Dio intervjua Branke Bogavac sa Gaom Singdjijanom

[Ronald]

Umetnost je unutrašnja potreba čovečanstva. Svaki umetnik, bilo da piše ili slika, ako se bavi umetničkom kreacijom, oseća duboko u sebi potrebu kojoj ne može da odoli. Mora da radi to svoje što će da iskaže svetu, ovoj apsurdnoj stvarnosti.

Apsurd – to je stvarnost, a ne filozofski pojam. Razlika između mojih i Beketovih komada je u tome što je kod njega apsurd filozofija, a kod mene je apsurd(nost) priroda stvarnosti. Naspram te apsurdnosti ljudska individua je krhka, život kratak. Šta može da uradi čovek, ta slaba individua? Da stvara literaturu, muziku, slikarstvo… Čovek je sposoban za to. Taj osobiti put individue bio bi neka vrsta objašnjenja umetničke kreacije. U umetnosti nalazimo nešto što ne postoji u životu, nešto što može da nas oduševljava, da nas muči, da razmakne granice. Umetnost je i uteha. Sve dok čovečanstvo bude postojalo, postojaće i umetničko stvaranje.

Šta je jedna individua, ako ne jedno ubogo, krhko biće čiji je život kratak... Ali za vreme tog kratkog života ipak može nešto da uradi, ako upotrebi svoj život ne da služi, nego da stvara nešto vredno samog sebe. U tom slučaju može da uspe.

Ako pišeš zaista o nečemu stvarnom, sa pravim osećanjima, pravim mislima i znanjem, to se može preneti drugima jer su sva ljudska bića ista. Zato je za mene umetničko stvaranje pre svega lično, ali ako je pravo, za sve je razumljivo. U tom slučaju postaje univerzalno, razumljivo svim ostalim. Da, svestan sam da ne možemo da promenimo svet, ne možemo da promenimo druge, ali ipak možemo da dokažemo da smo postojali na ovom svetu. Na koji način? Pisanjem i umetničkim stvaranjem, i na taj način si ukazao na to da je postojala jedna individua koja je posedovala svoju misao i pokazala šta može da uradi.

To je izjavio Gao Singđen (Singđijan) u razgovoru sa Brankom Bogavac.

Čovek koji je morao da krije svoje rukopise, da ih zakopava u zemlju, stavljajući ih u ćup i plastične kese, a na kraju, i da ih sve spali. 
U tadašnjoj Kini (rođen je 1940. godine) spaljivanje je bilo hitnost za spasavanje života, kako kaže.

― Jednog dana sam zaboravio nekoliko listova na stolu koje je pročitala moja žena. To je ona naopako shvatila i odmah me prijavila. Mogli su me streljati.
To je bilo vreme ispiranja mozga. Bilo je zabranjeno da se misli, da se oseća, da se poverava, da se bude sam! Partija se mešala u sve: u vaše misli, u vaše delo, u vaš privatni život. Tada nije bilo mogućnosti da s nekim razgovarate, da iskreno razmenite misli sa prijateljima, sa svojom ženom, sa susedom, jer ako to učinite izlažete se opasnosti izdaje. Zato se u tom momentu kod mene pojavila neodoljiva potreba za pisanjem.

Naravno, otišao je iz Kine. 
Francuska mu je dodelila državljanstvo, ali tek u 58. godini života.

Dobio je i Nobelovu nagradu za književnost 2000. godine, iako se nije bavio samo pisanjem, već i slikanjem, režijom itd.
Inače, završio je francuski jezik i književnost i radio je kao prevodilac.

U Kini su ga proglasili disidentom.

― Zbog Kulturne revolucije sam izgubio šest godina života, zbog nje sam spalio mnogo rukopisa, ona mi je ubila roditelje, ali ne osećam mržnju, jer mržnja ubija život. Mnogo sam patio, ali da sam gajio mržnju, upropastio bih ostatak života. Mržnja i osvetoljubivost su unutrašnja robija koja ničemu ne služi. Kad sam napustio zemlju, vlasti su zapečatile moj stan i nikada nisam mogao doći ni do fotografija, ni do rukopisa, ni do knjiga.
Ne želim da se vratim i kad bi mi dozvolili. Sve su moje knjige tamo zabranjene. Pisanje o Kini je završeno. Sada pišem o drugim stvarima. 
Mrzim sve izraze koji definišu kolektivne pojmove, kao što su narod ili domovina. 
Zalažem se jedino za individualnu odgovornost pisca koji ima obavezu samo prema jeziku i sebi.

 

 

Preuzeto sa facebook stranice Katarine Petrovic

 

 

LikeKomentar

 

[Ronald]

Ovo za Clouda posto je on umjetnik, a svaki covjek se mora boriti protiv kolektivizacije umjetnost