Данијела Киш - Она која улепшава све око себе

[Djolo]

Сведочанство радости и живота Данијеле Киш

 

 

Иконе као сведочанство уметности, радости и живота, ауторке Данијеле (Станкић) Киш. "Тачскрин" јединствена техника Данијелиног изражавања у иконописању.

У Савременој галерији, 10. децембра, отворена је изложба икона Данијеле (Станкић) Киш, постављено је око 30 радова, а изложбу је отворио професор Богословског факултета у Београду Вукашин Милићевић. О Данијели ном стваралаштву говорили су и директорка Савремене галерије Суботица Нела Тонковић, презвитер Драган Стокин и Милимир Вујадиновић члан градског већа за област социјалне заштите.

Ауторка изложбе је дипломирани наставник ликовне културе и учествовала је на многим ликовним колонијама у Србији, радила илустрације за књиге ("Шта крију шкољке" и "Када чекање досади"), излагала у Сомбору, дипломску изложбу скулптура имала је у Музеју примење уметности у Београду, израдила лутке по креацији Ерике Јанович за представу "Yоу" у Дечјем позоришту, радила перформансе са ученицима ОШ "Ђуро Салај" као наставник ликовне културе.

Љубав према уметности показује већ од своје четврте године. Данијела од малена слика, црта а касније и ваја. Иако још веома млада, данас је парализована због аутоимуне болести, па је већ у пензији, али те отежане околности нису спечиле младу уметницу и наставницу ликовног да и даље ствара уметничке слике, које су претходне седмице изложене у Савременој галерији.

Данијелину изложбу је организовао презвитер Драган Стокин, старешина Храма Светог вазнесења у Суботици, који је и њен духовник. Имао је жељу и вољу да организује изложбу Данијелиних слика, а приликом отварања изложбе је рекао:
- Када се минијатуре настале на мобилном телефону увеличају, види се да је реч о правим иконама, у којима се појављује искрица живота. Свака од њених икона показује колико један човек, уколико заиста живи за ту сушт живота, без обзира у каквој животној позицији био, може да ојача свој дух, надахнуће, енергију и благодати Духа светога, који утаче и претаче у наш живот, овакав какав јесте, посрнули и пали, рекао је отац Драган у обраћању великом броју посетилаца, који су дошли на отварање изложбе слика суботичке уметнице.

Презвитер Стокин је беседио делом и о привржености човека вери, а тим поводом је образложио, да "добар иконописац је пре свега добар верник, који схвата шта је исход сваког смисла, шта је суштина живота и како да то успе да преточи у форму коју називамо - икона". А то је Данијела успела.

- Она је моја вероучитељка већ десет година. Свака икона сведочи колико је у Данијели радости и живота и свега онога што људски живот чини квалитетним, за разлику од многих здравих људи, који живе у изобиљу, Данијела се показује као много здравија, свеснија и испуњенија животом.

Подршку њеном раду, али и животној борби пружају јој свакодневно супруг Роберт, сестра Ивана и мајка Марица Станкић.

- Како јој је тело слабило, тако јој је, чини ми се, дух јачао, а и све нас је јачала, говори Данијелина мајка Марица Станкић. - Када је престала да слика уљем, акрилним бојама и темперама, почела је да ради иконе графитном оловком, без померања руке, док је могла руку да стави на сто. Таквих десет радова је сада изложено у Савременој галерији. Како је болест напредовала, а болови постајали све јачи, Данијела је наставила да слика, сада само делом палца на телефону, па се чини да је јединствена у тој техници стварња својих уметничких дела.

Отац Вукашин, асистент Богословског факултета у Београду, отворио је изложбу речима:

- Затечен сам и не престајем да будем затечен. Тачскрин. Данијела. Када уђете у овај простор и када се сусретнете са Данијелом и њеном лепотом, која је свуда око нас у сваком смислу те речи, онда заиста останете без речи. "Тачскрин" је за мене до данас био један баналан симбол у досадној свакодневници у којој живимо. Тривијалност до тривијалности. Празнина. Од сада, када год неко помене ту реч, за мене ће постојати само једна асоцијација - Данијелина уметност. Неко изображава Божји лик тако што га слика помоћу светлости, додиром. Од додира не постоји бољи симбол љубави'', беседио је отац Вукашин, рекавши на крају: "Ја не бринем за Данијелу, бринем за нас, поред којих ти људи живе".

