Давор Џалто

[Guest Alefshin]

Давор Џалто, један од најзначајнијих уметника и теоретичара/историчара уметности млађе генерације. Рођен је 17.05.1980. у Травнику (Босна и Херцеговина). Завршио је средњу уметничку школу 'Ђорђе Крстић' у Нишу. Академску каријеру започиње у Београду где је дипломирао на Философском факултету као најбољи студент са темом 'Прелаз од модернистичких уметничких начела ка постмодерним концепцијама'. Након дипломирања уписује постдипломске студије у Београду а затим и докторске студије на Универзитету у Фрајбургу (Немачка). 2006.је одбраниo доктoрску тезу са темом: "The Role of the Artist in Self-Referent Art", поставши најмлађи доктор хуманистичких наука у Србији и Немачкој.

Излагао слике, скулптуре, видео радове, перформансе, инсталације и интервенције у простору на низу изложби у Србији и другим земљама. Поред радова из историје уметности, објавио и низ чланака којима се дотиче друштвене теорије, философије и богословије. Главно поље истраживања је однос ауторства-личности-стваралаштва, са посебним освртом на савремени контекст и културу. Учествовао је на великом броју симпосијума, округлих столова и конференција у више земаља. Оснивач је и уметнички директор групе Флексибилна уметничка мрежа. Живи и ради у Фрајбургу и Београду.

Изабрани радови:

* Вербално и визуелно маркирање простора - перформанс-инсталација (2000)

* Сахрана аутора - видео-перформанс (2002)

* Стварање... - видео (2003)

* Црвена армија - видео (2003)

* Иконе на Шварцвалду - акција (2004)

* Медитација уз иконе и српску кафу у Јапанској башти (Фрајбург) - перформанс (2005)

Изабрани чланци:

* Ко је аутор? (2003)

* Толатаризам и тоталитаризми на путу Србије ка Европској Унији (2004)

* Значај и значење процеса глобалних интеграција (2004)

* О црквеној уметности (2004)

* Лице између маске и личности: богословски и историјско-уметнички аспекти једне генезе (2005)

[Guest Alefshin]

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%80_%D0%8F%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%BE

http://www.davordzalto.de.be/

http://www.kunstgeschichte.uni-freiburg.de/ Gross/Doktoranden/Dzalto.htm

http://www.flexibleart.net/image/davorstrane/Ddzalto.htm

[Guest Alefshin]

http://www.flexibleart.net/DAVORweb/htm_davor/paintings.htm

[marija]

Pokrivanje tela - Davor Džalto

"Odeća se umeće između nas i ništavila" - govorio je Sioran.

Ova teza nas dovodi do dva problema koja će ovde biti razmatrana: problem tela (kao problem njegovog značenja i identiteta) i problem zaodevanja (ili razotkrivanja) tog tela, tj. problem načina njegovog pojavljivanja. Čini se da je ove teme jedino i moguće posmatrati u punom svetlu unutar umetničkih koncepcija (najšire shvaćenih) koje su problem (ljudskog) tela i njegovog "oblačenja" postavile u prvi plan, dakle u domenu svega onoga što je moguće podvesti pod pojam umetnosti tela (body-art).

Sioranovo gledi šte na dosta rečit način govori o prirodi tela i našeg svesnog ili nesvesnog odnosa prema njemu, ali i o danas dominantnoj koncepciji čoveka koji je shvaćen kao čista telesnost. Smisao Sioranove teze iznete u "Kratkom pregledu raspadanja" leži u sledećem: smrtnost i propadljivost tela jeste ono što nas užasava i što nam iskrsava pred oči kada se goli pojavimo pred ogledalom. Naprotiv, kada se obučemo, "nakinđurimo", dakle kada svoje telo izmestimo iz uobičajenog i prirodnog, okrećemo leđa telesnoj propadljivosti i nastojimo da od nje pobegnemo.

