Протојереј Драгослав Ћорковић: Беседа у Недељу сиропусну, 2016. године

[Guest]

Драга браћо и сестре,

 

сутра почиње Велики и Часни Пост. Кад говоримо о посту мислимо на две врсте поста. Као прво, разликујемо духовни пост и телесни пост. Телесни пост је свесно али и неоптерећено уздржавање од одређене хране; а духовни пост стицање смерности и кајање душе. Господ нам преко својих јеванђеља и својих спасоносних прича указује на пут нашега спасења, спасења целог рода хришћанскога. Први од тих спасоносних путева је - праштање грехова; други, очишћавајући пут је духовни и телесни пост, а трећи, благодарни и испуњавајући пут је - милосрђе. Сва та три пута су и један пут и неодвојива су за спасење. Ходећи само једним тим путем, занемарујући она друга два, нећемо стићи на право одредиште наше у вечности; такав осакаћени пут не води душе и тела наша ка спасењу! Запамтите то, драга браћо и сестре, да само духовни и телесни пост, молитвено сједињен у чистом срцу, опраном праштањем грехова ваших и грехова туђих, с љубављу према Богу и према ближњему, и милосрђем и задовољством које оно пружа, оно вас спасава и води у рај. Узалуд пости онај који мрзи ближњега свога, и који граби и сабира себи благо на земљи, и који не чини милостињу! Узалуд, узалуд, драга браћо и сестре. Мржња и немилосрђе поништавају плодове поста, тј. плод духовног и телесног поста и молитве! Драга браћо и сестре, ако су ове, у суштини, једноставне поруке свима јасне и разумљиве и ако схватамо да је то једини начин на којим стижемо и спасавамо се сада у садашњости и за вечност, зашто не слушамо и послушамо и понизно примимо ове предивне заповести Божије и обучемо се у Господа Исуса нашега Христа, како чусмо у данашњем Светом Апостолу, у Посланици апостола Павла Римљанима (Рим 13, 11-14)? У прихватању воље Божије, у посту, у молитви, у понизности, у смирености, у скрушености и у послушности лежи највећа снага, снага и моћ наше вере истините, права божанска сила и благодат! То је истина, која је откровењем Јеванђеља откривена; а опет је та истина наочиглед за многе тешко разумљива и прихватљива! У Књизи о судијама читамо: „А синови Израиљеви рекоше Господу: Сагрешисмо! Чини с нама шта ти је драго, само нас сада избави“ (Суд, 10, 15). „Сагрешисмо! Чини с нама шта Ти је драго, само нас сада избави“. У овим речима осећамо такву понизност, такву скрушеност, такву послушност и такво прихватање и препуштање вољи Божијој – јер је само баш то препуштање вољи Божијој, спојено у изразима оне три врлине које малопре споменух, једини прави начин, а и једини израз истинитог исповедања наше вере и најбитнији предуслов за деловање божанствене благодати над благодатима. Та благодат, преливши се из небеске вечности у нашу земаљску садашњост, под већ поменутим условима ће нас спасити, преобразити и сјединити са Господом. Пост и молитва, кајање и праштање, скрушеност и понизност, послушање, љубав и милосрђе,