Та мисао оца Вукашина посетиоце је подстакла на различита размишљања, не само о уметности, већ можда отворила и нека егзистенцијална и социјална питања: Како можемо олакшати живот болесним људима или особама са инвалидитетом? Како успева њена и породице оваквих болесника да издвајају огромна средсва за лекове? Имају ли помоћ у обављању свакодневних, а за њих животно важних радњи? Колико се установе баве подстицајима таквим особама и породицама? Делом таква брига постоји у друштву, па је и наша уметница Данијела Киш у Савремену галерију донета на носилима, у пратњи породице, супруга, пријатеља и болничара.

Изложба "Икона" Данијеле Киш у Савременој галерији је била отворена до 18. децембра, а у плану организатора је да након тога изложбу постави у Београду и Новом Саду.

 

Ј. П. В.

Суботичке новине, бр. 51, стр. 17.

 

 

[Djolo]

Интервју за ''Blic''

 

Данијела Киш (32) због болести може само да помера прсте, али је то не спречава да ствара уметничка дела.

Данијела има аутоимуну болест која је узрок парализе њеног тела. Све док је могла да се креће, Данијела је радила у три школе као наставник ликовног, а сада је у пензији. Одмалена је цртала и вајала, а од пре годину дана је везана за кревет и једино може мало да помера прсте.

- Цртање је мој живот, моје дисање. Пре четири године сам почела да радим иконе, а до тада сам сликала своја унутрашња размишљања и стања. Ранији радови су увек носили бол, патњу и револт, осим ако нису биле илустрације за дечје књижице које су ми причињавале велику радост. Захваљујући презвитеру оцу Драгану Стокину, увидела сам да могу да иконопишем, што је био почетак мог новог живота - каже Данијела.

У почетку, иако већ није могла дуго да седи и помера руку, иконе је радила на папиру и оловком.

- Лежим од децембра 2014. године, а од августа прошле године сам почела да сликам иконе у Виберу, у мобилном телефону. На ту идеју сам дошла када сам видела цртеж који је урадила мати Јефимија, игуманија манастира Градац и врстан уметник и иконописац. Међу њеним цртежима је био један урађен на компјутеру. Једно јутро сам се пробудила и осетила силну потребу да сликам и тада сам и почела сам да цртам у телефону - каже млада уметница.

Најбоље од око 500 Данијелиних Вибер радова и иконе на папиру Суботичани су имали прилику да виде у „Савременој галерији“, а ускоро ће њене изложбе бити организоване у Новом Саду и Београду. Изложбу у Суботици отворио је Вукашин Миличевић, професор Богословског факултета у Београду.

- Имам парче глине које ме чека. Радићу са њим када будем имала бољи дан, са мање болова. Једино када сликам нисам ни гладна ни жедна, нити осећам болове. Мислим да сам повлашћена у односу на друге, јер, иако не могу много тога да урадим, оно што могу трудим се да урадим максимално добро - каже Данијела.

Отац Драган Стокин рекао је на изложби да "када се минијатуре увеличају, види се да је реч о правим иконама, у којима се појављује искрица живота".

- Свака икона сведочи колико је у Данијели радости и живота и свега што људски живот чини квалитетним. За разлику од многих здравих људи, који живе у изобиљу, Данијела се показује као много здравија, свеснија, радоснија и испуњенија животом - рекао је отац Драган на изложби.

