Драгана Миљанић: Зашто (не)ћу гласати за Американце на изборима у Србији 2016. године

[коЖељ њацИ]

Драгана Миљанић: Зашто (не)ћу гласати за Американце на изборима у Србији 2016. године

• петак, 08 април 2016 11:52

 

 

inShare

 

Долазак пролећа који се, упркос глобалном загревању и надолазећој Апокалипси, и даље дешава сваке године, већ је злогласан по буђењу наде у могућност некакве мистичне обнове или свепрожимајуће промене. Попут сцене у филму „Екскалибур“, када витезови округлог стола проналазе Свети грал и јашу кроз опустошену земљу којој враћају боје и мирисе пролећа, шарени телемаркетинг који оптерећује пажњу гледалаца престижних домаћих риалити програма, доноси нам обећања да постоји нада за обнову нечега што би макар личило на заборављени концепт „нормалног живота“. Међутим, чињенице су ту, подједнако горке у јануару, као и у априлу, и непопустљиве у свом сведочењу да амерички мрмот није угледао своју сенку и да нас уместо раног пролећа чека још само једна дуга зима, која ће се понављати попут кармичког круга проклетства.

Узрок за одсуство могућности било какве промене која би прекинула петооктобарску клетву „Дана мрмота“, требало би потражити у простој чињеници да су Сједињене Америчке Државе 1999. године напале и поразиле Србију (или Југославију, како вам драго). Тадашње политичке елите, које су разумеле овај пораз, тада су се потрудиле да народу „честитају мир“, што је мање писмени део српског народа схватио (и адекватно прославио) као победу „свијетлог српског оружја“. Када су Американци, као стварни победници овог рата, схватили да није у питању „неслана шала“, него да су Срби опет пронашли заветни мотив „прослављања победе у поразу“, решили су да нам мало боље „објасне ситуацију“. Не штедећи средства, ујединили су „демократску опозицију“ (иако свесни њеног удбашког порекла) и, за сваки случај, формирали скојевску секту под називом Отпор, како би и онај неписмени део српског народа некако убедили да су 2+2=4, тј. да пораз не може бити победа.

Када су, након петооктобарске револуције, нови колонијални господари послали у историју дотадашњу војно-безбедносну и политичку елиту, „опозиција“, која никада није била створена да влада (чак ни у месној заједници), преузима узде власти у Србији и упућује државну кочију у једином могућем правцу – ка амбису. И тако смо се, сви заједно, нашли на дну амбиса, где се свака свађа око „власти“ своди на исто питање: „Ко има мердевине?“

Свака „смена власти“ након петог октобра будила је наду да се можда баш код тих „следећих“ налазе мердевине, преко којих бисмо се, можда, попели који корак изнад блата и муља у који смо упали – међутим, свако обећање мердевина било је лаж, из простог разлога што су мердевине прва ствар коју су нам нови господари украли (у свом давно познатом, колонијалном маниру, који идејно лута између теорија Макса Вебера и праксе Сесила Родса). И потпуно је небитно да ли су те мердевине домаће банке и предузећа, привреда и индустрија, војска или полиција – оне су систем за излазак из рупе. Свако ко је побеђивао на изборима, остваривао је тај успех делом због превара, а делом због тога што је, попут мамца, махао пред народом неким небитним парчетом тих мердевина.

На овај начин смо, у сталној и све монотонијој смени предизборних обећања и reality програма, све дубље тонули у блато на дубини амбиса, постепено све више схватајући реалност да је сваки наш глас на изборима подршка једној истој политичкој класи коју је формирала УДБА, али која за свој опстанак данас искључиво има да захвали Американцима.

Пошто ова тврдња делује као ширење скандалозног дефетизма у предвечерје „баш тих избора који ће све променити“, прегледајмо понуђене опције.

Владајући конгломерат СНС и „40 разбојника“, који чине нову коалицију (не)вољних, не би требало посебно коментарисати у контексту америчког утицаја. Са саветницима попут Мајкла Девенпорта, Вилијема Монтгомерија, Тонија Блера и Амадеа Воткинса, Вука Драшковића, као и црногорског патриоте из Јагодине, Владимира Бебе Поповића, степен америчког утицаја у овом картелу је толики, да то не може да умањи чак ни харизма једног Ненада Поповића и његовог младог „лава“ – Лава Пајкића. Овде није у питању политичка шизофренија, већ проста чињеница да коалиције без идеологије увек сјајно функционишу на динамици личних интереса.

