Lepota je u oku posmatrača

[Милан Ракић]

Nešto krčka. Neko duboko ključanje. Kao da je celom svetu dosadno i da teži novom ratu. Kao da neko traži opravdanje kako bi izazvao posledicu samu po sebi, nebitnim uzrokovanu, posledicu u kojoj bi se dokazao i napokon nahranio svoju sujetu. Sve je izbledelo a okamenjene vrednosti su srušene erozijom sećanja.

Propalo staro  je trošan temelj za nešto novo. Ideje lebde, čak izvan ljudi, zapravo brzo ih napuštaju, jer su uvek neostvarene, baš kao i ljudi kojima su pale na pamet. Novih nema, desetinama godina, nema onih kojima bi pale na pamet ili onih koji bi napuštene ideje pohvatali, pre nego što odlete u onostrano i postanu ideje koje postoje zbog njih samih. Danas živimo život,  zarobljeni u svom, a one u njihovom svetu ideja ili svetu univerzalnih vrednosti. Kada dodje do novih gluposti, ovaj kodifikovani svet univerzalnih vrednosti će biti kao i uvek devalviran. To je recept za novi rat. Tada bogovi padaju pravo na glavu otrešeni sa neba. Tada je glavna hrana meso,  čijim se parčićima s vremena na vreme stidljivo hranimo.

Sa Hristom na nebu, nikad daljem od srca, odvojenim od duše, zarobljenim na krstu, sa težnjom da tu zauvek ostane bez vaskrsnuća, ili sa zvezdom nikad daljom od polumeseca, jedan od  poslednjih careva u najavi,  je zavaljen u svoju trošnu fotelju prelistavao omiljenu novinu, ne sluteći da ga novina prelistava.

 

„Baš me briga šta novine pišu, Sofija Hotek će biti moja žena i tačka!“ , uskliknuo je Franc Ferdinand ponosno. Ceo život mu je prošao kroz glavu, poput trenutka kada smrt zakuca na naša vrata, smrt kojom je bio okružen. Često je gledao  smrti u oči u svojim lovačkim poduhvatima. Pasionirani lovac je bio Franc Ferdinand. Od divlje svinje do slona koji je njegov najznačajniji trofej sa putavanja po Africi.

„Znam da se Franc Jozef protivi braku, ali fućka mi se za to. Sad huška novinare na mene!“.

Ženidba sa ženom tako niskog roda bila je u potpunoj suprotnosti sa zakonima kuće Habzburga i tajnom zakonu monarhije. Kad je već insistirao da mu Sofija Hotek postane žena, morao je pristati na morganatski brak, što je značilo da se u ime svoje, tada još nerođene dece, zakletvom odrekne njihovih pretenzija na presto. Zakletvu je položio na Vidovdan 28. juna. 1900. godine.

Sofija nije mogla da prisustvuje bilo kojim skupovima i državničkim protokolarnim ceremonijama, pa čak ni pozorišnim predstavama, jer mesto u loži je bilo jedino rezervisano za prestolonaslednika, izuzev u slučajevima kada je njen Franc nastupao kao inspektor general Austro-Ugarske monarhije.

Zato je Franc Ferdinand insistirao da ide u Sarajevo. Pre toga je prisustvovao vojnim manevrima u Češkoj. To je bila vojnička obaveza, ali i prilika da Sofija po prvi put bude uz njega. Poziv je dobio od Oskara Poćoreka,  tada guvernera Bosne i Hercegovine.

Ilidža, 27. jun 1914.

Kiša lije ceo dan. Pod Ilidžom se Sarajevo davi u vodi. Sofija nikada nije želela da putuje odvojeno od muža. Osećala se usamljeno. On onako nezgrapan ali okretan u lovu i vešt sa puškom, svoju ženu je osvojio lovačkim šarmom. Pristala je na sve, pa i na to da bude njegova. Osećala se dostojanstveno u njegovoj blizini, pogotovo kada bi ga videla u uniformi.

 „Vladaće on celim carstvom“ , pomisli išavši mu u susret.

Franc je prema sopstvenoj evidenciji do sada imao 275.000 različitih vrsta životinja na kontu ili na duši. Evidenciju je vodio sam. Stajao je pred njom, ponosni lovac i budući monarh.