 

Извор: http://www.blic.rs/vesti/vojvodina/danijela-moze-da-pomera-samo-prste-ali-je-to-ne-sprecava-da-stvara-umetnicka-dela/gkjv5ch

[Djolo]

Она улепшава све око себе

 

 

Направити интервју који је оригиналан и не личи на друге је заиста тешко. Међутим, ми смо у сасвим другачијој ситуацији. Личност са којом имамо прилику да разговарамо је толико интересантна и  оригинална да је ужитак претакати разговор са њом у писану реч. Данијела Киш (рођена Станкић) је личност која се издваја,  не толико уметничким талентом, који је такође несвакидашњи, колико по таленту да препозна срж и исходиште Животног смисла и лепоте.

 

Данијела, ти си несвакидашњи уметник, ствараш у условима који су поприлично тешки.  Не контролишеш деведесет девет посто свога тела, имаш честе и јаке болове... Већина људи на твом месту тешко да би имала воље да живи, а камоли да стварају. Откуда ти толико  мотивације?

 

–        Не знам, оче, ја сам се са том љубављу, чини ми се, родила. Од када знам за себе волела сам да сликам, вајам, да креирам и улепшавам све око себе.

 

То је, дакле, основна нит твоје личности.

 

–        Па, да. Хвала Богу да је моја мама Марица ову особину од најранијег узраста препознала и неговала.  Куповала ми је боје, пластелине, глину; тако да сам узрасла и срасла са ликовном уметношћу за цео живот.

 

Дакле, ти си од малих ногу знала шта хоћеш да будеш кад порастеш J?

 

–        Да, са ликовним образовањем сам почела у четвртој години. Похађала сам разне школице и курсеве сликања, цртања и вајања, да би на крају завршила Вишу школу ликовних и примењених уметности у Београду и стекла звање наставника ликовне културе.

 

Из неких ранијих разговора са тобом сам закључио, да си у ствари највећу љубав имала према вајању.

 

–         Да, вајање ми је предавао професор Ђорђије Црнчевић, који је успевао да својом љубављу према предмету који је предавао, продуби ионако велику љубав коју сам имала према тој врсти уметности пре доласка у  Високу школу.

 

Нажалост,  више не можеш да вајаш.

 

–        Да, али могу да сликам J. Бог наизглед нешто узме, али на крају се покаже да то буде  на суштинску корист. Док сам била здрава мислила сам да је живот, здравље, уметнички таленат, животно опредељење..., нешто што припада само мени. Отуда су сваки критеријум и животна смерница, бивали искључиво плод моје самовоље, што се у пракси показивало да није добро.  Нисам имала суштински добру комуникацију са људима око себе,  па често ни са самом собом. Живела сам  за провод  и  тренутке привидне среће, који бљесну између две досаде и ишчезну као да их није ни било.  Стварала сам нешто што  сам знала да ће, уколико неко и запази уметничку црту у томе, у најбољем случају завршити као ствар за сакупљање прашине у нечијој колекцији.  Некако је живот био празан, данас је сасвим другачије.

 

Дакле, ти своју болест на неки начин доживљаваш као благослов?

 

–        Баш тако. Мислим да ме је Бог свезао љубављу својом, као кад родитељ ухвати дете за руку па му не да да посрне.  Живот и све у њему  нам је Бог даровао,  и ми кроз однос према том дару у ствари показујемо свој таленат за живот.  Ја сам се, док сам била здрава, заносила својим амбицијама и умишљеним потребама најчешће толико да сâм живот нисам вредновала и доживљавала како треба. Данас је другачије.

 

Да, оно што  те чини посебном (немој, молим те, да се после ових мојих речи погордиш J) јесте снага и воља којом обилујеш. Све око себе подстичеш на смех, тешиш, укрепљујеш... Речју, имаш толико позитивног у себи да ту своју позитивност стално претачеш у нешто позитивно.  Сликаш, тешиш, засмејаваш; од куда  и од када је то?

 

–        Не знам, то јест, не могу до краја ни сама да схватим. Једноставно је тако.  Од момента кад сам схватила да је моја брига без изгледа да ишта добро допринесе, и да су све наде у лекаре и лекове покопане, да је све у Божијим рукама, десило се неко преумљење, добила сам неки нови полет и снагу, која ме на другачији начин крепи. То је као неко надахнуће, инспирација. Човек не може да смисли шалу, да напише песму или наслика слику,  ако нема инспирације.