Пајтићева Демократска странка, као жалосни остатак криминалног картела Зорана Ђинђића, увек је спремна да подсети да је управо она прави заштитник америчких колонијалних интереса – а не „пресвучени радикали“, који би издајом издаје могли да склизну у филолошки апсурд двоструке негације – тј. поништавањем себе могу да пониште чак и сопствени капацитет за издају. Наравно, у духу неких имагинарних предизборних превирања, Пајтић се својевремено својски избламирао с некаквим националистичким експериментом програма у десет тачака – који се, попут експеримената са „сексуалном оријентацијом“, завршио трагикомичним дебаклом, за који се војвођански гаулајтер нада да је заборављен.

Све у свему, одрекавши се спорадичне кризе идентитета, ДС је у потпуности спреман да верно служи америчким колонијалним интересима уколико се напредни картел негде случајно „спотакне“.

Тадићева Нова демократска странка такође тражи своје место под пролећним сунцем, а њен председник (уједно и бивши председник српског парадржавног ентитета) увек показује своју спремност да спојем шарма и интелекта, као врстан психолог који је сам себи био једини (и уједно трагично упропаштени) пацијент, објасни због чега сунце заправо излази на западу, а не на истоку. И мада он ово своје објашњење астрономског апсурда нуди на све стране, мало ко је заинтересован да га слуша, сматрајући да је његова способност за постављање било каквих дијагноза, доказано сумњива. Па ипак, као провереном кадру, Американци му ипак допуштају да настави да демонстрира своју способност политичке левитације – ако ни због чега, макар зато што је антиматерија = ништарија, у таквом стању најбезопаснија по природу.

Покрет маштовитог имена „Доста је било“, из стечајне масе бројних упропаштених српских предузећа финансира и предводи једини аутентични следбеник Макса Вебера у Србији – Саша Радуловић. Његова политичка функција није толико у томе да победи било кога, колико да попуни непријатну празнину која је на политичкој сцени остала иза Млађана Динкића, након повлачења из политике у руску Сбер банку. Без обзира на извесну исподцензусну квоту, Радуловић би врло лако могао да се нађе и у Влади и у Скупштини – прошли пут му је то пошло за руком и без сопствене партије. За разлику од свих до сада побројаних, он је поуздан експонент америчких интереса зато што, за разлику од осталих, заиста поседује способност и капацитете да спроведе њихове колонијалне интересе.

Коначно, у оквиру групе псеудолибералних политичких опција, налази се и егзотична Републиканска странка Николе Сандуловића, која се, за разлику од свих других републиканских опција на свету, залаже за обнову српске монархије под династијом Карађорђевића. Нимало збуњен очигледним апсурдом сопствене „политичке идеологије“, Сандуловић у свакој прилици уверљиво објашњава да је он једини који разуме и доследно може да спроведе америчке интересе на овим просторима.

Дачићева Социјалистичка партија Србије, која је изгубила своју „левичарску“ идеологију негде током деведесетих година прошлог века, балетском пируетом се трансформисала у интересну групу захвално зачуђену над чињеницом да је преживела демократску револуцију. Схвативши да захвалност за сопствени опстанак дугује новим америчким господарима, постарала се да им се стави на услугу и допуни сваку њима драгу политичку опцију којој зафале гласови за формирање владе. СПС је као најискуснији експонент личних интереса својих вођа на Балкану, уједно и најпоузданији партнер за Американце – додуше, сада је изгубљен фактор изненађења у том смислу, па услуге црвеног картела господарима можда више неће бити потребне. У том случају, Дачић ће вероватно отићи у затвор (што ће након баханалија по Хајату бити врло хладан туш), а странку ће у „нове победе“ водити Бранко Ружић као најпоузданији партнер запада у тој организацији.