"...Pa zar je mogućno da umre neko ko nosi kravatu...Lešina koja se kinđuri zavarava samu sebe, te, uobražavajući da je večna, misli da zaista poseduje večnost."

Sioran tu ukazuje samo na odevnu filozofiju shvaćenu doslovno, međutim ovo bekstvo od propadljivosti telesnog (kao bitne mada ne jedine odrednice nas samih) se može postići i obilatim izlaganjem tela koje je do krajnjih konsekvenci dovedeno u porno industriji, gde imamo određeni medijum (fotografiju, video...) koji jedno telo ozvaničava kao besmrtno i idealno, te samim tim to telo postaje svoja sopstvena maska (ali tako đ e i maska (a ne energija) li č nosti) i svoje sopstveno odelo. Pameline grudi ili zadnjica su odelo njenog istinskog (propadljivog) tela, čak i da medicina nije primenjivala sve svoje "estetske" mogućnosti. U svakom slučaju problem umetnosti tela je problem definisanja odnosa našeg ja i naše prave prirode, iz čega sledi i odnos ja prema sopstvenom (umetničkom) izražavanju kao metodu dolaska do samospoznaje.

Ovo pitanje se može razmotriti, pored već navedene porno industrije, i na nekoliko drugih, vrlo rečitih vidova body-arta koji se danas praktikuju, tako reći, širom sveta. Svi oni imaju dugu genezu svog sadašnjeg oblika.

Moda iskrsava pred nas kao grandiozan primer truljenja koje je uvezano mašnicom.

Najrazličitija, najelegantnija, najbogatija odela koja se sa modnih pista šire svuda gde je to (iz finansijskih razloga) moguće, imaju za krajnju posledicu udoban zaborav istine i još prijatnije prihvatanje iluzije. Sako političara, ženske venčanice, krznene bunde i bezbroj drugih prekrivača čine od ljudi bogove. Čak iako bi umrli, pre stavljanja u sanduk na njima bi se pojavilo lepo odelo koje bi trebalo, kako se svi zdušno nadaju, da zaštiti telo (pa i samu ličnost ) od raspadanja.

Odevanje, ne ono koje proizlazi iz neophodnosti već ono koje proizlazi iz "ukusa" i želje, predstavlja stalno obnavljanje čovekovog ispravnog nastojanja i pogrešnog puta koji je već u početku izabrao da bi ostvario to svoje nastojanje. Kada to kažem mislim na problem odevne filozofije iznet već na početku Staroga zaveta gde se upravo ističu oni aspekti o kojima je ovde reč. Adam i Eva su, treba se setiti, posle pada uvideli da su goli (tj. smrtni) te stoga "Spletu smokvina lišća i naprave sebi pregače" (Postanje 3, 2) posle čega "Načini Gospod, Bog, čoveku i ženi njegovoj odeću od ko že pa ih odenu"(Postanje 3, 21) pre nego što ih je isterao iz Raja. Čovek je, dakle, morao biti zaodenut čim je iz života prešao u smrtnost, a zaodenut je upravo onim sa č im danas naj češć e poistove ćuje svoje celokupno biće - telom, telesnošću ili, kako je to u Bibliji rečeno, kožom.

U osnovi ove potrebe, potrebe za doterivanjem i ekskluzivnim odevanjem, svakako je pitanje identiteta. Šta god čovek (umetnik) činio, on se uvek izražava, pri tom nastojeći da se kroz sopstveni izraz susretne sa sobom. Strah od raspadanja tela, prisutan i raširen danas više nego bilo šta drugo, ukazuje i na prirodu filozofije koja je poslužila kao osnova i utočište današnjoj kulturi i svesti uopšte. Čovek je shvaćen kao telo. To ide čak toliko daleko da se sama reč "telo" (body) poistovećuje sa "bićem" (being), "suštinom" (essence), "ljudskošću" (human), ili pak individualnošću (individual), što je sve moguće naći u savremenim leksikonima engleskog govornog područja.

