Црква и држава – модел пријатељске одвојености

[Данче*]

И тамо где правни систем предвиђа одвојеност државе и цркве, она по правилу нигде у Европи не значи непремостиви јаз, неспојивост обављања заједничких послова и функција

 

 

Предлог актуелног министра просвете у вези са верском наставом, који се своди на смањивање њеног изучавања са дванаест на четири године у основној школи, као и аргументи који су при томе изнесени против верске наставе, отворили су читав низ питања у јавности. Између осталих, и какву улогу црква и верске заједнице треба да имају у једном секуларном друштву и какав треба да буде модел односа цркве и државе?

Појам секуларност има више значења, ми ћемо га користи у смислу уређења односа цркве и државе – њихове одвојености. Управо се заговорници секуларности позивају на члан 11. Устава, који гласи: „Република Србија је световна држава. Црква и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као обавезна.“ Често они који тумаче овај члан секуларност прокламовану у њему схватају на искључив начин, односно да држава и црква треба да буду одвојене у апсолутном смислу, без икаквог простора за комуникацију и сарадњу; говоре да је учествовање представника цркве у одређеним државним институцијама противно уставу и у њему прокламованој секуларности. Да ли је заиста тако?

Овакво схватање секуларности блиско је оном које је постојало у тзв. другој Југославији. После завршетка Другог светског рата, готово свака сарадња цркве и државе нагло је прекинута. Однос према цркви био је изразито негативан, све што је било у вези са вером и црквом доживљавало се као назадно и непожељно. Верска настава је избачена из школа убрзо после рата, а и Богословски факултет са универзитета неколико година касније. Било је много отворених питања између државе и цркве, а тамо где је постојало задовољавајуће законско решење, оно је остајало мртво слово на папиру. С временом је црква гурнута на маргине друштва, и однос према цркви се претворио у некад притајен, а некад отворен прогон. Режим је с временом одлучио да цркву покуша да изнутра контролише, ако већ не може да је разбије. Након распада бивше Југославије, држава у односу према цркви умногоме наставља континуитет с бившом влашћу, само покушавајући да га инструментализује за своје ускополитичке интересе. Овај период професор Милан Радуловић с правом назива „временом манипулисања”. С тзв. демократским променама 2000. године, отвара се, међутим, простор за регулисање односа цркве и државе на здравијим основама и уз решавање многих отворених питања. Верска настава је враћена у државне школе 2001, а Богословски факултет у састав Универзитета 2004. године. На доношење Закона о црквама и верскима заједницама чекало се мало дуже – усвојен је 2006. Овај закон је напокон регулисао многа питања која се тичу односа државе и цркве: имовину и финансирање цркава и верских заједница, статус верских школа, права из радног односа. Управо је верска настава, која је и код нас после враћања показала позитивне ефекте, пример сарадње какву би требало да имају црква и држава. На основу овога може се рећи да је постојање верске наставе вид афирмисања верских слобода, које спадају у фундаментална људска права. Зато она и постоји у око 40 европских земаља.

Одвојеност државе и цркве, односно неутралност државе у односу на верске заједнице, несумњиво је једно од важних уставних начела. Ова идеја није само наша. Она постоји у многим земљама. Концепт одвојености преузео је велики број модерних европских држава. С друге стране, и тамо где правни систем предвиђа одвојеност државе и цркве, она по правилу нигде у Европи не значи непремостиви јаз, неспојивост обављања заједничких послова и функција. За разлику од модерног поимања правног концепта верске неутралности државе, код нас је одјек флоскуле „религија је опијум за масе” још увек и те како присутан. Према томе, схватање да сепарација у овом случају значи непријатељство, дубоко је усађена и данас. Због тога се често под одвојеношћу државе и цркве подразумева да се њихове делатности не смеју преклапати, да оне не смеју обављати никакве заједничке послове, да ништа што представља државну функцију не сме бити ни дотакнуто од цркве. У највећем броју правних система у којима се прокламује принцип секуларности, неутралност нема такав смисао. Одвојеност, али не и одбојност. Рука руци, али не и руке даље од мене. Да ли и одвојеност цркве и државе може бити позитиван модел односа? Да, ако је то модел пријатељске одвојености.

Дипломирани теолог

Милош Маринковић

http://www.politika.rs/scc/clanak/351084/Pogledi/Crkva-i-drzava-model-prijateljske-odvojenosti%C2%A0

 

[Џуманџи]

Тешко је одвојити их...

[Grizzly Adams]

Веома добро речено, браво за брата Милоша!