Као што сваки двор има и дворску луду, тако и левица има Борка Стефановића и његову псеудолевичарску „Србизу“. Борко је прешао дуг пут од новосадског нацискинса, који је жалио за победом америчког Југа, док је певао у опскурном бенду „Генерација без будућности“ – кроз своју левитацију у Демократској странци схватио је да је будућност ипак у рукама Американаца, па се определио да јој храбро пође у сусрет у облику „српског Ципраса“ – на тај начин успешно заокруживши политичку путању од 360 степени – од реалног нацизма до ирационалног, буржоаског, декадентног и проамеричког троцкизма, који само још Сорош на Западу може да схвати озбиљно (што је врло вероватно, последица његове сенилности).

Овај српски кармички круг новог пролећног лудила затварају странке српске псеудодеснице:

Попут Франкенштајновог чудовишта, коалиција Патриотски блок (ДСС - Двери), постарала се да докаже да и „мртав коњ уме рефлексно да се ритне“. Од лажних конзервативаца под аморфним руководством успаваног Коштунице др Војислава, ДСС је спао на разбијену банду коју предводи Рашковић Ивић др Санда, која је у врло кратком року постигла рекордни број скандала – вероватно вођена заблудом да нема лошег маркетинга. У помоћ стварању екстремног десног имиџа српске „Марин ле Пен“ притекли су јој момци који се не стиде својих провинцијских корена – „двераши“. Уз трубе, кајмак, ракију и под сигурном и чврстом руком Вујић др Јасмине, ова коалиција је показала своју приврженост америчким вредностима кроз тврдње да би и покојни Ђинђић био данас на њиховим позицијама, да су они заправо пријатељи „гејева“ који су „Србенде“ па ће као такви гласати за њих – и наравно, да немају ништа против Америке и ЕУ, а да се противе приватизацији стратешких предузећа једино ако у њој треба да учествују Немци (све америчке инвестиције су им, наравно, добродошле, а посебно оне у њихову политичку организацију).

Коначно, по оној Шекспировој, „планове мишева и људи“ на српској квазидесници, по свом добром обичају пореметио је војвода Шешељ др Војислав, као поглавица опскурног троглодитског племена које се формално-правно назива Српска радикална странка. Чињеница да је једини Србин кога је суд у Хагу ослободио након 12 година циркуских представа којима је забављао гледаоце глобалног ријалитија, није поколебала оне који верују да је ова бизарна и грамзива политичка фигура сама есенција српског „чојства и јунаштва“. Радикалски ривајвал, потпомогнут америчким утицајем на суд у Хагу (који није мањи од оног који Американци већ више од деценије имају на било који српски суд), гаранција је да у Србији неће бити цензусно позициониране политичке опције која није у директној служби америчким интересима.

Коначно, глас који би се дао било којој другој опскурној организацији која ће учествовати на априлским изборима 2016. године, према важећем изборном закону ићи ће странци која има највише гласова – у овом случају, то је напредњачки картел. Из свега реченог намеће се горак закључак да је на овим изборима глас за било коју од понуђених „политичких опција“, у ствари глас за неку од верзија експонената америчких колонијалних интереса у Србији. Онда се с правом поставља питање: „Да ли уопште гласати ако су сви исти?“

Овде постоји историјска паралела на коју вреди указати. Демократија се у старој Атини развијала кроз два века – од седмог до петог. У почетку, само је аристократија имала право гласа да би, потом, гласачко право стекли чак и најсиромашнији слојеви становништва. Пошто је глас неког сиромашка вредео подједнако као и глас највећег земљопоседника, кандидати аристократа су редовно почели да губе изборе, а власт у Атини су, уз подршку гласова градске сиротиње, преузели трговци, који су онда гурнули државу у рат са Спартом, који су изгубили. Упркос политичкој безизлазности, атинске аристократе су ипак уредно учествовале на сваким изборима, на тај начин бранећи принцип по ком би неучествовање у политичком процесу с правом било сматрано политичким идиотизмом. На такав начин, опстали су и дочекали време да се врате на кормило државног брода.