и све то предавањем Вољи Божијој, никада не сме само да постане за вас нека фиктивна теорија или празна пракса, него све ове хришћанске врлине, у истинитој и вашој потпуној вери, и поверењу, и делу, само тако вас удостојавају, да достојни причестите се и примите благодати над благодатима, пресвето и истинито Тело и Крв Христову! Понеки од вас, драга браћо и сестре, слушају речи јеванђељскe, истинито и усрдно их прихватају у срца, иду правим путем ка спасењу и ка вечности. Сада се сви смирено преиспитајте и искрено сами себи и Богу исповедите: Да ли сам и ја тај или ја та? Многи ће, нажалост, те исте речи послушати, али неће их разумети, јер као прво, немају истинску жељу и вољу да живе хришћанским животом; јер имају друге приоритете! Хришћански живот је тежак, али је најлепши начин живота, јер када кренемо тим путем, растерећени свих земаљских брига, осећамо Његову божанску благодат и силу; онда нам ништа тешко не пада, и сав животни терет са лакоћом трпимо и носимо, јер као хришћани већ сада живимо у божанственој вечности, у вечности, за вечност.
Сигурно има и лицемера, који међу нама неприметно слушају ове исте речи,
а у себи говоре: Које ли небулозе овај прича?! Који ће, нажалост, у себи рећи: „У дубини свести и душе, ја не могу да верујем у живот вечни, ја не могу да верујем у Страшни суд, ја не могу верујем у Васкрсење, јер логика и искуство живота ми то говори“. Драга браћо и сестре, ово што вам говорим нису небулозе и неистине, него истина Бога истинитога! Вера је поверење и послушање јер „благо онима који не видеше, а повероваше“. Као пастирима Господњим, којима је поверено стадо Божије, наша је дужност да вама свима, драга браћо и сестре, проповедамо истину и својим животним примером покажемо пут и начин Богу угодног, благог и истинитог живота, а не живота лажи и обмане; да са вама заједно идемо на путу подвизавања и покајања, поста и молитве, љубави и милосрђа, скрушености и послушања – јер верујем – јер верујемо! А обмане су свуда око нас, и већ смо о њима проповедали као и о греху и искушењима. У Лукином као и у Матејевом јеванђељу у 4. глави, читамо како је непријатељ човека и творац лажи и обмане, који нас и дан-данас обмањује, кушао самог Господа Исуса Христа. Читамо: „И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овог света за трен ока. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме ја хоћу дајем је; Ти, дакле, ако се поклониш преда мном биће сва Твоја. И одговарајући Исус рече му: Иди од мене, сотоно; јер је писано: Господу Богу својему клањај се, и Њему јединоме служи.“ (Лк 4,  5-8 и Мт,  4, 8-9). Драга браћо и сестре, да ли је ово кушање ђавоље, две хиљаде година након Христа престало, или се то кушање и искушење сваки дан, свуда око нас, и у целом свету понавља? Понавља се, јер довољно је када отворених ушију чујемо и видимо шта је људима битно и да се сви на све стране хвале и диче тиме, како благо земаљско сабраше на земљи - у новцу, у имању, у злату, у торбама, сатовима, аутима итд. … итд. …, да даље не набрајам. А свако зна своје пороке и искушења своја!... Шта је са хришћанским врлинама? Схватамо ли да смо и дан-данас тако кушани и обмањени, и не слутимо и не маримо за то!? Да ли смо прихватили и поклонили се искушењима или се поклонили  Христу? Покајте се, драга браћо и сестре, јер се ближи Царство Небеско!

Нека се свако од нас напокон разбуди и пробуди, нека погледа себе, нека истински распозна себе и уочи на којем ће путу ходити. Да увиди, да ли се налази на путу материјалне пролазности и обмане, или се налази на путу љубави, истине и вечности; да тако кренемо путем ка вечној и небеској гозби; „време је да устанемо од сна, јер нам је спасење ближе него кадаповеровасмо. Одбацимо, дакле дела таме и обуцимо се у оружје светлости“ (Рим 13, 11-12). Нека дâ Господ Бог да се, схвативши Твоје јеванђељске проповеди, Господе, покајемо за своје грехе, да опростимо ближњима својим, као што и нама опрашта Отац наш небески; да живећи хришћанским животом, удостоји нас заједнице са Тобом! Господе, хвала за Твоје Свето Еванђеље; Теби хвала за ову Благу Вест, што си створио човека да може победити сваки грех, да може да одоли искушењу; сјединивши се са Тобом човек може да се преобрази у Богочовека, који је по Твом лику, и само такав по Твојој вољи. Теби доликује свака слава и хвала, сада и увек и кроз све векове векова. Амин.

 

Протојереј Драгослав Ћорковић