ОД БУДИЗМА ДО ПРАВОСЛАВЉА

[Danijela]

 


Ђакон Славољуб: ОД БУДИЗМА ДО ПРАВОСЛАВЉА

Ово је несвакидашња животна прича човека који је упорно тражио одговоре на своја питања, који је слушао своје срце ма где га је водило. О делу свог путовања кроз свет ка себи, о боравку на тропском острву међу будистичким отшелницима, о гигантским гуштерима и оностраним искуствима која је доживео, о молитви и живопису, о будизму и православљу, о мистерији живота и вере и још o којечему што ми је испричао ђакон  Славољуб Радојковић, живописац и рестауратор.

 

1 део.

УВОД или МЛАДАЛАЧКА РАДОЗНАЛОСТ

 

Свет као мистерију, како сам ђакон Славољуб каже, почиње да посматра још као гимназијалац  давних 70-их година прошлог века. Пуно чита. Захваљујући руским писцима, а нарочито Достојевском, рађа се надахнуће за лепо, отварају се врата ка мистерији, јавља се интересовање за духовне сфере.

 

„Али време је било такво да није било доступних књига. У гимназији смо могли да будемо информисани на ту тему само у оквиру философије. Прочитао сам историју кинеске, па индијске философије али тога није било довољно. Имали смо професора који је био такав да када бисмо га питали да ли има неку литературу из које смо могли да сазнамо више о будизму он  би одговарао да то није за нас. Тада нам се младалачка радозналост још више распламсавала!“

 

Ту негде је и почетак  интересовања за цртање и сликање…

 

„У том периоду се на телевизији приказивала емисија о рестаурацији једног српског манастира у Македонији где су биле пронађене старе фреске. Када сам је одгледао мени је све то ударило у главу као онај кинески гонг! Тај звук ево никако да стане. О православљу, живопису, нисам знао баш ништа. Сликарство као сликарство ми је било лакше појмљиво. Почео сам да се бавим тиме: да цртам, сликам. Родитељи су негодовали. Било је чак пар изложби. Али све време је било присутно неко незадовољство сликарством као таквим, осећање да то није то. То незадовољство самим сликарством отворило ми је масу питања.“

 

По завршетку гимназије уписује одсек за рестаурацију и конзервацију Педагошке академије и већ после прве године студија одлази на терен. У питању је Бела црква у селу Каран из Душановог периода, 14. век.

 

„Тада је почело време неког новог даха, ренесансе православља овде. Било је то неминовно јер су неки људи почели да добијају виђења у сну да оду на то и то место да откопају темеље старог манастира или цркве. Народ је заправо почео да живи оно за чиме је био гладан све време од краја Другог светског рата.“

 

Ту се по први пут сусреће са Светим Писмом, чином крштења, по први пут присуствује Светој Литургији. Ту бива и крштен 1978. на свој 20. рођендан.

„Не могу да заборавим тај осећај када сам улазио у цркву: као да улазим у нешто живо. Као да ту има некога ко ме гледа, некога ко је ту присутан и код кога сам ја дошао. То није обичан простор као галерија, већ нешто живо.“

ГДЕ ПОБЕЋИ ОД СИВИЛА или КАКО ПРОНАЋИ ЧОВЕКА на ШРИ-ЛАНКИ.

 

„Усред друге школске године двојица мојих пријатеља и ја смо се сложили у мишљењу да је овде у Србији све сиво, досадно, и осећали смо да све оно што можемо да видимо код нас као и на западу је исто стање неког истог мртвила. Ми онда одлучујемо да идемо у Индију. Међутим моји другови су одустали. Почетком јануара сам сâм кренуо на пут. Ишао сам преко Турске, Ирана, Пакистана и Индије право на Цејлон. Зашто баш тамо? Прочитао сам у једном часопису интервју са Чедомилом Вељачићем, професором санскрита и индологије из Загреба. Заинтересовао ме је тај човек, покушао сам да ступим у контакт са њим преко редакције. Али једино што сам успео да сазнам је то да је он на Цејлону…
 