Filozofija materijalnosti i telesnosti vodi strahu od (telesne) smrti, ja je (postalo) telo , a telo je očigledno propadljivo, dakle ja umire sa nestankom tela (što je i Sioranovo gledište, istina implicitno saopšteno). Zbog toga se moraju stalno iznova fotografisati lepotice koje nisu istinite jer istina izaziva zgražavanje. Mi se divimo iluziji da je to telo večno mlado i zdravo dok nas smežurana koža podseća da će nam za svega nekoliko decenija na mestu gde su danas naša creva, grudi ili usna duplja biti kolonije crva.

Ovu suštinsku pobudu o kojoj je reč u ovom tekstu, a kojoj je u osnovi pitanje: ko sam ja? možemo pored mode pratiti i na još nekim primerima body-arta, kako je to već nagovešteno. Pre svega tu imam u vidu svešteničke odežde kao vid pokrivanja tela kojim se telo izmešta iz uobičajenog, i kojim se ličnost izražava . Ovde je reč o nešto drukčijoj situaciji budući da je smisao te odežde upravo u uklanjanju sebe kao individue (njenog partikulariteta sa svim svojim nedostacima) da bi se kroz nadindividualno moglo savesnije pristupiti apsolutnom. Samozaboravom se izbegava smrt, budući da ona onda postaje ne nešto buduće već nešto prošlo, pri čemu se upravo u tom "samozaboravu" pronalazi sopstveni i istinski identitet.

U tom smislu i jedan rad autora ovog teksta pod nazivom "Verbalno-vizuelno markiranje prostora" može poslužiti kao primer za još neka razjašnjenja. U radu, koji je već od početka imao sasvim jasne umetničke pretenzije, može se govoriti o nekoliko aspekata. Delo se sastojalo u "oblačenju" kalemegdanskih skulptura, sa ciljem da im se na neki način vrati aktuelnost pa i vizuelna atraktivnost sa jedne strane, te da se, sa druge strane, uvede u igru pomenuti aspekt odevanja kao zaštite tela ili kao pokrivanja (ideološke) golotinje. Taj prostor (kalemegdanski) je bio (ponovo) markiran tim skulpturama i draperijama koje su se našle na njima, čime je sve to paradoksalno izmešteno u temporalno umesto, kako bi se dalo očekivati kada su u pitanju spomenici, u večno! Na kraju je autor na sebe obukao skoro sve draperije koje su se nalazile na spomenicima svrstavši se među okolne spomenike ali i u kontekst o kome je reč.

Sopstveni izraz se nu ž no praktikuje svuda. On može biti potpuniji ili manje potpun ali uvek ima za cilj susretanje sa samim sobom tj. susretanje sa istinom, što će reći pronalaženje načina na koji se sa njom možemo susresti a da se istovremeno izbegnu svi užasi koji se u tome kriju. Umetničke forme danas (pornografija, politika, moda, bogosluženje, performans u užem smislu, ili neki drugi tradicionalniji ili moderniji oblik) intenziviraju ovo pitanje koje ne može i ne sme ostati bez odgovora budući da o njemu visi čitava egzistencija. Sledstveno tome, ma koliko nam se činilo da su se "plastična" kultura i površan materijalni pristup svetu duboko vezali za umetnički tj. opšte ljudski izraz i život, potreba da se iz toga izađe i da se na sigurnijem tlu zasnuje svoja egzistencija ili pak da joj se potpuno sagledaju granice da bi se napustila, se pojavljuje snažnije nego ikad.

Opsednutost sopstvenim telom i nužnost načina njegovog pokazivanja ili skrivanja o tome najrečitije svedoče.

