Кант и метафизика

[Александар Милојков]

Реч, две о Кантовом ставу према метафизици…

Кант није спорио метафизику као такву. За њега је метафизика била легитимна и неспорна, обзиром да њена питања природно извиру из човека (Бог, бесмртност, слобода, морал). Оно што је Кант критиковао јесте захтев да метафизика буде наука. Односно, да се научни метод примени у пољу метафизике. То је немогуће, јер по Канту знање предстаља синтезу разума (појма) и чулног искуства. Ни само појмови, ни само опажај, већ њихова синтеза. Зато Кант каже да је опажај без појма слеп, а појам без опажаја празан. Предмети метафизике нам нису дати у чулном искуству и зато не можемо имати знање о њима. Дакле, метафизика не може бити наука, као што је, на пример, физика.
Лично, врло ми је блиско ово Кантово размишљање. Он је раздвојио оно што треба да буде раздвојено – овострано и онострано, створено и нестворено, знање и веру, Бога и свет. Кант јасно показује оно што и лично покушавам да објасним – раздвојеност знања и вере, те њихово стециште у човеку. Несливено и нераздељиво јединство. Кант је дебело у праву да метафизика није и не може бити наука (у њеном класичном смислу природне науке) – јер на Бога не можемо применити научни метод. Ово је важно да схвате и верници и атеисти. И они који науком „нападају“ веру, као и они који вером „нападају“ науку.
Оно што бих додао Канту јесте следеће питање. Да ли то што научним методом не можемо продрети у метафизику говори о метафизици, о њеном нелегитимном захтеву да буде названа науком или пак говори о научном методу? Односно, да ли је метафизика слаба пред научним методом или је научни метод слаб пред метафизиком? Или, треће, да ли се не ради слабости било једног, било другог, већ о знању да метафизика представља другост? Другост која научни метод оставља у оном првоме, у ономе што је са ове стране оног „мета“ у метафизици, у фисису, или природи? Мој одговор иде у правцу овог последњег. Заиста, Бог и слобода се не могу обухватити научним методом. У њих се просто верује. Верујемо да Бог постоји верујемо да смо слободни. Ово последње нам се чини као сасвим очигледно. Ипак, слободу не можемо доказати научним методом.
На крају да, у прилог овоме, додам и Коплстоново промишљање Канта:

(Кантово) „утврђивање граница теоријског или научног сазнања не значи да се о Богу, на пример, не може мислити, или да је тај израз бесмислен. Оно само слободу, бесмртност и Бога смешта са оне стране доказивања и оповргавања. Према томе, критика метафизике, коју налазимо у „Трансцеденталној дијалектици“ (=поглавље у Кантовој „Критици чистога ума“), отвара пут за практичку или моралну веру која почива на моралној свести. Стога Кант може да каже како је уништио знање да би добио место за веру и како његова деструктивна критика захтева метафизике да буде наука наноси судбоносан ударац материјализму, фатализму и атеизму….
Наука (то јест, класична природна наука) укључује у себе појам узрочних закона, који не оставља места за слободу. А човек, схваћен као део космичког система који наука испитује, не представља изузетак од тих закона. Али научно сазнање има своје границе, и те границе одређене су формама a prirori људске чулности и разума. Стога не постоји убедљив разлог да тврдимо како су границе нашег научног или теоријског сазнања истоветне са границама стварности.“

Фредерик Коплстон, Историја философије – од француског просветитељства до Канта, Београд: Дерета, 2014, стр. 191-192.

[kordun]

nauka je ljudima pomocno sredstvo da razumiju svoje okruzenje, ona je relativna, uzmimo za primjer fiziku, u jednoj situaciji je istina u drugoj je laz, to imamo vec kod njutnovih zakona mehanike pa na dalje, to zna onaj ko je savladao to gradivo u skoli, problem je sto mnogi laici nauku prevode u metafiziku i onda od toga prave alfu i omegu univerzuma

[Александар Милојков]

Није овде поента "счабости" науке већ разграничења физике и метафизике, научног и науци недоступног. Дефинисање области знања и области вере.

[Рапсоди]

Мени је  већа дилема и Сизифов посао... да научно доступно /под знаком питања доказано / после одређеног времена  то  научно  доказано   буде условно оборено  или под великим знаком питања... односно просветљено и осветљено неким новим научним доказима и решењима који обарају првобитне научне доказе....

Па на пример - Земља је округла ....или равна .....или ни једно ни друго....једни научници тврде равна, други округла...а  ја сам убеђена,  за сто година да ће се  утврдити сасвим неки  леви облик и да ће то такође имати научно оправдање. 

Значи срж проблема је у томе да оно што је научно доступно је  највише спорно.....дискутабилно и опречно....

[Arsenija]

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvek kao ludost.  Hese ...