Kandi, Centralna provincija, Šri Lanka
 
Стигао сам након 23 дана путовања. Како да га нађем? Пошто је човек наш решим да одем у југословенску амбасаду. Одем, питам да ли они случајно можда знају таквог човека. Они ће: како да не, он је наш стари пријатељ, ми му увек помажемо, десило се да је он добио једну колибицу па је наишло невреме, монсун му одува колибицу па смо му ми подигли нову, живео је по прашумама, међу змијама, ма он је диван човек и тд. Хтео бих да се упознам са њим, кажем. Нема проблема! Кажу ми где је, где да идем.
Он је тада живео и радио у универзитетском центру Кaнди. Живео је у собици у којој су се налазили само кревет и писаћи сто. Та три дана смо углавном провели на отвореном, у шетњи и малтене у непрекидном разговору.“
 
ПРОФЕСОР-ПРОСЈАК
 

 
prof. Čedomil Veljačić (Bhikkhu Ñāṇađivako)
 
„Био је јако мрашав, тих, ситан, али озареног лица. Будизам то није вера, говорио је, није религија, није философија, то је само аскетски начин живота, аскетски начин прочишћења, аскетска дисциплина. Јако се изненадио кад је чуо да се у комунистичкој Србији обнављају манастири, цркве, да монашки, манастирски живот није замро. Ја се свог хришћанства нисам одрекао, казао ми је, али када сам дошао овде ја сам осетио као да сам спрао блато са себе. Он се пронашао у тој аскетској дисциплини. Али ту где сам, поверио ми се, имам проблема. Пошто будисти те школе на Цејлону немају организовани монашки него просјачки ред професор је приступајући том реду дао заклетву за око три стотине правила између осталог да неће лежати на меком душеку, да неће јести више него једном дневно, да неће поседовати никакву личну имовину. Просјак има право на чинију, одежду, торбицу и кишобран. А он је имао писаћу машину јер је радио, преводио, писао чак и своју поезију!

 

Са негодовањем су га гледали због те писаће машине јер је положио заклетву о не поседовању! Он је тамо имао друго име: Bhikkhu Ñāṇađivako. Пошто није могао да ме прими дуже од три дана на том универзитету он ме је послао на место где бих могао да останем дуже – код Бику Касапе. (По градацији тог реда прво си самањеро – попут искушеника, онда бику – просјак, онда теро – старац, онда маха теро – велики старац. С тим што можеш да напустиш ред кад год хоћеш.)“

 

БИКУ КАСАПА. ЗАГРЕБ ЈЕ ОРИЈЕНТ. КОРАЛНО ОСТРВО.

 

„Одем ја по препоруци код Бику Касапе. Бику Касапа је био Немац из околине Келна и говорио је српски језик. Од своје младости је желео да види Оријент. Да би остварио ту своју жељу отишао је у Загреб и уписао ликовну академију. За једног Немца је Загреб био већ Оријент! Од словенске границе по њиховом мишљењу престаје Европа и почиње Оријент. (Ми овде то видимо мало другачије.) Врло је интересантно да се током студија Бику Касапа здружио са Личанима. Причао је да током летњег распуста није ишао кући него га је проводио са Личанима, носио је личку народну ношњу и личку капу, седео је на балвану, пио је српску ракију и певао разне српске песме. Тако је он постигао оно што је желео: здружио се са правим људима на „Оријенту“! Касније га је заинтригирао будизам и он се решио да оде даље… По карактеру је био сличан балканском типу човека.

Касапа је боравио на једном од коралних острва на језеру. Место на обали се зове Додандува (Dodanduwa) а само острво не сећам се да ли се икако звало. На Цејлону има више њих из различитих европских земаља који живе на такав начин по шумама, у колибицама. Они су сви универзитетски професори који знају бар три језика и врло предано раде на томе да проучавају и преводе текстове будистичке традиције. Острво је корално, вода топла. На њему само неколико колибица, библиотека, заједничка колиба где сви  ручавају: неколицина тих усамљеника.
 

 
Hram Budinog zuba, Kandi, Šri Lanka
 
Повремено им долазе гости, ходочасници из Бурме, Тајланда који обилазе места повезана са Будиним животом. Распоред на острву је био следећи: доручак у 7, у 11 је био као некакав ручак и тог дана се храна више није издавала. Чај у 2 поподне и у 7 увече.“

 

РАЗГОВОРИ СА БИКУ КАСАПОМ

 