„Dobro došla, ljubavi. Ponovo smo zajedno, a sutra pred svima i celim svetom, jedno pored drugog.“

On je znao lovačkom intuicijom, da će nakon smrti Franca Jozefa, jednom i najzad, ukinuti retrogardne zakone. Cilj mu je bio da Sofi, kako je od milošte zvao, baš kao i njihovu zajedničku ćerku, učini caricom u pravom smislu te reči.

„Zar nije bizarno, dragi moj, da samo na vojnim manevrima budemo zajedno“, promrlja jedva razgovetno Sofija, prislonivši lice na njegove grudi.

„Da, li su vojni manevri drugačiji od pozorišta u koje ti ne daju da ideš samnom? Uostalom brzo će to biti rešeno. Jozef je slabog zdravlja. Prirodi se ne može pobeći, a za zakon sam ja zadužen“, reče Franc Ferdinand nasmejavši se.

„Dakle, dragi moj, sutra ćemo zajedno biti u „pozorištu“.

„Da, zajedno na sceni“ reče Franc, namignuvši onako za sebe. Dok je grlio Sofiju video je svoj odraz u ogledalu. Bio je ponosan na sebe i verovao je u njihovu zajedničku budućnost.

Poseta je bila do detalja isplanirana, krajnji cilj povorke koja će proći kroz grad je Gradska većnica. Poćorek ništa nije prepuštao slučaju. Nije mogao da očekuje više nego da ga poseti sam prestolonaslednik.

Na večeri priredjenoj u njihovu čast, jelovnik je bio bogat: potage regence, souffles delicieux, blaquette de truite en gelle, tu su zatim i piletina, jagnjetina i govedina, da bi se sve zasladilo sa creme d’ananas en surprise. Pije se konjak, pije se penušavo vino iz Šampanje, pije se mađarski tokajac i pije se jedno domaće vino – hercegovačka žilavka.

„Želeli ste nešto gospodine?“ reče Sofija, prelazeći nesveno rukom preko mrvica na stoljnjaku.

„Da gospodjo, Vaša ekselencijo. Zovem se Josip, Josip Sunarić, ja sam lider bosanskih Hrvata ovde u Sarajevu“ reče nervozno  gospodin, koga su svi zvali „doktor“, na kraju večere. „Zašto baš na Vidovdan, plašim se da taj dan ima veliku vrednost za Srbe?“ nastavi u jednom dahu.

„Dragi doktore Sunariću, grešite!“ odgovorila mu je Sofija . „Gde god smo se kretali, bili smo dočekivani sa toliko prijateljstva. Do poslednjeg Srbina, takođe. Oboje smo zbog toga srećni“!

Udobno zavaljeni u krevetu, prestolonaslednik i njegova supruga, a pod njima Sarajevo, opijeni „žilavkom“ čekali su jutro.

„I...? Kako ti se sve ovo čini“ promrlja Sofija, zagledavši se u pravcu plafona koji se u mraku nije ni nazirao

„Nemam pojma, „ključa“ mi u stomaku, ovde sa leve strane. Valjda je to želudac?“ reče Franc okrenuvši se na bok.

Sarajevo, 28. jun 1914. Vidovdan

Kakav divan dan je osvanuo, za razliku od prethodnog. Silan svet je na ulicama. Sarajlije drže cveće u rukama a Nedeljko, Vaso, Gavrilo, Trifko i Cvetko se dogovaraju ko će gde da stane. Znali su da će nečije stope ostati večno da beznoge stoje. Pregovarali su sa sudbinom i istorijom i bili spremni na sve. Nisu voleli lepe dane, jer sunce je otkrivalo njihova lica, koja su morala da ostanu sakrivena za svet, čiju će istoriju promeniti. Bili su uvereni u ono što rade, sa ubedjenjem, u proseku devetnaestogodišnjaka. Naš junak je bio najmladji. Imao je sedamnaest godina.

Sećao se obuke.

„Nije lako ubiti čoveka, da znaš. Šta me bre gledaš“ prodrao se Voja, nameštajući opasač. Voja Tankosić koji je bio zadužen za obuku, zajapureni oficir, pokušavao je da probudi instikt, za koji je verovao da je u svakom čoveku.

