Veliki Tata i Veliki preporod ne idu zajedno: intervju sa Borisom Begovićem

[Ronald]

Intervju sa Borisom Begovićem, profesorom Pravnog fakulteta i predavačem na našoj Akademiji liberalne politike o izazovima srpske tranzicije biće prvi u nizu intervjua koje ćemo objavljivati na našem sajtu o različitim aspektima ovog problema. 

Jedan od povoda ovog serijala razgovora je i objavljivanje knjige "Veliki preporod" koju objavljujemo u saradnji sa Peterson institutom za međunarodnu ekonomiju.

Tranzicija u Srbiji kasni za ostalim zemljama koje su bile deo nekada socijalističkog lagera. Ona jeste otpočela na neki način još za vreme Miloševića, ali nikako da se konačno završi. Da li glavna odgovornost za ovo leži u davanju primata procesu izgradnje nacije koji još uvek nije u potpunosti završen nakon raspada Jugoslavije, političkoj i društvenoj eliti čiji se interesi ne poklapaju nužno sa uvođenjem drugačijih pravila igre, ili u mentalitetu koji ne prihvata da bude deo Zapada i Evrope (ne nužno i deo EU)?

Svakako da je veoma važnu ulogu imala usredsređenost javnosti, odnosno veoma velikog dela društva na pitanja koja nisu imala nikakve veze sa tranzicijom, već izgradnjom, bolje rečeno rekonstrukcijom države i osnovnim ustavnim pitanjima. Dugo nismo bili sigurni kako nam se zove zemlja u kojoj živimo. Kada je to pitanje rešeno, doduše delanjem drugih, a ne nas samih, otvorilo se pitanje gde su nam granice i oko toga još ne samo da ne postoji konsenzus, već je to prvorazredna političko-polemička tema. A još uvek gledamo na neke od suseda kao na naše. Drugo pitanje je ono vezano za suočavanje sa prošlošću i nametanje, pre svega iz inostranstva, toga kao prioriteta. Koliko je samo političke energije rasuto na teme tipa saradnja sa „Hagom", a za uzvrat nije dobijeno gotovo ništa. Konačno, čini mi se da nas rane iz poslednje decenije prošlog veka danas bole više nego u to vreme. Stalno ponavljanje da nas je Zapad bombardovao, pored ustanovljavanja činjeničnog stanja koje niko ne spori, predstavlja i jasno određenje prema tom Zapadu sa koga nam, kako mnogi misle, „nikad ništa dobro nije došlo". Ne sporim da delu političke i poslovne elite ne odgovora da Srbija bude „na Zapadu", ali u uslovima koji nas okružuju gotovo da ta elita i nema šta da radi na planu podrivanja kretanja ka tom Zapadu.

Dok se ranije uglavnom smatralo da je ekonomski rast posledica dobre ekonomske politike države, i da je problem znanja o tome kakve politike voditi glavni razlog za nedostatak rasta, stiče se utisak da se u zadnjim godinama polako pažnja ponovo posvećuje ekonomskim institucijama kao preduslovima za ekonomski rast, vladavini prava i vlasničkim pravima, kao okviru unutar koga pojedinci i preduzeća donose svoje ekonomske odluke od kojih zavisi rast. Da li vi imate ovakav utisak? I ako je tako, zašto je ovaj trend tek sada počeo da dobija zamah?

U pravu ste, ali razmišljanje o institucijama i o privrednom rastu koji se zasniva na milionima odluka miliona ljudi da preduzmu neki poslovni poduhvat ili ne još uvek nije dominantan pogled na privredni rast, bar ne u zemljama poput Srbije. Još uvek u našoj zemlji postoji veliki broj ljudi koji sebe smatraju ekonomistima koji veruju da se čarobnim štapićem može sve preokrenuti, dovoljno je samo da mi dođemo na vlast, odnosno da na vlast dođu naši - oni koji će nas, velikane ekonomske misli, da pozovu da ih svetujemo šta da urade i, evo, bez ikakve muke poteći će med i mleko. Samo pogledajte njihove priloge na opskurnim savetovanjima u kojima objašnjavaju da u Srbiji privrednog rasta nema zbog „pogubne liberalizacije spoljne trgovine", „pljačkaške privatizacije" ili zbog toga što nam je zemlja „u kandžama neoliberalizma". Ne znam da li je u pitanju samo neznanje. Na svetskom planu, oblast privrednog rasta su dugo vremena monopolizovali međunarodni eksperti, oni koji su putovali od zemlje do zemlje i u svakoj od njih iznosili svoje viđenje privrednog rasta i delili savete šta vlasti treba da učine. To su upravo oni ljudi koje je Vilijam Isterli opisao u svojoj knjizi „Tiranija eksperata". A to što je ovaj „ekspertski" pristup počeo da gubi na značaju može se objasniti nedostatkom rezultata. Podsaharska Afrika je iskusila privredni rast tek kada je došlo do pomaka na institucionalnom planu, tek kada su završeni građanski ratovi, tek kada je uspostavljano nešto malo vladavine prava i zaštite svojine. Onda su milioni preduzetnika, oni koji nikada nisu čitali zbornike o privrednom rastu, započeli svoje poslovne poduhvate koji su omogućili taj rast.

Pod ekonomskim institucijama ekonomisti ne smatraju samo zakone i zvanične procedure, već i neformalna pravila pod kojima društva funkcionišu. Kakva je povezanost i odnos između formalnih i neformalnih pravila u Srbiji – da li su one u saglasju ili u raskoraku? I kakve posledice ovo ima po pro-tržišne ekonomske i pro-demokratske reforme u Srbiji?