„Свако вече сам одлазио са Касапом у једну мању колибу са верандом која је била празна. Стављали би фењере на сто на веранди, а он би вадио преводе и разговор би започињао. У то време је преводио „Будину реч“ на српски са енглеског, немачког, санскрита и палија не би ли што тачније то урадио. Ја сам му помагао да те преводе дотерам у језичком смислу као носилац језика. То су оригинални Будини говори. Током 500 година оно што је говорио Буда се преносило усменим путем а тек после се почело да записује. Након тог времена је дошло до многих измена преправки и „улепшавања“. Кроз време су они успели то да прочисте, theravāda школа на палију који је сличан санскриту је сачувала највише оригиналног од онога шта будизам чини будизмом. За разлику од рецимо тибетанског. То су неупоредиви светови. Тибетански будизам има доста окултног, магијског у себи, то није заправо будизам већ нека њихова стара традиција која се надовезала на будизам. Буда је све то одбацивао.
 

 
Jezero Rathgama, Dodanduwa, Šri Lanka
 
Тамо сам остао само неколико месеци иако сам планирао да останем дуже а можда чак и стално и да се више никада не вратим. Касапа се јако интересовао за стање код нас, причао о својим успоменама из Југославије. Говорио је о свом доживљају кад је негде слушао уживо хор донских казака и да је то на њега такав утисак оставило да и дан данас он се у духу потресе када се сети како је то на њега деловало. Био је пун успомена, певушио је често српске песме које је научио током боравка у Југославији, а мене је молио да му пишем текстове како би их се подсети као на пример текст песме „Тамо далеко“… (Ја сам одлазећи у тај потпуно непознати свет очекивао да ми се догађају нове ствари, нова искуства. Вељачић је изгледа био прилично прозорљив, знао је где ће да ме пошаље. Очекивао сам чуда, која ћу ја испитивати и откривати. Међутим ствари се уопште не одвијају тако како ми очекујемо и прижељкујемо. Није било суђено да изгубим везу са својом домовином.) „Креће се лађа француска“ певушио је Немац мелодију научену на „Оријенту“ а  ја препознавао  па му писао речи… Он је стално понављао да ипак није то добро да он који је положио све те завете и практикује не знам који тип медитације да има та сећања и да је то препрека његовом смирењу, јер се он враћајући се у успоменама свему томе био потпуно емотивно разгалио (по мени оживео!). Али није могао да се ослободи од испитивања шта се све код нас дешава нити од својих успомена.“

 

https://voljenistranac.wordpress.com/interviews/djakonslavoljub/

[Danijela]

КАКО СЕ ОДБРАНИТИ ОД ЗМИЈА, ГУШТЕРА, ИНСЕКАТА И НЕЧИСТИХ ДУХОВА.
 

 
„Буда одбацује празноверје. Све около тамо је будистички живаљ који не треба да верује у никакве оностране силе, све је то бесмислено. Али свако вече пре спавања кад се све смири чује се нека песма и лупање весла о воду. О чему се ради? По неком старом обичају један рибар из неког села иде око острва и тера нечисте духове, пева неку песму и кад направи тај један круг он њих као најури и онда монаси и отшелници могу на миру да медитирају. То је као код нас: они који држе до тога да су православни а иду код врачара и тако даље.
 
Сем „нечистих духова“ мир на острву могла су да поремете и нека жива бића. Змије су на пример излазиле на стазе топле од сунца да се греју. Али са њима није било проблема: побегну од вибрације наших корака и од светла наших фењера. Било је ту и свакаквих инсеката, огромних гуштера, слепих мишева. Гуштери су на земљи јако спори, не могу да те нападну, можеш да им побегнеш. (Нису као они црногорски пужеви, што каже онај Црногорац: таман да га дохватим а он протутња…) Пењу се на дрвеће, краду птичја јаја.
 


Varanus salvator
 
Само су у води изузетно брзи. Било је пуно комараца, не можеш да се одбраниш од њих, крупни, црни. Ја се пожалим Немцу. Он каже: немој да их убијаш и неће те уједати. Научио ме је једној песми са којом пре него што се човек повуче у медитацију оглашава да неће ниједно живо биће да повреди, да им не жели никакво зло али ни њега да не дирају никаква бића, да имају разумевања према њему, да ће он сада да медитира. Напише ми он то на палију. Још се сећам почетка: и-рупа-кеи-вмеме-таме-таме-рапа-теи-меее. Престанем ја да убијам комарце, певушим песму и стварно после нисам више имао проблема.“

МЕДИТАЦИЈА, ОНОСТРАНО, ЦРВЕНИ ФЛУИД или ПУСТИ СВЕ!