Нажалост, такве елите данас у Србији нема – бар не у некаквом организованом облику који би узео учешће на изборима и по цену губитка. Па ипак, на изборе треба изаћи и гласати – према савести и личном опредељењу, а уз пуну свест да пролећа (ни ове године) неће бити. Ако ни због чега другог, барем треба гласати да Американци не би помислили да се супротстављамо њиховој колонијалној управи.

Деспот Стефан Лазаревић је радио и много горе ствари од гласања за неку од окупаторских опција и из тог апсурда породио нову српску државу. Јер, једини прави циљ овог стања јесте ширење опште летаргије и дефетизма и свести о поразу који нема алтернативе. Међутим, окупације долазе и пролазе, а Србија је опстајала и наставиће да опстаје, упркос онима који симулирајући власт пуне своје џепове и трбухе.

Пролеће и обнова нису стигли у Србију 2016. године, али упркос свему ни ми нисмо нестали. Људи виде, људи памте, људи уче и људи се сећају – а ако историја може да гарантује једну ствар, онда је то чињеница да ће време свођења рачуна једном неминовно доћи – и као што стоји у Светом Писму: „Очеви су јели кисело грожђе, а деци ће трнути зуби.“

http://www.vidovdan.org/aktuelno/item/72107-dragana-miljanic-zasto-ne-cu-glasati-za-amerikance-na-izborima-u-srbiji-2016-godine

[коЖељ њацИ]

Čim je Raduleta proglasila za stranog plaćenika i lopova, ostatkom teksta može da obriše zadnjicu.

Аси широк

[коЖељ њацИ]

Овај чланкописац ради за Американце. Каже да је сваки глас, глас за Амере, а онда каже ипак гласајте да Ујка не би помислио како им се супротставаљамо негласањем. Значи директно ради за окупатора. Издајник!

Није

[Плутон]

Ауторка може реч Американац у тексту да замени речју Марсовац, и текст неће изгубити на „вредности“.

[GeniusAtWork]

Када су, након петооктобарске револуције, нови колонијални господари послали у историју дотадашњу војно-безбедносну и политичку елиту

 

 

 

Ахахахахахахахахахахахахахахахахахахахахаха      

[kordun]

Ахахахахахахахахахахахахахахахахахахахахаха      

 a sto je brate smjesno, jesu li penzionisali gotovo sve oficire sa istaknutim ratnim iskustvom, bilo visoke ili niske, jesu, jesu li srezali tenkove i artiljerijske cijevi u staro gvozdje kako je nato trazio - jesu,  jesu li isporucili tudjinu srpsku elitu koja je do tada egzistirala u srbiji jesu, sta je tu pogresno napisano da je za smijanje. 

dosla neka nova elita koju su na vlast doveli nato bombarderi, ovaj naziv novokolonijalni gospodari je skroz adekvatan.

nasa skupstina se trenutno bori da usvoji pakete zakona koje su nam stranci propisali, toliko o nasoj slobodi.

[kordun]

to sto su srbima uradili, kasniej su uradili iraku, afganistanu, libiji, htjeli su i u sirji, rezultate vidimo danas u tim zemljama, diktatori  su pobijewni ili zatvoreni do smrti iza resetaka, a narod se preporodio....

sve procvjetalo na sve strane, ja ne mogu da vjerujem kakvi ste vi sljepci

[GeniusAtWork]

Смешно је то што данас Србијом владају потпуно исти људи који су владали пре 5. октобра (минус Милошевић). Знаш за неког утицајног политичара у Србији који се појавио после петог октобра, а да пре тога нико није чуо за њега?  

 

А за војно-безбедносне структуре...Ђинђић је убијен две и по године након пада Милошевића. Ко га је убио, неки нови клинци? Или можда управо ти које су 'наши господари' наводно послали у историју 5.10.2000?

[kordun]

А почетак ове наше државе, њене давне државности, изгледао је тако што је Стефан Немања отишао код Цојла Манојла цариградског, обрисао патос са собом и покорио му се. Светитељ!

Ето не знам, више нисам паметан...

iso je vise puta, svaki puta kad je izgubio bitku sa njima, druge mu nije bilo, ali mi objasni kakve to veze ima danas sa srbijom i sa danasnjom civilizacijom? izgleda neki srbi na silu oce robovi da budu i to ti je, drugo ne znaju,  sve bi prodali i sluzili bi, jos bi se takmicili ko more vise da se odrekne od sebe...