 

Ти си своју прву икону насликала пре четири године?

 

–         Да, тада сам била мало живахнија J, могла сам да седим и да контролишем шаке. Тада сам почела да сликам иконе у техници графита. То је било 2011. године. На Светог Мученика Артемија сам насликала своју прву икону,  Светог Јована.

 

Данас сликаш у веома необичној техници.

 

–         Да то је тач техника  на дисплеју телефона. Вибер има опцију да се слика додиром по дисплеју.

 

 

Како си дошла на идеју да тако сликаш иконе?

 

–        Једну такву иконицу, коју је насликала мати Ефимија Тополски, ми је послао отац Дионисије из манастира Ковиља. Будући да немам других услова за сликање, одлучила сам да покушам, иако ми је палац којим сликам палац леве руке, а ја сам дешњак. И ето, дао Бог па успело J.

 

Дакле, прави уметник нађе начина да преточи у фактичу пројаву оно што у себи носи као инспирацију и стваралачки набој?

 

–        Да, с тим што је ово моја потреба уједно и плод љубави према личностима које изображавам, и пројава њихове љубави према мени која се показује као својеврсна терапија. Природа болова од којих патим је таква да лекови врло мало помажу. Међутим, када сликам, апсолутно не осећам бол. Зато их и има толико J. Од августа сам насликала, безмало, пет стотина иконица.

 

И оне су саме по себи чудо. Јагодицом левог палца на руци насликаш иконицу чији је лик неколико квадратних сантиметара, а када се та иконица увелича и одштампа, добије се изображење са свим карактеристичним цртама живога људског лика, сјај у очима, израз лица са емоцијом... Како то бива?

 

–        Бог, Светитељи, отац Дионисије, мати Ефимија,  Вибер и  један палац J.

 

Данијела, имаш складан брак са човеком кога пуно волиш. Живите заједно већ дванаест година. Шта мислиш шта је то што ваш брак чини толико  чврстим и постојаним уз све тегобе које подносите?

 

–        Управо те тегобе. Тегоба чини да се љубав искристалише. Мој Роберт је мени све. И руке и ноге, и потпора... без њега бих у правом смислу умрла.

 

И ти њему свакако пуно значиш. Многи људи због мањих животних недаћа одбаце свог брачног друга и побегну главом без обзира.

 

–        Мој Роберт је сав љубав. Услед тегоба које подносимо јаукнемо понекад једно на друго, али узајамна љубав то поравна као да никада ништа није ни било. Нити бих ја умела и могла да живим без њега, нити би чиними се он могао да живи без мене. Уз моју мама Марицу он ми је земни животни темељ.

 

Кога бисмо за крај поздравили и шта бисмо им поручили?

 

–        Поздравила бих тату, сестру, оца Дионисија из манастира Ковиља, мати Ефимију, оца Вукашина Милићевића, који је отворио изложбу икона коју сам недавно имала у Суботици, Нелу Тонковић директорку галерије Ликовни Сусрети  из Суботице, браћу и сестре  из цркве и оне који ме посећују и оне који ме не посећују. А свима бих поручила да не гледају на фалинке и слабости  којима је проткан земаљски живот, него да сву своју пажњу усмере на саму срж живота. Живот је вредност која нема компарацију. Људи кукају због глупости, а у ствари имају све разлоге да буду срећни и задовољни.

 

Православље бр. 1173, 1. феб. 2016.

Разговор водио протојереј Драган Стокин

[Pancakes]

Čitam Danilo Kiš...ali zatičem nešto neočekivano

[Djolo]

RTV Yu Eco - Gosti: Marica Stankić (Danijelina mama) i o. Dragan Stokin

   

[Djolo]

SuRTVCity: Sa otvaranja izlozbe ''Ikona'', čiji je autor Danijela Kiš

 

[Милан Ракић]

Прилог о Данијели Киш на ТВ Прва

 

http://www.prva.rs/zivot/zivotne-price/93854/danijela-kis-pomera-samo-prste-nekada-je-trcala-vajala.html