„Имали су на том острву сјајну библиотеку и сва срећа што ја нисам знао добро језик то да читам јер бих се онде сигурно зачитао! А један добар одељак је из тибетанске сфере, па ту има свакаквих описа вежби везаних за онострана искуства, буђења чакри и тд. Тако сам наишао на једну вежбу, мислим да је из јоге, о дисању кроз кости. За то је везан један веома интересантан догађај. Отишао сам на ручак у 11 сати и вратио се у своју колибу. И онда као из радозналости да пробам ја ту вежбу. Вежба се састојала од тога да је требало замислити некакав црвени флуид који је требало унети прво у врхове прстију па у стопала и са сваким новим удахом све даље док не испуниш цело тело. Легнем на чаршаф преко бетонског пода и почнем.

Ја да устанем – не може. …осетим нешто, нисам сигуран шта је: да ли је то страх, ужас или нешто друго.

Не сећам се тачно докле сам стигао са уношењем тог црвеног флуида у себе кад једног тренутка старешина острва у пози лотоса се нађе код мојих ногу и још један самањеро овде са стране. Следећег тренутка ја сам на обали језера на месту где сам ишао пар пута да се купам. (Али сам после одустао јер толико је било корала да је то мука жива да изађеш а да се не изгребеш. Нико се тамо није купао.) Ја сада чујем птице, видим ону воду како се мрешка по оним одсјајима од сунца, јако лепо. Знам и да лежим тамо у соби истовремено. Онда ми падне на памет да кренем, да уђем ту у ту воду да се купам. Тог тренутка ме један снажан као струјани удар – туб! – удари и осетим нешто, нисам сигуран шта је: да ли је то страх, ужас или нешто друго. Истог трена вратим се назад у собу. Хтео сам да уђем тамо у воду а вратило ме је назад. Старешина у падмасани и даље седи ту. И самањеро је ту. Следећи тренутак: нестају они.

Ја да устанем – не може. Руке – не знам чије су, ноге такође! Чујем свесно шум ветра, птичице како лете, цвркућу. Али да се померим не могу: тело као да је нешто огромно, али није моје. Не управљам њиме. Није било ни панике ни страха, само чекам да ми се врати осећај тела. Онда некако почиње да се враћа осећај, покушавам да устанем. Устајао сам једно петнаест минута док нисам успео да седнем на ивицу кревета који је био ту поред. Погледам собу, прозор са мрежом (нема стакла због врућине, само мрежа због инсеката), ту је сто, на њему је петролејска лампа. Посматрао сам све то и као да сам се налазио у успореном филму. Онда одједном дуне такав ветар, такве јачине да сруши ту мрежу, мрежа падне на петролејску лампу и разбије је. Ту осетим други струјани удар као онај који ме је вратио са обале назад у собу – туб! – и ја одједном скочим да дижем мрежу и као јао разбила се лампа, јао како ћу ја сада, треба овом да кажем да се разбила, да се мрежа поцепала… Одједном почињем да функционишем нормално. И чујем звоно: 7 сати – време је за чај. Провео сам око 7 сати овако!
После сам пријавио догађај, испричао сам шта ми се догодило. Који одговор сам добио? Не обраћај пажњу! Буда у том и том говору је рекао да не треба обраћати пажњу. Никакво тумачење нисам добио! Ништа! Пише тамо у њиховим списима и упутствима да може свашта да ти се деси и свакакве халуцинације а ти уопште не треба да придајеш пажњу томе, да не тумачиш и да не придајеш важност. Пусти то. Шта год да је дошло – пусти. Не хватај се за то. Нека прође.
 

Бику Касапа ме је после упутио у један тип медитације која се састојала од тога  да човек не треба да прихвата никакве своје помисли, шта год му се појави у свести треба то да пусти да прође, да се не хвата за то да то обрађује него да га отпусти.

