Vojislav Šešelj: KLOVN KRVAVIH RUKU

[nedeljko]

U srpskom društvu opstali su mnogi simboli tragične prošlosti, ali nijedan nije mračan kao Vojislav Šešelj.

Njegova lična biografija i politička karijera predstavlja tužni herbarijum svih uzroka katastrofalnih poraza koji su naneli trajnu štetu Srbima i Srbiji. Šešelj, kao pravi reprezentativni primerak savremenog srpskog naciona, sadrži osobine koje su u odlučujućoj meri uticale na dramatičnu propast naroda i države.

U politikantsku avanturu, Šešelj je, što i sam priznaje, ušao s dva osnovna motiva – da stekne slavu i pare. I, uspeo je. Proslavio se primitivnim, brutalnim i besmislenim ekstremizmom, a obogatio ratnim profiterstvom. Izuzetno inteligentan i potpuno amoralan, bez ikakve svesti o odgovornosti za posledice koje izaziva svojim pogubnim potezima, odlično se snašao u haosu devedestih. Dokazao je ispravnost devize “nekome je rat – rat, nekome – brat”. Kao brata blizanca, Šešelj je prigrlio rat. I narugao mu se.

Dok su širom bivše SFRJ milioni ljudi svih nacija i vera stradali u izbegličkom beznađu, stotine hiljada je završilo u grobovima, a bezbroj njih je ostao s teškim fizičkim ili psihičkim ranama; dok su uništavani gradovi, grobovima crtane nove granice i zauvek prekrajana istorija, Šešelj je radio ono što je najbolje znao. Izigravao je dželata koji zasmejava žrtve dok ih gura na stratište. Od njegovog grohota nisu se čuli samrtni uzdasi i jecaji udovica i siročadi.

Šešelj je uveseljavao srpske nesrećnike pričom o potrebi da se Hrvati kolju zarđalom kašikom kako autopsijom ne bi bilo moguće odrediti da li je žrtva podlegla posledicama klanja ili tetanusa. U studiju Televizije “Politika”, u centru Beograda, Šešeljevoj šali smejao se Minimaks, širom Velike Srbije uživali su mnogi radikalski primitivci, a osmeh se sledio samo Krajišnicima kad su na traktorima bežali pred hrvatskim odredima smrti.

Briga Šešelja. Dok su ginuli bolji od njega, on je uživao u sablasno smešnom autobiografskom vodvilju. Preko stranačke firme “Velika korporacija” zgrtao je pare švercom nafte i duvana, U novinama je organizovao izbor nove supruge – prve srpske vojvotkinje. Na srpski presto, umesto nepodobnih Karađorđevića, nameravao je da dovede Alekseja Romanova-Dolgorukova, koji se predstavljao kao jedini legitimni naslednik ruske carske dinastije.

Dolgorukov nije postao srpski kralj, ali inicirao je Šešelja u red “Malteških vitezova”, omogućivši mu da sa crvenom lentom i prigodnim masonskim obeležjima paradira na novinskim naslovnim stranama. Vođa radikala ugošćavao je najprljavije belosvetske hohštaplere Žirinovskog i Le Pena, lažno ih predstavljajući kao srpske prijatelje. Nije mu smetalo što je Žirinovski tvrdio da je Zemun karaula nezavisne Hrvatske, a Le Pen da je Jasenovac samo beznačajni, sporedni incident u NDH.

Nema veze što je, kroz to vreme, Hrvatska očišćena od Srba, vojvoda-vitez stekao je i pare i slavu. Nažalost, i podršku birača. Ulaskom u vladajuću koaliciju sa SPS-om i JUL-om dobio je priliku da celu Srbiju pretvori u svoje ogledno dobro. Na isti lakrdijaški način uveo je državu u rat protiv celog sveta. Kao što je Hrvate klao zarđalim kašikama, Amerikance je na Kosmetu mlatio bejzbol palicama. Kao što je tokom “Oluje” bombardovao Zagreb, Beč, London i Rim, tako je Teslinim tajnim oružjem obarao “avakse” i “tomahavke”. Rezultat je bio isti. Šešelj je pobedio, Srbija je ostala bez Kosova. Radikali nisu uspeli da odbrane “kolevku srpstva”, ali oslobodili su čak 34 stambene jedinice u Beogradu, u koje su se smestili stranački junaci – Toma Nikolić, Aleksandar Vučić, Dragan Todorović, Zoran Krasić i ostali paraziti.

Sa istom strašću uništavao je domaće izdajnike i strane plaćenike. Pravio je spiskove nepodobnih novinara, oduzimao im pravo na rad i zalagao se da im se oduzme i pravo na život.

Kad je završio u Haškom tribunal, nastavio je gde je stao. S jedne strane, branio se pametno, hrabro i dostojanstveno. S druge, brukao je i sebe i sve Srbe koji su ginuli i ubijali pod njegovim pokroviteljstvom. Bez stida, na robiji je uživao u društvu Tute Naletilića, komandantom “Kažnjeničke bojne”, koja je hercegovačke jame napunila Srbima, i Rasimom Delićem, komandantom muslimanske armije BiH, odgovornim za zločine u logoru Kamenica.

Povratkom u Srbiju dokazao je da se nije promenio. Kao nekada Miloševiću, danas verno služi aktuelnom diktatoru, svom višestrukom kumu i političkom sinu Aleksandru Vučiću. Nezainteresovan za nacionalnu, državnu, privrednu i socijalnu katastrofu u koju Srbiju neminovno vodi njegov miljenik, Šešelj pažnju javnosti privlači uvredama na račun Tomislava i Dragice Nikolić, pretnjama glogovim kocem Đinđiću i opisima kako je hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović tokom seksa s njim „prdela kao kobila“.

Nema zla koje je zadesilo ovaj narod a da ne liči na vođu radikala. Da nesreća bude veća, kad rak odradi svoje, Srbija neće biti čistija bez Šešelja. Iza njega ostaće bar još jedna generacija Srba zaraženih autodestruktivnim virusom šešeljizma. Ti omladinci, nesposobni da se distanciraju od lešinarskog pseudo-nacionalizma i šešeljevske mitologije, nastaviće da, imuni na istinu, truju sebe, svoju i tuđu budućnost, uvredama i lažima braneći kult Vojislava Šešelja, klovna krvavih ruku.

Dok Šešelj i njegovi mutanti Vučić i Nikolić opstaju na političkoj sceni, Srbima neće trebati kalendar, ostaće ukopani u mraku i glibu devedesetih.

[Милан Ракић]

Неђо! Извор!? Ово Двери сигурно нису написале! Мсм, ја знам ко је написао, али опција које си ти гласноговорник НИЈЕ! Према томе, немој доводити људе у заблуду

[nedeljko]

https://predragpopovic.wordpress.com/2015/05/03/vojislav-seselj-klovn-krvavih-ruku/