више.]?! Због чега оптужујемо Оце, када насупрот њиховом заједничком предању различито размишљамо и говоримо?! Због чега смо њихову веру учинили штетном, а нашу уводимо, као тобоже савршенију?! Због чега, насупрот Јеванђељу које смо примили, проповедамо друго Јеванђеље?! Који је зли демон позавидео нашој сагласности и јединству?! Ко је одузео од нас братску љубав, уводећи различиту Жртву коју незаконито приноси, јер она се не раздељује?! Зар је ово својствено духу Апостола и расположењу Отаца и братској настројености, или је, напротив, својствено некаквом чудном, извитопереном и независном духу који не види ништа страшно у томе што ће сви изгинути?! Али, ја сматрам да онај који је увео ову раздељеност и од горе изаткани Хитон Господњега Тела бити подвргнут већој осуди неголи они што Христа распеше и неголи сви од памтивека безбожници и јеретици [Свете речи, потписујем]. Теби доликује [гр. ексести, лат. fas est, је допуштено по закону, слободно, дозвољено], преблажени оче [макариотате], ако само усхтеднеш, да саставиш растављено и да срушиш преградни зид (Еф 2, 14), и да извршиш дело божанскога домостроја. Томе си ти и почетак поставио, и обогатио си га сјајним почастима и даровима, па зато благоизволи и да га довршиш. А нећеш наћи друго време погодније од ове прилике коју ти је Бог данас пружио. Подигни очи своје унаоколо и види (Ис 60, 4) часне и свештене старце, честите старине којима би сад већма требала постеља и одмор, али су се ипак отиснули из својих крајева и прибегли твоме савршенству, обузети једино надом на Бога и љубављу према вама. Погледај исплетени венац славе који нећеш одбити да ставиш на главу. Други је ранио, а ти зацели рану, други је раздвојио, а ти сабери, неисправно је инсистирао други у чињењу зла, а ти буди упоран да исправиш оно што се догодило, тако као да га у потпуности није ни било [Ово је остварено само у узајамном скидању анатема од Атинагоре и Павла]. Слушао сам једног ученог човека из ваше средине који је говорио добро за ствар мира и исправљења оних лица, која су, имајући неисправно схватање о вери, сматрали да је додатак (тј. филиокве) постојао од самог почетка (у Символу вере). Због тога, ради икономије нека он поново буде избачен да бисте прихватили браћу због раздељења са којима, сматрам, сви морате да страдате ако нисте бездушни! Помисли на крв хришћана која се пролива сваког дана и страшно ропство под варварима, и изругивање Крсту Христовом, затим рушење Жртвеника, разарање молитвених домова, прекидање божанствених песама освајање светих места, пљачкање свештених одежди и сасуда. Све ово могло би да се повољно реши, уз Божију помоћ, захваљујући нашем миру и слози, само ако пожелите, одбацивши окрутности и непопустљивост, да изиђете у сусрет нама, слабима, и да избаците оно што нас збуњује. Ако јело саблажњава брата мојега, каже Апостол, нећу јести меса до века (1Кор 8, 13). Тако је и сада свјатјејши [агиотате] оче! Добар је квасни, добар је и бесквасни. Али ако бесквасни збуњује и сматра се лошијим за Жртву, и несавршеним и мртвим, и у Светом Писму се назива хлебом неваљалства (Приче 4, 17; уп. 1Кор 5, 8), зашто онда не прихватити квасни хлеб и одбацити бесквасни? Јер један је Хлеб, једно смо Тело многи, каже Божанствени Апостол, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо (1Кор 10, 17). Дакле, када нисмо причасници једног Хлеба, очигледно нисмо једно Тело и нисмо међусобно истог духа и не прихватамо једну исту тежњу. Молим вас пак, браћо, каже исти Апостол, именом Господа нашега Исуса Христа, да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори (1Кор 1, 10). А када не говоримо исто, није ли очигледно колико је велика и неисцељива код нас подела чак и до данашњег дана! Где, пак, ми не говоримо „исто“? Не на угловима или некаквим сокацима и не на приватним скуповима где се то може сакрити од многих, него у јавном Символу вере, у исповедању на Крштењу, у хришћанском обележавању [Запазити да Марко наводи и проблем хлеба за причешће, али му је у срцу и као једина ствар филиокве]. Ако је онај који фалсификује царски новац достојан сваке казне, какав ће онда одговор дати онај који мења заједнички печат хришћанског исповедања, будући да је крив за исто такав злочин?

 

3. Дакле, размисли о овоме. Некада смо у потпуности говорили исто и међу нама није било раскола, и тада смо на обе стране били у сагласности са Оцима. Сада, када не говоримо исто, како можемо бити заједно? Ми и сада говоримо исто оно што смо говорили и раније и у сагласности смо како у односу на саме себе, тако и у односу на Оце, и наше и ваше, ако желите да признате оно што је истинито. А ви, увевши новине, овим свакако показујете да сте у несугласици пре свега према самима себи, затим у односу на заједничке Оце и, на крају, у односу према нама. Због чега да се не вратимо на ону добру сагласност која ће показати да исто исповедамо и у односу на саме себе и једни на друге, и на Оце, и раскол ће уништити и сабраће растурене и свако ће добро учинити?