„Lako je pucati, ali pogodak mora da bude precizan“ pojasni Voja. „Jesi li siguran da ćeš moći?“ Video je u Vasinom pogledu neodlučnost i zbog toga je umirio glas.

Vaso Čubrilović se još uvek nadao da on neće pucati. Pre njega je prema dogovoru sve trebalo da završi Nedeljko.

„Jedino ovo sunce može da nam smeta“ pomisli dok je znojavom rukom stezao revolver ispod sakoa.

Sve je bilo spremno, i predstava je mogla da počne.
Kao i sve pompezne predstave tog vremena, i ova bi mogla da počne uvodom u Vagnerovu operu. Sve je bilo tu, i sunce i gomila ljudi, budući car i možda carica velikog carstva, mladi posvećeni ljudi. Još samo nedostaje eksplozija. Za razliku od Vagnerovih opera, eksplozija nije nastala udarom groma u oluji, već udarom izazvanog eksplozijom bombe.

„To je Nedeljko“ pomisli Vaso, još čvršće stežući revolver.

Nastade metež, ljudi su bežali ulicom urličući „atentat, atentat...“. Vaso je stoički podneo taj talas gomile, koja se pred njim  razdvajala, poput mora koje se razbija o stenu. 
Za to vreme  pramičci gomile su plutali po Miljacki, sabijajući se prema Nedeljku koji je poželeo da Miljacka bude dublja kako bi se u njoj udavio. Neuspeli atentat je bio izvestan, cijanid nije delovao, a bomba koju je bacio prema automobilu u kojem se nalazio Ferdinand i njegova žena se trapavo odbila završivši u gomili.

Vaso je i dalje stajao kao ukopan. Ulica je bila prazna. Osećao je kako ulica iako prazna nadolazi.

„Preživeli su“ pomisli, dok je gledao u automobil koji mu se približavao. Sekunde su bile u pitanju iako su za njega to bili sati. Već je jasno video Sofijin šešir, čiji je obod pravio senku kojom je zasenila pola ulice. To je bila sigurna meta. Pored nje Ferdinand, njihov cilj, on koji je najzad po nekakvoj božjoj pravdi trebao da bude lovina.

Već su bili toliko blizu da je mogao da razazna njihov pogled. Naravno da su gledali u njega, stenu koja je jedina štrčala u praznoj ulici. Momak od sedamnaest godina, sam, sa bombom u džepu i pištoljem u ruci, koji je trebao da promeni tok istorije.

Njene oči su bile krupne, vlažne ali bez suza. Zračile su magijskom lepotom, slovenskom mitskom lepotom, oči koje nisu dale na sebe, oči koje su videle dalje. Pogledom muškarca, Vaso ih je gledao u deliću istorije, onom nakon koga je istorija nastala, posle praska kada je nastalo Sve. Kretali su se da ne stanu.  Oči su trajale vekovima, iako su prošle u sekundi, da bi se ugasile nakon pola minuta.

Tamo su ih čekale Gavrilove stope.

Godinama nakon atentata nije bilo deteta u Sarajevu koje u taj otisak nije umetalo svoja stopala. Kada bi stopala postala veća od utisnutih stopa, značilo bi da je dete postalo čovek.

Beograd, puno godina kasnije

„I... tata, zašto nisi pucao, ili bar bacio bombu? Bio si naoružan, a kola su prošla pored tebe. Pištolj ti je bio u ruci, spreman, napunjen“.

Najzad se usudio da ga pita ono, što nije smeo godinama. Vaso je do tada na sinovljevo mnogo puta postavljano pitanje, odgovarao podižući glavu ka plafonu kao da želi da se protegne. Sedeli su u mračnoj sobi, punoj knjiga. Svoj život je Vaso Čubrilović posvetio istoriji. To je normalno za čoveka, koji je učestvovao u njenom kreiranju.

„Vojvotkinja je bila tako lepa i ljupka, nisam mogao da pucam, još manje da bacim bombu. Bilo mi je žao Sofije!“ reče Vaso, prisetivši se njenog pogleda.

Sve ostalo je istorija. 

Željko Ivanji