Касније када сам био на припремама за ђакона у Цетињском манастиру за време ручка се читало житије неког свеца, неког монаха, заборавио сам име. Тај се био удостојио толике благодати да није прихватао никакве помисли чак ни добре! Ја схватим да то има неке везе. Ако човек тежи смирењу онда мора да се подвргне некаквој таквој дисциплини.“

 ОТКРОВЕЊЕ БИКУ КАСАПЕ. ПИСМО КУЋИ

„Једне вечери се Бику Касапа потпуно заћутао. Време је пролазило а он је седео савијен на столици, ћутао и лагано климао главом. Постало је непријатно седети ту са њим и ја сам хтео да одем да сутра наставимо причу. Кад једног тренутка подигао је главу и рекао: Гош, ја сам послије двадесет и двије године схватио да сам овдје страни елеменaт. Ја мислим да је и Вељачић то исто схватио. Нису нашли одговор на питање шта су заправо овде тражили. Сама прича о смирењу и одвајању од светског и материјалног живота није довољна јер човек не спасава сам себе него је дошао Христос који спасава и приноси себе на жртву за наше спасење. Они су достигли стање унутрашње тишине, унутрашњег мира, озарења, лепоте и тако даље, светлости али ништа више осим тога. Нису открили Бога. Одричеш се свега а ништа не примаш. То је предхришћанска дисципина. Такав је развојни пут човечанства.

Када је Касапа то изговорио заиста ме је подишла језа, свака длака на телу ми се усправила. Од те вечери ја сам почео да гледам на све то већ другим очима. Почео сам да тражим излаз где треба даље пут да ме води. И у том размишљању једног поподнева мени се отвори Бела Каранска црква. Тако лепо! Као да је у рају, нестварно!
 

 
Bela crkva u Karanu, Srbija
 
Било ми је потпуно јасно да је то то. За мене је то то! Таква се онда једна силна чежња јавила, тежња да се одмах створим тамо. Реших се онда  и напишем писмо човеку који је водио ту конзерваторску екипу да рачуна на мене и да ћу доћи да радим са њима.
И мислио сам да ме уопште неће озбиљно схватити: био сам мало са њима, затим их напустио а сад му се јављао са другог краја планете… Међутим после 2-3 недеље добијо сам његово писмо и потврду да место ме чека и да дођем да радим. Тако сам се  после и вратио.“
 
ДОЧЕК У СРБИЈИ

После мог повратка у Србију била је нека прилика, неки свечани ручак на коме ме је један од мојих стричева запитао зашто сам уопште ишао у Индију, шта сам тамо тражио… Ја онако озбиљан му одговорих: ишао сам да учим, постоји начин да човек може да достигне ниво свести а да не размишља ништа. А стриц мени каже: Ти од њих нешто да учиш?! Слушај, ти да си нешто размишљао  тамо не би ни ишао!
***
Вративши се назад почео сам постепено да улазим у цркву. Затим сам се упознао са оцем Доситејем из манастира Жича и кренула је једна озбиљнија прича.

 

https://voljenistranac.wordpress.com/interviews/djakonslavoljub/

[Danijela]

2 део.

О ЖИВОПИСУ. НАПОКОН  МИСТЕРИЈА

„Какав је осећај када живопишем? Осећај је чудаствен! Сâм живопишем а нисам сâм. Догађа се да неке тешке партије са лакоћом изведем док неке рутинске ствари знају да се толико закомпликују. Онда морам да се вратим назад и да се препустим, да не радим то сâм већ да прихватим да ту постоји још неки смисао и још нека димензија. Колико год да мислиш да си сâм никада ниси сâм.

Бог даје по твојој мери, по мери твог труда, по ономе колико си ти у стању да се тиме испуниш и да то прихватиш.

Осећам да зависи само од мене да не бих могао ни десети део онога што сада могу. А опет неко зрело византијско доба је нешто што се чини недостижним. Оно што се сада ради па и оно што ја радим није неки значајан домет у односу на прохујала времена. Али с обзиром на то у каквом времену живимо опет јесте некакав домет: да уопште нешто успеш живопишући. Проблем је да већина нас иконописаца у овим временима може да опонаша форму старог живописа, ту мислим на период од 10. до 14-15. века. Али не можеш да опонашаш дух! Ми смо сада на нивоу да учимо да пишемо слова и ту отприлике треба да будемо задовољни кад научимо да пишемо азбуку, да знамо да пишемо сва слова. А да пишемо реченице, велике романе, са порукама, са смислом, за то још треба да се порасте. Јер Бог даје по твојој мери, по мери твог труда, по ономе колико си ти у стању да се тиме испуниш и да то прихватиш.
 