О, ради Саме Тројице, ради заједничке наде на коју и ми и ви полажемо право, не дозволите да одемо без плода и без успеха! Уместо Христа, дакле, молимо, као што Бог позива кроз нас (2Кор 5, 20): не посрамите изасланике, не поништите напоре, не обешчашћујте молитве, учинивши их неплодним. Не испуњавајте жељу непријатеља, не дозволите заједничком непријатељу и ђаволу да нам се подсмева као раније и не дозволите да се Бог и Дух Његов Свети растуже [Ово је прави екуменски етос]. Узнемирена је свака душа и сваки слух, очекујући нашу одлуку. Ако пожели да изиђете у сусрет миру и да избаците оно што уноси саблазан, онда се уздигло хришћанство, оборена је ствар безбожника, уплашили су се они који нас мрзе и предвидели своју сопствену пропаст. А ако се (не дај Боже!) догоди супротно овоме и зла нарав поделе однесе превагу над ониме што нам је на корист, онда ја више немам снаге даље да говорим јер сам сломљен страдањем! Бог, Који једини све може, нека поново успостави Своју Цркву Коју је Својом Крвљу искупио, и нека се воља Његова изврши на земљи као и на небу, јер Њему приличи слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.

 

Према реконструкцији докумената Флорентинског сабора, коју је начинио Ј. Гил, свети Марко је изговорио у свечаној атмосфери на сабору у Ферари, док је папа седео на престолу, окружен својим дворјанима – „и када су сви сели по чину, требало је да Грци отворе расправу, и када је настала велика тишина тако да се ни дах није чуо… Марко Ефески је, обративши се збору, са великом храброшћу почео да говори овако…“ (ар. Gill, op. cit. t. 1. р. 27-28 - навео сам према „неуком“ Погодину).

Беседа је без икакве сумње „екуменистичка“. Али, да ли архимандрит Погодин и други научници халуцинира када каже да је Маркова? Одговор је једноставан, и имамо га у очевидца, Сиропулоса (Сир надаље). Наиме, он вели да Марко није био најрадији писати тај говор, али по наговору Јулијана и Митилинског митрополита, то чини. „Папи је написао енкомиј [похвални говор, ἐgkwmίῳ], захваливши му се што се потудио да сазове Сабор“. Сир препричава главне линије тог говора, и каже да Папа може да прекрати раскол зато што су му Латини послушни и потчињени, јер је он „наследник св. Петра“ (прејемник, гр. ос диадохо / ut S. Petri successori). Треба, како преноси Сир, само да избаци филиокве и азиме (V, 2). Дакле, Сир јасно сведочи да је говор Марков, а из његовог синопсиса се види да критички текст који имамо је аутентичан. Сир, који је касније био Константинопољски патријарх (1463-1464), и противник потписане уније, не би написао да је ово био Марков енкомиј, нити би рекао како је папа наследник Петров, да то није из Марковог пера. Тачно је да у тексту немамо речено да је папа наследник Петров, али се назива првојерархом што је антономазија. Савршено се поклапа Сир извештај са текстом Маркове беседе.

Кад је цар видео Маркову написану беседу, одузео се, како вели Сир, па је питао патријарха како су ове ствари пале Марку на памет, јер је Цар хтео да се не чачка мечка, да се не прича о вери. Пита: „Зашто је Ефески написао то што је написао“? И сада долазе артемити, који као мали Перица замишљају како изгледа Царство небеско, па кажу да је беседа царева и од тима стручњака?! Цар је хтео да синод осуди Марка, али му је Никејски рекао да синод нема шта да „противречи ономе што је Ефески написао, јер је он исказао своје сопствено (идиан еграпсе) мишљење (V, 2)“. И, каже Сир, тада Цар диже руке, и остави све да иде својим током.  

Тражили сте гледајте - позивали сте се, о артемити, на Сир кога нисте читали! Сада можете да кажете и како диносауруси нису постојали, ни Платон, ни Сабор у Фиренци. Не би ме изненадило и да до тога дођетеJ.

Сада, како тоне још једна артемитска барка, да Mарко није папу називао св. Оцем осим у оном написаном говору. Наиме, када је приватно дошао кардинал Јулијан, Марко разговара са њим и каже „најблаженији папа“ (макариотату папа / Beatissimo Papa, V, 7).

Дакле, Марко Ефески, као и сви други су уредно називали папу најблаженијим, најсветијим оцем. Католичке прелате су звали свештени, јереји, архијереји...

Марко, како је то показао Буловић, није био унапред фанатично против сабора, а сам он каже о томе: „Ја се по наредби, вели, и по потреби Христове Цркве примих архијерејскога служења, које толико надилази моју вредност и снагу, те следих васељенскога патријарха и Богом постављенога цара и самодршца на сабор у Италију, не гледајући ни на своју болест ни на напорност и огромност предстојећег нам посла, него уздајући се у Бога и верујући овим нашим општим заштитницима да ће нам све на добро изићи и да ћемо постићи нешто велико и достојно наших напора и нада“. То је све супротно овим мрзитељима људског рода, артемитима.

