Праве теме се опиру уласку у „уговорени” живот

[Guest]

Свеправославни сабор на Криту ће бити израз јединства уколико не затвори очи пред реалним проблемима и ако успе, рецимо, да саборно залечи поделе или проблеме у односима Јерусалима и Антиохије, Србије и Румуније, Русије и Цариграда

Аутор: Живојин Ракочевићуторак, 03.05.2016. у 22:00

(Фото: Д. Јевремовић)

Један од најактивнијих и најмлађих епископа СПЦ, професор на Теолошком факултету у Београду, епископ западноамерички Максим, одговара на питања о великом православном сабору на Криту, односу савременог човека према питањима заједништва и улози православних у савременом свету.

Откуд свеправославни сабор у овом тренутку, после толико времена и које су теме пресудиле да православни заједно нешто поруче свету?

Историјски усуд свих православних цркава без изузетка у протеклим вековима учинио је да се за једно време потисне саборска пракса ширих размера. Стога предстојећи свети и велики сабор има непроцењиви значај за обнову саборног и канонског самосазнања у нашој цркви. Саборност (или синодалност) није епитет цркве. Она је у самом свом бићу и постојању „синодос”, заједница. Уз то, не треба превидети харизматски карактер једног васељенског сабора који је био више један ванредни ад хоц догађај, неголи институционална реалност. У овом „свету”, у коме владају разједињујуће силе, црква кроз сабор позива на заједнички покушај динамичког очувања онтолошког јединства и заједничко сведочење љубави.

С обзиром на то да неке од тема дневног реда светог и великог сабора звуче анахроно (пост, календар, брачне сметње, аутономија, дијаспора, мисија итд.), не чуди да постоје гласови који указују на реалне недостатке у тим текстовима управо зато што су оне претерано „уговаране”. Праве теме се опиру уласку у „уговорени” живот. Ипак, верујемо да ће се сабор позабавити проблемима и изазовима данашњег дана, упутити поруку омладини, осврнути се на биомедицинску технологију, кризу породице, игнорисање верског идентитета у процесима интеграција, тероризам, стати у одбрану прогоњених хришћана, саосећајући и с патњама присталицâ других верских традиција, итд. Страшно ће бити ако не будемо размишљали о животу у коме се као људи налазимо сви помало пометени.

Понекад заборављамо колико је важно, па и довољно, сабрати се и служити литургију. Црква не спасава речима или акцијама него својим истинским бићем.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ

 

Politika.rs