Bela crkva u Karanu, Srbija
 
У већини случајева наручилац откако се појавиш на терену и почнеш са радом има од почетка до краја само једно једино питање: кад ће то да буде готово? А ти си ту све време у тој некој параноји потпуно несвестан да ли радиш добро или лоше. Понекад помислим да сам успео а кад после погледам видим да је то скроз нешто погрешно, површно. А за неке партије мислим да су ми скроз неуспеле а кад видим после запитам се да ли је могуће да сам ја то урадио; толико су добре. Хоћу да кажем да смо ми заиста само средство и зато не треба иконопис претварати у комерцијалу. Јер све оно претходно се заиста види да је облагодаћено, да одише једном узвишеношћу, једним миром. Ми се стално ка томе пењемо, да ли ћемо достићи тај ниво? Али то пењање постаје прави полигон за дух уколико човек успе пред тиме да се смири.“
 
МАЛО ЧУДО СА ВЕЛИКИМ СЛАВОСЛОВЉЕМ и СТИД
 

 
Cetinjski manastir, kapija
 
„Један моменат мистерије. Радио сам у Цетињском манастиру фреску са спољне стране на улазу: Христова фигура са два арханђела, Гаврилом и Михајлом. Било је октобарско неко време, предивни сунчани лепи дани, све сам припремио да бих сутрадан све завршио. Кад сутрадан саставили се и небо и земља: таква киша да се не да да изађеш напоље. Тек поподне сам успео да се попнем на скелу. Почео је да пада мрак. Ту се нашао један Ратко из манастира који је волео да гледа како радим. Нашао је неке као рука дебеле свеће, он их је држао и осветљавао ми је да могу да радим. (После је једва извукао ногу из воска колико му га је накапало преко папуче.) Била је Петохлебница и позове нас игуман Ионикије да уђемо да узмемо петохлебницу. Од тог дана Велико Славословље које се тада певало баш кад смо ушли у цркву је за мене остало једно неизбрисиво чудо. Узели смо петохлебницу и вратили се да наставимо са радом. Трајало је можда три минута. Завршавам Христов лик, за данас је то то, узмем да пакујем боје и алате. Кад чујем ја: хорови певају. Али сам изгубио појам о времену радећи и нисам знао да су монаси већ одавно вечерали, полегали, да је одавно прошло 10 сати. Али мени се чинило да су ту и да поју. Ја кажем Ратку: чујеш ли ти како ови певају?  Он каже: да-да, то су ови у Богословији. Погледам на сат: Прошло је одавно 10 сати. Они у Богословији иду у кревет у девет и имају веома строгу контролу. То нису они. Он ме гледа са неверицом. Схватим ја да ја то чујем изнутра. Док ми причамо пакујући ствари то појање престаје. Чим заћутимо и настане тишина оно опет крене. Сиђемо ми и одемо у трпезарију где су за нас оставили вечеру. Седнемо, ја кажем: Ови и даље поју. Он каже: Пјевају, богуми. Рекао бих да је то било то Велико Славословље, само је некако шире, уздигнутије, узвишеније, чишће. Једемо ми, чујем још увек, кажем. Чујем и ја, каже. Одемо у гостопримницу где смо спавали, сместимо се за сан. Певају, кажем. Пјевају, каже он, пјевају. Ратко Братковић из улице Брацана Брацановића…
Завршим ја живопис. И осетим такав стид. Не смем да погледам свој рад, срамота ме је од тога шта сам урадио. Доживљавао сам раније кад заршим рад или неку партију и видим да је успело да осетим испуњење, радост. А овде само стид. Мени кажу: добро си ти то урадио. А ја не смем да погледам. Такав стид сам имао. Трајало је то неколико дана. То је то кад Он хоће да ти покаже шта си ти а шта је Он, шта ти даје да видиш и шта си ти са том четком.

 „СВИТИЊЕ СВЕТИМА“
 

Човек може и треба и мора да буде упознат са свим оним што постоји да би видео богатство тога, све богатство начина којима  је Бог одржавао човека, водио га  до  доласка Христовог.

„Оног момента када човек доживљава овај створени свет који види око себе као светињу, када доживљава другог човека као светињу он ће моћи да направи неко велико дело. Моћи ће да изрази свој осећај светиње и светости и живота и човека и Бога. Ако тај осећај нема, ако не посматра свет као светињу као Божју творевину и другог човека као Божје биће створено као светињу онда он не може да пренесе то, он може да буде и овакав и онакав философ и уметник али лишен и Христа и те димензије светости бива обездушен. На Литургији када се уздиже агнец каже се Светиње светима. Који су то свети? Они који треба да га приме, да се причесте: сви ми присутни! Јер се својим собрањем удостојавамо, јер се својим доласком исповедамо да смо без Христа ништа и да ћемо са Њиме једино повратити смисао свом животу и спасити душе своје.“

ИСПОВЕСТ.