Чак и млади Буловић ће бити свестан психолошког пераса који одваја талибана од ревнитеља по разуму: „Разуме се, као што и довде показасмо, ревнитељ или зилот је једно, а фанатик је друго. Док је овоме последњем, као превасходно самољубивом и самозаљубљеном, првенствено стало да победи, да наметне себе и своја убеђења милом или силом, а није му страна ни страст и пристрашће, мржња и презир, дотле је оном првом, ревнитељу, главна и двоједина брига - како спасти и себе и ближње једним правим спасењем, тј. Једним правим Спаситељем“.

 

Додатак на текст о љубљењу руке папи

 

Како артемити, до дана данашњег не одговорише на љубљење руке, овде бих направио један додатак, антиципирајући њихове перверзне примедбе. Наиме, Сир нам сведочи како је Патријарх узео, у католичкој цркви, када су стигли, њихову св. водицу и ошкропио целу делегацију (Марко није имао куд да утекне, и он се осветио водицом; волео бих да видим Артемија у тој ситуацијиJ), као што је наредио својима да скину у храму скуфије. После приповеда како су клирици и службеници патријаршије (архонти, великаши), љубили папи папучу, док то нису владике радиле. Папа их је гледао намргођено. После је тражио да му и архијереји љубе стопало (све у Сир IV). Вреди запазити да је Пт прихватао св. водицу католика, као што је по улицама давао благослов католицима који су му прилазили са свих страна.

Са друге стране, љубљење папуче је одбио, тако да ни он ни други архијереји то нису хтели да прихвате и били су спремни да оду. Пт инсистира да се љубе, ако су браћа, братски (Сир IV, 20). Грчки користи глагол ἀσπάζομαι, што значи загрлити, се пољубити, топло поздравити, помиловати. Сигурно се нису миловали! Латински је такође јасан: more fratrum, mutuis amplexibus: попут браће да се загрлимо, изљубимо. Јер mos је обичај, навика, док је amplexus, загрљај, круг, пољубац, сношај, миловање. Контекст је јасан. Патријарх неће љубити папучу папи него ће се као брат љубити са њим.

После ових мучних преговора, легат каже Патријарху да ће га Папа примити у своју келију са шесторицом коју он изабере, а када му се они поклоне (προσκυνέω, значи и пасти пред неким и пољубити земљу или стопала, што овде није случај; у латинском затим срећемо: veneratione debita Papam, што би само безумник превео са обожавање које се дугује Папи), сетимо се, из прошлог текста да је међу том првом шесторицом био Марко Ефески, онда нека уђу и друга шесторица, па тако редом. Он се, дакле, клањао, али ћемо брзо да видимо шта значи то клањање. Тако се Патријарх изборио да владике и ставрофорни архонти не љубе папучу папи него да му се поклоне (IV, 21).

Папа их је примио, како сам описао у претходном тексту, па су по старини улазили и здравли се по шесторица са њим. И сада долазимо до тога шта је поклонење (προσκυνέω) значило. Пише даље Сир: „И тада су увели нас, ставрофоре... Поклонили смо  се и ми Папи, пољубили руку коју нам је пружио и десни образ“ (IV, 22). Дакле, иако Сир није видео како се Марко клањао, сада видимо шта је то клањање укључивало. Јер, Патријарх је инсистирао да се архијереји и ставрофори само поклоне Папи.

Сада је артемитима остало да нам као јехове кажу: У Библији нема реч Света Тројица! Или, пак, пошто не знају грчки, преводе намерно и тврдоглаво Логоса Бога из Јн 1, 1, са бог или божанствен!

Марко Ефески гази Марка Пејковића,

артемитског латинисту

 

Наравно да ово неће спречити артемитску јеретичку скупину да и даље лаје како су издајници православља сви архијереји који љубе руку Папи. Марко се и молио са „јеретицима“, односно у истој цркви су Западни и Источни се молили, али својим молитвама.

На крају, да наведем и на основу примера ове православне делегације колики бандит је Артемије. Наиме, на почетку 23. поглавља ове IV секције, Патријарх се обраћа Папи и вели: „Када смо ушли у област твог Блаженства, нисмо учинили ништа од оног што пристаје епископској власти, чувајући тако издате божанствене и свете каноне. Али сада, пошто смо стигли овде, ми желимо да вршимо наше уобичајено црквено последовање, нашу литургију и сав чин који имамо, по благоизволењу и разрешењу вашег Блаженства“. Бандит је незадовољавајућ реч за Артемија који као узурпатор упада на територије канонских православних епископа! И док су још биле анатеме на снази, православни никад нису поставили епископа Рима. Поштовао се канонски порадак. Овај пак, новојављени суботар, Артемије, тешко да има да неки канон није прекршио, све лицемерно кунући се да их држи у потпуности. Паметном доста.

 

Зоран Ђуровић,

Рим 30.6.2016