У сусрет Великом петку стопама светог Јована златоустог

[w.a.mozart]

to valjda zbog aditiva  crvenilo

[Искушеник]

- Старче, кад ап. Павле каже: "А плод Духа јесте: љубав, радост..." (Гал. 5, 22), да ли под тиме подразумева да је радост последица исправног живљења?

Да, јер постоји радост овога света и радост божанска. Кад нешто није од Духа, кад није истинско и чисто не може изазвати истинску радост и мир у срцу. Радост коју осећа духован човек није радост од овога света коју, иначе, многи данас траже. Не треба мешати те ствари. Да ли су светитељи имали ту радост коју ми тражимо? Да ли је Богородица имала такву радост? Да ли се Христос смејао? Који је светитељ прошао кроз овај живот без муке и бола? Који светитељ је имао ту радост коју покушавају да постигну данашњи хришћани који не желе да чују ништа непријатно да се не би ожалостили и изгубили свој мир? Ако избегавам тугу да бих био радостан, ако избегавам узнемиреност да бих био кротак - онда сам равнодушан! Једно је кротост духовна а друго кротост равнодушности. Неки кажу: "Треба да будем радостан јер сам хришћанин. Могу да будем спокојан јер сам хришћанин." То нису хришћани. Разумете ли? То је равнодушност, то је радост овога света, Онај ко у себи поседује такве особине није духован човек. Духовног човека све боли, све га дира. Болно преживљава тешке ситуације у свету, боли га људска несрећа, али за тај бол бива награђен божанском утехом. Осећа бол, али осећа у себи и божанску утеху, јер Бог, заједно са благословом, шаље души предукус раја и човек осећа сладост од љубави Божије. То је радост, духовна радост која се не може речима исказати и она преиспуњава цело човеково срце.

(преп. Старац Пајсије Светогорац)