„Два су основна питања на светој тајни исповести. Кајеш ли се? и Јеси ли способан другом да опростиш? То је све. Нема ту много приче. Нема користи од тога да ми само препричавамо шта смо све чинили и какви смо све ми људи. Да ли си способан истински да се покајеш? Да ли си способан истински да опростиш? То је суштина. Ако ова два ниси испунио где ћеш онда? Где си пошао? Тешко? Бреме је моје лако. Јарам је мој благ, каже Христос.“

Епилог
 

Суштина Божанска јесте ван домашаја наших чула сем онога што је Бог сам, ради нашега спасења,  нама открио и дао нам да то можемо да појмимо и да се тога држимо јер је нама на корист.

„УСАМЉЕН СЕ КРЕЋИ КАО НОСОРОГ“

У будистичкој традицији постоји књига која се зове Песме просјака и просјакиња (Вељачић је превео на наш језик). Главна химна тих будистичких просјака звала се Носорог. Узор њиховог живота је носорог који живи сам, усамљен. Речи иду овако: као ветар у мрежу што се не хвата усамљен се крећи као носорог. Кроз једну песму ти објасне какве све замке постоје, како да их избегнеш, како да комуницираш са људима, како и шта да радиш. Али главна поента је следећа: да би постигао слободу мораћеш да избегнеш ту мрежу која је овај земаљски свет, да се не ухватиш у њу као што се ни ветар не хвата! И свака строфа се завршава са тиме усамљен се крећи као носорог. Са те стране аутор те песме прозрео је све процесе који се догађају у човеку. И да, будући да он није био у могућности да зна за Христа, он је избегавао да говори о Богу. То је ван домашаја наших чула. Суштина Божанска јесте ван домашаја наших чула сем онога што је Бог сам, ради нашега спасења, нама открио и дао нам да то можемо да појмимо и да се тога држимо јер је нама на корист. Иначе ништа о Богу не можемо рећи. Његова права суштина јесте и увек ће бити бесконачно далека од онога што ми мислимо да знамо о Њој.“
 
***
 

 
„Сада када се сагледа цела та моја прича, све изгледа као једна целина, као један пут који неко пређе до неке тачке и неминовно мора да прође кроз некакве кризе, и некаква кризна стања да би ствари могле да се издефинишу и рашчисте. Неко има овакав пут а неко другачији. Све је то опет по Божијој промисли. Млади који трагају за истином бурније проживљавају то своје трагање, одрастање, сазревање, често кроз врло драматичне кризе. Ономе кога то не занима не вреди да причаш о овим стварима? Не дружи се са будалама. Ко тражи томе се и даје. Може да се са великом сигурношћу каже да шта год човек постигне и да поседује, ако је без Христа – празно је. Ко без Христа сабира расипа (Лк. 11,23). Христос је мера нашег смисла и постојања и заиста је Алфа и Омега.“

Као живописац ђакон Славољуб је радио између осталог олтар у Крњу; улазну капију у Цетињском манастиру; цркву Свете Тројице у Старом граду Будве – комплетан живопис; цркву Светог Мученика Трифуна у Малом Мокром Лугу; крипту Храма Светог Саве у Београду; цркву Светог Великомученика Георгија у Дрену код Лазаревца; манастир Тумоне – као део екипе. Живописао је иконостасе цркава у Пужинама, Добрим Водама, у селу Крусе, у Марковићима и Бањанима у Црној Гори.

Као рестауратор радио је између осталог и на Ариљској цркви из доба цара Драгутина; Белој цркви у Карану код Ужица, манастиру Милешево, манастиру Троноша, Чачанском иконостасу, манастиру Добриловина…
 

(Разговор водила Евгенија Дјужева. Август, 2015.)

 

https://voljenistranac.wordpress.com/interviews/djakonslavoljub/

[Милан Ракић]

Једном приликом је професор Јеротић на предавањима из Пастирске психологије поменуо да у рукопису има подугачку преписку са проф. Вељачићем, односно бикуом Нанађиваком... Али, колико знам није то објавио.