Хилдегарда из Бингена и теологија музике

[Лазар Нешић]

Иако прилично добро документован, животопис Хилдегарде из Бингена (Hildegard von Bingen) је неизбежно помешан са легендом: историја се преплиће с фикцијом, текстуално с оралним, субјекат ишчезава пред навалом наратива. Рођена 1098. године у Бермершајму (Bermersheim), данас у савременој Немачкој, од добростојећих родитеља који су припадали средњем племству, Хилдегарда је од детињства била посвећена монашком позиву. Већ тада су почела њена тајновита виђења. О томе сведоче многобројна житија. Као девојчица је била предата у руке побожној племкињи, извесној Јути из Спонхајма (Jutta von Sponheim), анахореткињи. Две жене ће касније (око 1112. године) саградити нешто попут манастира и ту оформити прву заједницу бенедиктинских монахиња с Јутом као игуманијом на челу заједнице. У овим раним годинама Јута је подучавала младу Хилдегарду основама латинског језика и свирању на десетоструном псалтиру, приповедају житија. Задобила је солидно образовање из оновремене теологије, егзегезе, реторике, науке, итд. Такође, Хилдегарда је овладала и богослужбеном праксом, појањем и начином живота бенедиктинаца. Након Јутине смрти, Хилдегарда преузима игуманску палицу и ускоро ће са осталим сестрама прећи на ново место. Године 1150. оне ће основати манастир на ободима Рупертсберга (Rupertsberge), близу Бингена на реци Рајни (Bingen am Rhein). У годинама између оснивања манастира и упокојења ове чудесне жене (1179. године), поменута заједница је била место битних догађаја. Како на плану интимних мистичких доживљаја игуманије Хилдегарде и ширења њене славе међу хришћанским лаикатом и клиром, тако и на пољу различитих контроверзија које ће изазвати њена харизма и посебан начин живота њених монахиња. Родиће се велика прича. Потоњи векови ће се незаборавно сећати њеног имена и дела, пре свега на Западу. Посебно наше доба, у ком је Хилдегарда постала и званично канонизована светитељка (2006. године од стране Римокатоличке цркве). На Истоку ће, разумљиво, остати готово сасвим непозната.

*

Пред нама је, вероватно, једно од најпознатијих Хилдегардиних писама. До нас ће доћи као двадесет и треће у корпусу њене преписке. У залеђу свега је спорење са званичним црквеним властима, но дубинска тема је нешто друго. Наиме, године 1178. наша игуманија је дала дозволу да извесни упокојени човек буде покопан на гробљу њеног манастира. Ово је изазвало неке (до данас неповољне из не баш јасних и документованих разлога) реперкусије код надређених еклисијалних власти. Реч је о господи прелатима у, којима је Хилдегарда била подређена. Они ће с негодовањем гледати на тај догађај и наредити Хилдегарди и сестрама да изместе упокојеног човека са манастирског гробља. Штавише, ставиће епитимију манастиру и забранити им да певају богослужење и да се причешћују док наредба не буде испоштована. Прелати се нису шалили. Стара Хилдегарда (у време спора она има већ 80 година) била је стављена на велика искушења. У (женској или каквој?) немоћи да се избори с њима, она је прибегла својој снажној харизми и ауторитативном мистичком искуству. У апологији сопствене богослужбене праксе и бола због забране да се иста врши, Хилдегарда је исписала битне и оригиналне речи о музици и певању. Једну читаву теологију и (за наше време несвакидашњу) мистику музике. Дајем само она најбитнија места из писма за тему о којој говоримо. Хилдегардин живи глас.

*

... И чух глас (u ocem) који долазаше од Живог Светла (uiuente luce), а у вези с разним врстама славословља (laudum) о којима Давид говори у псалму: „Славите га уз звук трубе, славите га уз псалтир и харфу“ и тако даље, све до стиха: „Све што дише нека слави Господа“ (Пс. 150, 3–6). Ове речи (uerbis) употребљавају спољашње ствари (exteriora) како би нас научиле унутрашњим стварима (interioribus). Тако нас тварни састав (materialem compositionem) и квалитет (qualitatem) ових инструмената (instrumentorum) подучава како би требало славити (laudes) Творца, те усмеравати (conuertere) и обликовати (informare) све пориве нашег унутрашњег човека (interioris hominis) ка Њему. Када пажљиво разматрамо ове ствари, присетимо се како човек имаше потребу (requisiuit) за гласом живога Духа (uocem uiuentis Spiritus), но да Адам – кроз непослушност – изгуби свој божански глас. Јер док он још беше невин (innocens), пре свог сагрешења, његов глас би у потпуности здружен (societatem) с гласовима анђела у њиховом славословљењу Бога (laudum). Ангели се називају духовима (spiritus) зарад онога Духа који је Бог (Spiritus qui Deus), те и имају такве гласове на темељу њихове духовне природе (spiritali natura). Но, Адам изгуби свој анђелски глас (uocis angelice) који имаше у Рају, јер постаде успаван (obdormiuit) за оно познање (scientia) које имаше пре греха, баш попут особе која се доласком буђења само магловито сећа онога што виде у пређашњем сну (somnis). И кад би преварен (deceptus) од стране ђаволских смицалица (sugestione diaboli) и тиме одбаци вољу свога Творца, као последица његове кривице он постаде поринут у таму унутрашњег непознања (tenebris interioris ignorantie).