E. M. Sioran, Kratak pregled raspadanja, Novi Sad 1979

''Odevajući čovečju ličnost u biološki ipostas, Bog se na taj način miri sa posledicama pada: fizičk e (psihosomatske) energije ne ipostaziraju li č nu osobenost ž ivota kao ljubavi, nego smrtnu individualnost i njen privremeni život.'' Hristo Janaras, Azbučnik vere - Čovek, Beseda, Knjiga I-IV/1993, st. 155

" Samozaborav '' se ne sme shvatiti kao negacija ličnosti, kako je to u filozofijama kolektiviteta isticano, već kao mogućnost njenog istinskog afirmisanja, budući da ličnost jeste na način da se tvori (ostvaruje) a ne na način da je a priori data. To tvorenje ličnosti, kao i same istine, biva u procesu zajedničarenja (ljubavi).

Davor Džalto

[marija]

Slikarstvo

http://www.creemaginet.com/galerija/v/mreza_kreativnih_ljudi/slikovna_dela/slikarstvo/davor_dazlto_slikarstvo/

[marija]

Putevi umetnickog stvaranja danas

- Da li je i na koji nacin moguce umetnicki se izrazavati danas?

- Da li se, mozda, prave umetnicke reakcije nalaze izvan umetnosti kao (intuitivno) vec poznatog medijuma i strategije?

- Da li u danasnjem dobu umetnost moze da se iskaze �umetnickim� sredstvima?

- Sta bi bila sustina umetnosti danas i gde bi tu sustinu trebalo traziti?

Zasto bi bilo neophodno da covek sedi za stafelajem, ili izvodi body-art, podize gradjevine, ili da peva, ili da radi bilo sta tome slicno, da bi njegov rad bio umetnost?

Zasto se ja ne bih mogao izraziti organizujuci, na primer, medjusobne susrete ljudi, uspostavljajuci veze i dijalog sa ljudima iz citavog sveta?

Zasto organizovanje nekih devasanja, ili bilo koji drugi rad, ne bi bilo umetnost vec samim tim sto odlucimo da na to gledamo kao na umetnost?

Ne postoji, naime, ni jedan razlog da granice umetnosti ne prosirimo na celokupnu realnost i ljudske aktivnosti, ukoliko je to nacin da se izrazimo, buduci da umetnik cini da nesto pocinje da postoji kao umetnost, cak bez i najmanjeg menjanja vidljive forme (Disan npr.) ili cak konteksta.

Svedoci smo cinjenice da su tradicionalne forme rada, koje je svako doba nasledjivalo od prethodnog, zivele i u novim razdobljima ali nisu, svakako, predstavljale adekvatno sredstvo da se izrazi senzibilitet novog doba.

Tako su se senzibilitet, problemi, razmisljanja novog doba izrazavali uvek novim sredstvima kaja su do tog trenutka izgledala neprimerena, a neretko su bila potpuno van podrucja svega sto se, u vreme pojave tih novih sredstava, smatralo umetnoscu.

Rec je dakle o stalnom sirenju polja umetnosti, pri cemu ono sto je bilo van umetnosti postaje imanentno njoj samoj. To je ujedno, kako se moze primetiti, bio i ostao jedini nacin da umetnost zivi.

Citava ideja �CISTE UMETNOSTI� je i zasnovana upravo na iznalazenju i koriscenju nacina izrazavanja koji ce zadovoljiti potrebe kreatora ali i sadasnjosti od koje se umetnik ni u kom slucaju ne moze odvojiti. Tako bi primarni korak (i posve logican) bio zavrsavanje vec sagledanog toka, tj. Shvatanje celokupne realnosti kao umetnosti u potencijalu. To istovremeno moze da znaci i ukidanje umetnosti kao takve, buduci da su joj granice prosirene do u beskraj a autonomija obesmisljena.