[kordun]

Смешно је то што данас Србијом владају потпуно исти људи који су владали пре 5. октобра (минус Милошевић). Знаш за неког утицајног политичара у Србији који се појавио после петог октобра, а да пре тога нико није чуо за њега?  

 

А за војно-безбедносне структуре...Ђинђић је убијен две и по године након пада Милошевића. Ко га је убио, неки нови клинци? Или можда управо ти које су 'наши господари' наводно послали у историју 5.10.2000?

pa nije bas tako, nisu to isti ljudi, to su kupljeni ljudi, tamo gdje nije dohvatila nato bomba, jeste nato dolar...

eno cijeli beograd ti zivi zahvaljujuci nato dolaru, da ga nema, pocrkali bi  ili bi se pojeli izmedju sebe

[kordun]

Озбиљно!? Значи кад је морао друге му није било него да се покори, и он је отац српске државности, ал је зато савременим Србима који исто тако кад загусти виде да друге нема него да иде цару на ноге то забрањено ...Одлична логика...

ma dje je zagustilo matere ti, dje je toliko zagustilo da srbija mora krvniku na noge da ide, to je laz na kvadrat. srbija moze jasno da ide i casnijim putem od ovoga, ima i prijatelje u svijetu, stevan nemanja ih bas nije imao, bio je u ratu sa vizantijom gotovo citav zivot, onda su bili pregovori takvi, kad si porazen odes da se pokoris, pa onda kad skupis snage jovo nanovo, gdje vidis paralelu toga i ovog danas? sa kim srbija ratuje, pa srbija niej imala muda da ratuje ni sa hrvatima hahaha. dosle neke nove geenracije osjetljive, njezne, ko tratincice... oni koji nisu takvi bili, njih su isporucili tudjinu.

[kordun]

@@kordun, Само ти настави да живиш у романтичарским етичким бајкама и епској фантастици. Позз.

ma ja zivim moj zivot, zovi ga kako hoces, ako si sklon da ljubis noge drugome, a ja ti necu to braniti, samo sto cu uvijek da dignem glas protiv toga, vjerovatno jer sam sizofrenicar, ovaj epsko fantasticni i nista mi ne mozes. 

autora ovog teksta sa pocetka teme smatram inteligentnijim od tebe i to mnogo, vidi se to odma po mislima, vise sam sklon sa njim da se slozim nego sa tobom koji bi da isporucuje srbe na vidovdan kako si govorio, pusti mene i moju epsku sizofreniju, mislim da je casnija od ovog  epskog holivudskog mita od mel gibsona sa tvog avatara

[Рапсоди]

ma ja zivim moj zivot, zovi ga kako hoces, ako si sklon da ljubis noge drugome, a ja ti necu to braniti, samo sto cu uvijek da dignem glas protiv toga, vjerovatno jer sam sizofrenicar, ovaj epsko fantasticni i nista mi ne mozes. 

autora ovog teksta sa pocetka teme smatram inteligentnijim od tebe i to mnogo, vidi se to odma po mislima, vise sam sklon sa njim da se slozim nego sa tobom koji bi da isporucuje srbe na vidovdan kako si govorio, pusti mene i moju epsku sizofreniju, mislim da je casnija od ovog  epskog holivudskog mita od mel gibsona sa tvog avatara

Лајковала бих ти пост , фантастичан је....као и увек у твом стилу, само да избациш ову увреду упућену Мел Гибсону...  

[kordun]

Лајковала бих ти пост , фантастичан је....као и увек у твом стилу, само да избациш ову увреду упућену Мел Гибсону...

nemam ja nista protiv mel gibsona, sjajan glumac, ali imam protiv licnosti koji se primaju na imaginarne likove iz filmova, to kao kad bi vi zene tu mlatile sa slikama glumica iz tv sapunica

[Рапсоди]

to kao kad bi vi zene tu mlatile sa slikama glumica iz tv sapunica

 

А теби би као сметао  аватар са једном Моником Белучи или Мерлин Монро...није него....