Treba razlikovati dve stvari. Jedno je primena formalnih institucija, nešto što dovodi do razlike između nominalnih i efektivnih institucija. Problem Srbije je što su mnoge formalne institucije nedelotvorne, tj. što postoji velika razlika između formalnih i neformalnih institucija. Zakon o obligacionim odnosima, na primer, kao formalna institucija, jasno definiše okvir odnosa između ugovornih strana, ali kada ugovorna strana koja je oštećena treba da realizuje svoja prava, onda dolazi do izražaja sve ono što opterećuje domeće pravosuđe. Druga stvar su neformalne institucije, nepisana pravila, koja postoje u svakom društvu i u svakom od njih su veoma važne. I, što je veoma bitno, opstaju jako dugo – u Srbiji su se neke od njih zadržale još iz doba osmanlijske okupacije, poput nedostatka međusobnog poverenja, što onemogućava nenapisane dogovore, stalne bojazni da će neko da vas prevari, da „zaradi" na vama. A tome treba dodati rasprostranjenu svojevrsnu osudu onih koji zarađuju profit ili koji su bogati. To nije baš sjajno poslovno okruženje.

Kada se pogledaju problemi starih zemalja članica Evropske Unije, naročito onih mediteranskih – visok javni dug i deficit, neumerena javna potrošnja, visoka nezaposlenost, niske stope rasta, sa jedne strane i performanse novih članica – bivših zemalja u tranziciji – koje su mnogo uspešnije, može li se postaviti pitanje o potrebi šireg talasa reformi u evropskim zemljama koje bi bile delimično slične onim sprovedenim u tim zemljama da bi se otklonile unutrašnje neravnoteže i obezbedio prosperitet, naročito imajući u vidu krizu modela države blagostanja usled demografske tranzicije?

Promućurniji ljudi evropskog establišmenta već odavno ukazuju na potrebu sveobuhvatne reforme, ne samo Evropske unije kao ustanove, nego i društava starih zemalja članica. I ukazuju na ono što ste Vi istakli – da su istočnoevropske zemlje prešle taj put. Problem leži u tome što razvijene evropske zemlje još uvek nemaju snažne podsticaje da se reformišu. Još uvek se živi jako dobro u tim zemljama – tek kada zaoštravanje demografskih problema, deficita javnih finansija i opstanka države blagostanja ovakva kakva jeste dovode do ozbiljne krize, ovo dosada to svakako nije bilo, mogu se očekivati pomaci na tom planu. Evropa je još uvek jako daleko od takve krize, odnosno prilike za promenu. I još nešto. Kategorija političke korektnosti, koja je tako rasprostranjena Evropskom unijom, umanjuje prostor za javnu raspravu i slabi njenu delotvornost.

Napadi na slobodno tržište u Srbiji se mogu čuti među javnim poslenicima i sa levih pozicija koje su socijalističke, ali i sa desnih koje su duboko antikapitalističke. Istovremeno, obe strane se uglavnom barem deklarativno zalažu za demokratski poredak. Neko vreme se u Srbiji, koja je bila učinila više u svojoj političkoj nego ekonomskoj tranziciji činilo da je moguće da postoji demokratski poredak bez jednako slobodne ekonomije. Ali da li je to stanje moguće održati?

Na dugi rok posmatrano, slobodno društvo podrazumeva i ekonomske i političke slobode. Srbija pre 1914. godine bila je zemlja slobodnih seljaka, oni su bili slobodni i ekonomski (vlasnici čiji je posed bio zaštićen) i politički. I zato je demokratija u Srbiji tog vremena bila tako rezistentna na antidemokratske ideje. Obe slobode su neizostavni sastojci kapitalizma. Budući da je dominantno vrednosno opredeljenje u Srbiji antikapitalističko, da u tome postoji konvergencija levice i desnice (srpski specijalitet: antikapitalistička desnica), nisam siguran kakva je perspektiva demokratije. Naročito u zemlji u kojoj više ne postoji kultura javnog dijaloga, u kojoj onaj s kojim se ne slažeš postaje neprijatelj. Naravno, odatle je samo korak do ukidanja „slobode za neprijatelje slobode". Uostalom, Zapad je toliko omražen u Srbiji da bi jednog dana mogla da započne delotvorna kampanja ukidanja svega što je, poput demokratije, zapadno. Osim, naravno, zapadnih automobila koje će rado voziti tvorci te kampanje.

Prema vašem mišljenju, koji su glavni reformski potezi koji bi trebalo da se povuku da bi Srbija postala uspešna tranziciona zemlja?

Zamolio bih srpske vlasti da ništa ne rade. Što manje rade, to bolje! Šalu, ukoliko je uopšte bilo, na stranu, vlast u svakoj zemlji, pa stoga i u Srbiji, treba da se bavi fiskalnom konsolidacijom, reformisanjem javnog sektora i unapređivanjem poslovnog okruženja. I treba da se uzdrži od vođenja zemlje na način na koji se vodi preduzeće. Da ne dovodi investitore držeći ih za ruku i plaćajući im zavidne subvencije. I da pusti pojedince da samostalno brinu o svojoj sudbini i sudbini svoje porodice i da slobodno snose posledice te brige. Da ne bude Veliki Tata! Veliki preporod i Veliki Tata ne idu zajedno.

https://libek.org.rs/sr/vesti/2016/04/25/boris-begovic-intervju-veliki-preporod

[Ronald]

Institucije, institucije, institucije, to je jasno jos od Hjuma, Smita, pa preko Hajeka, Koaza, Ostrom, naseg Pejovica itd.

[Ћириличар]

Ма, Беги легенда 

[florenntina]

Nama je hitno potrebna neupitna i bezkompromisna zastita privatne svojine, zastita privatne svojine i zastita privatne svojine.

Posle toga antiregulacija, antiregulacija i antiregulacija.

Kasnije neka politicari slobodno idu na odmor, mi cemo se snaci sami