Међутим, Бог препорађа (reseruat) душе изабраних у оно исконско блаженство (beatitudinem) – испуњавајући их светлошћу истине (luce ueritatis). А у складу са својом вечном промишљу Он осмисли и следеће: да сваки пут изнова обнавља срца многих људи, испуњавајући (infusione) их пророчким духом (prophetici Spiritus), те да они могу – путевима Његовог унутрашњег просветљења (interiore illuminatione) – задобити нешто од познања (scientia) које Адам имађаше пре но што беше кажњен због својих сагрешења.

И тако су свети пророци, надахнути Духом кога примише, били призвани за ову сврху: не само да компонују псалме и песме – којима би распламсавали слух посвећених појаца (accendendam audientium deuotionem cantarentur) – већ и да саграде различите врсте музичких инструмената (instrumenta musice), а како би славословља унапређивали мелодијским звучањем (sonis). При томе, како кроз облик и квалитет инструмената, тако и кроз смисао речи (sensu uerborum) које су их пратиле, слушаоци (audientes) могу – као што горе рекосмо – бити поучени унутрашњим стварима (interioribus), будући убеђени и побуђени спољашњим стварима (exteriora). На тај начин, пророци превазиђоше музику овог земаљског изгнанства (exsilio) и призваше у сећање оне божанске сладости (diuine dulcedinis) и славословља (laudationis), у којима Адам заједно с анђелима уживаше (iucundabatur) у Богу пре свог пада.

Учени и мудри људи (studiosi et sapientes) подражаваше пророке, па и сами – сопственим људским вештинама (arte) – изнађоше неколико врста музичких инструмената, а како би могли певати (cantare) на задовољство (delectationem) њихових душа, те пратише сопствено певање покретима прстију и свирањем инструмената, изображавајући на тај начин самог Бога, који обликова Адама својим прстом (digito Dei) – који је Свети Дух. Јер, пре него што сагреши, Адамов глас имађаше слаткоћу (suavitas) свеколике звучне хармоније (sonus omnis harmonie) и свеукупност музичке вештине (totius musice artis). Заиста, да остаде у свом првобитном стању, слабост смртног човека не би била у стању да поднесе силу и одјек (sonoritatem) његовог гласа ...

Такође, имајте на уму и ово: као што тело Исуса Христа беше рођено из чистоте Дјеве Марије деловањем Духа Светога, исто тако су и песме славословља (canticum laudum) – одражавајући небеску хармонију (secundum celestam harmoniam) – утемељене (radicatum) у Цркви кроз Духа Светога (per Spiritum Sanctum). Тело је одора духа која поседује живи глас и зато приличи телу да – у хармонији с душом (cum anima) – употребљава сопствени глас за славословље Бога (Deo laudes). Зато нам, путем алегорије (significationem), пророчки Дух (propheticus spiritus) и заповеда да славимо Бога (Deus laudetur) уз гласне кимвале и кимвале с поклицима (Пс. 150,5), као и другим музичким инструментима које измислише мудри и учени људи, јер су све уметности (artes) које беху корисне за човечанство створене дахом (spiraculo) – наиме, дахом који Бог посла у човечије тело (in corpus hominis). Због овога сасвим приличи да Бог буде славословљен (laudetur Deus) у свим стварима.

Будући да човек понекад уздише (suspirat) и јеца (gemit) при певању (cantionis), сећајући се небеске хармоније (celestis harmonie recolens), пророк – свестан симфоничности душе (quia symphonialis est anima) и сагледавајући дубоку природу духа (profundam spiritus naturam) – позива у псалму да се Богу исповедамо уз харфу и певамо му псалам на десетоструном псалтиру (Пс. 32,2). Смисао наведеног је следећи: харфа, која се свира одоздо (inferius sonat), указује на аскезу тела (disciplinam corporis); псалтир, који се свира одозго (superius sonum), указује на намере духа (intentionem spiritus); десет акорда на испуњење закона.

 

*

И да закључим. Певати – за Бингенску мистичарку – није што и говорити, рећи или именовати. Певати – то је славити; славити – то је узносити; узносити – то је препуштати се Светлу и Гласу; препуштати се Светлу и Гласу – то је завирити у мистичне тајне Другог. И опет: певати значи од звука учинити изрицање које говори и онда када нема ништа више да се изговара. Певати – то није дати име оном или ономе што је безимено, већ га призивати, примити у слушању и славити. Чиста удивљеност пред тајном, задовољство и уживање у слаткоћи Другог. Музичка радост. Између Бога и света – музика.

 

Л.Н.

(ПРАВОСЛАВЉЕ, 1. септембар 2015. г. — 1163)

 

Pages from Pravoslavlje_1163_CS_5_draft_RE_44-4-5 LNesic.pdf

[Милан Ракић]

https://www.pouke.org/forum/topic/22889-hildegard-von-bingen-canticis-nanque-ecstasim/page-2

[Лазар Нешић]

https://www.pouke.org/forum/topic/11581-hildegard-von-bingen-1098-1179/