Medjutim, ovaj korak koji je, smatram, neophodno uciniti, nije ni izdaleka tako bezazlen i naivan, a ponajmanje ga je jednostavno prihvatiti i sprovesti u praksu, buduci da zahteva kako prethodni (duhovni) rad [kojim se osposobljavamo da razvijemo talenat da na sve gledamo kao mogucnost umetnosti i koji nam omogucava da steknemo (umetnicki) kvalitet koji cemo kasnije prenositi putem nase odluke na predmete, situacije i sl] tako isto ovaj korak zahteva dosledan tretman ideje, aktivnosti ili cega drugog, za sta smo odlucili da postane umetnost, na nacin imanentan i inherentan samoj toj ideji ili aktivnosti, od cega ce u krajnjoj liniji i zavisiti vrednost i uspeh tog dela koje bi bez nase odluke i svesti o njemu kao umetnosti, ostalo u domenu svakodnevnog poimanja. Iz ovoga se vec vidi da ovakav pristup ne znaci odustajanje od svih kriterijuma i povrsan odnos prema kreaciji i kreativnosti, vec naprotiv znaci uspostavljanje vrlo jakih kriterijuma koji su skriveni vec unutar same aktivnosti kojom se bavimo a od koje smo nacinili umetnost [Da se vratim na primer sa pocetka - ako ja uspostavljam veze i komunikaciju medju ljudima onda ce od kvaliteta te komunikacije ili organizacije susreta tih ljudi zavisiti i uspeh tog (umetnickog) projekta]. Sve sto je receno, svakako ne iskljucuje tradicionalne oblike umetnickog izrazavanja poput performansa, skulpture i sl, vec im daje novi smisao i usmerenje koje i od njih cini aktuelne, ili potencijalno aktuelne, metode i cinioce �CISTE UMETNOSTI�. No, ovo je tek primarni korak koji, posto okonca i samu pretpostavku daljeg prosirenja polja umetnickog stvaralastva, treba da dovede do strukturacije jednog modela misljenja, jedne svesti, koja bi nadrasla formalnu logiku i bila najsnaznije orudje redefinisanja statusa samog coveka.

S tim u vezi, dosadasnju istoriju umetnosti treba posmatrati kao nacin da sama umetnost sagledava sebe, i da u tom sagledavanju otkrije kako su se u proslosti odvijali pokusaji da se umetnost ukine, te kako je taj proces, proces sirenja umetnickog polja, korespondirao sa vremenom svog nastanka. Forma ovih (nesvesnih) vremenom uslovljenih intencija se menjala tokom istorije, pa je umetnost sve do sada-svoja sopstvena istorija.

Nije na odmet pomenuti jos jedan problem koji se moze postaviti pred ovakvo razmisljanje: da li to znaci da se pod ovaj koncept umetnickog delanja mogu podvesti i kriminalna dela, teror, ubistva, razaranja i sl, i zbog cega i ta dela ne bi mogla biti umetnicka? Ovde su moguca dva stava na koja, bar za sada, mozemo samo pristati ili ih odbaciti.

Jedan jeste stav koji polazeci od principa mogucnosti covekovog izraza jednostavno prihvata i te negativne pojave kao mogucnost umetnosti, uz punu svest da su one negativne I da ih treba sankcionisati ali i sa svescu da to nema veze sa tim da li ce nesto biti umetnost ili nece. Na kraju krajeva nije li �destrukcija� bila �kreacija� pocetkom veka bas u umetnosti. Tako i razaranje moze biti nacin covekovog izraza iako je rec o bolesnim delima.

Drugi stav polazi od toga da covekov IZRAZ ne moze biti nesto sto nije u skladu sa covekom, a to znaci i sa covekovom licnoscu i sa covekovom prirodom. Ukoliko je neko delo u saglasnosti sa covekovom prirodom (a priroda coveka je jedna za ceo ljudski rod) ono ne moze biti usmereno protiv drugog coveka jer bi negiralo prirodu tog drugog coveka a time i prirodu onoga ko je to delo stvorio, sto je nemoguce.

Otuda nemoralna i kriminalna dela ne mogu biti unutar umetnosti, vec samim tim sto nisu nacin izrazavanja pojedinca. Ovo je ujedno i pogled koji moral ne smatra vise samo spoljasnjim faktorom pri nekom (umetnickom) radu vec jednim od sustinskih cinilaca.

Davor Dzalto.