Обожење: живети Царство Небеско у свету...Живети егзистенцијални модел литургијског "Иже Херувими..."

[Дика Израиљева]

Разумијем шта желиш да кажеш.

Ја овако на то гледам, што не значи да јесте тако. И то "гледање" је манифетације моје цјелокупне вјеро-(не)искуствености. Хоћу да кажем, не гледам на то онако "на прву", него, ето, цјелокупност мог поимања Хришћанства гледа то тако, тј. овако:

Сматрам,када говоримо о слободи личности, да Бог узимајући у обзир (дакле сам Њему познатом "начину" све(га)познавања) наш пад, и СВЕ околности уткане од Адама до неке личности, кроз све свијетове; да је Он свејстан, ЈЕДИНИ Он дубине тога пада, и како се он ЛИЧНОсно манифестује у некоме, наравно не заборављајући слободу.

Шта хоћу да кажем? То да постоје "одаје" наше душе које нису нама самима доступне, да их је тај пад помрачио, али да су оне ИПАК МИ! И свезнајући Бог, "завиривши" у те одаје нама неприсупачне због пада (нагласио сам горе да је он и личностан донекле) алази неку нашу "залуталу", "отргнуту" (због слабости и демонског свијета који је то искористио) СЛОБОДУ, и да у тој слободи види определење за Њега.

Надам се да разумијеш шта желим рећи.

Или примјер (твој) сада присвајам и покушавам одговорити - Свети Павле:

Да је рецимо умјесто Савла био неки млакоња, ја сматрам да он не би ослијепио уопште. Био је дан, Савле је био у друштву, реко би: Чусте ли ово, какав је ово приказа, и наставио за дамаск!

Али Господ је знао оне одаје које горе помињем, за које Савле у себи ние знао до раја. Као "ревнитељ за Закон" у њему није била освијетљена вска одаја Истине! Њему је Закон био "истина" (а Истина није сазнајна до краја јер је Она Бог), али увидјевши снагу духа своје твари Савла, и љубав за Истином (коју НЕ познаје до краја) јавља му се Истина, пржи, засљепљује сурогат истине, непотпуну истину, и ПРОсвјетљује га истином дижући га, касније "на седмо небо".

Дакле Савлово ревнитељство за Закон је била СЛОБОДА али унакарађена, коју Бог НЕ руши, него јој даје право свјетло.

Као и Богородица, и Савле је изразио своју вољу и рекоа (индиректно) "еве мене слуге Божјега", као и Богородица гаврилу "ево мене слушкиње Божје".

Чуо си како Оци уче да је када Гаврило дође Богородици, сав анђеоски свијет "стрепио" шта ће да каже. Јер Боже унапред-све-знање не нарушава нашу слободу! Наша слобода је маааајецка и Бог је тачно зна, Он је само НЕ руши! Знајући је, Он БИРА себи оне који ЋЕ (будуће вријеме) бити спремни да иду за Њим, и САДЕЈСТВУЈУ у домостроју спассења човјечанства.

[Никола Ђоловић]

Разумијем шта желиш да кажеш.

Ја овако на то гледам, што не значи да јесте тако. И то "гледање" је манифетације моје цјелокупне вјеро-(не)искуствености. Хоћу да кажем, не гледам на то онако "на прву", него, ето, цјелокупност мог поимања Хришћанства гледа то тако, тј. овако:

Сматрам,када говоримо о слободи личности, да Бог узимајући у обзир (дакле сам Њему познатом "начину" све(га)познавања) наш пад, и СВЕ околности уткане од Адама до неке личности, кроз све свијетове; да је Он свејстан, ЈЕДИНИ Он дубине тога пада, и како се он ЛИЧНОсно манифестује у некоме, наравно не заборављајући слободу.

Шта хоћу да кажем? То да постоје "одаје" наше душе које нису нама самима доступне, да их је тај пад помрачио, али да су оне ИПАК МИ! И свезнајући Бог, "завиривши" у те одаје нама неприсупачне због пада (нагласио сам горе да је он и личностан донекле) алази неку нашу "залуталу", "отргнуту" (због слабости и демонског свијета који је то искористио) СЛОБОДУ, и да у тој слободи види определење за Њега.

Надам се да разумијеш шта желим рећи.

preduboko! greengrin greengrin

[dragisa]

Шта хоћу да кажем? То да постоје "одаје" наше душе које нису нама самима доступне, да их је тај пад помрачио, али да су оне ИПАК МИ! И свезнајући Бог, "завиривши" у те одаје нама неприсупачне због пада (нагласио сам горе да је он и личностан донекле) алази неку нашу "залуталу", "отргнуту" (због слабости и демонског свијета који је то искористио) СЛОБОДУ, и да у тој слободи види определење за Њега.

lepo receno, ja bi se samo nadovezao i rekao da te ¨odaje¨ jesu ustvari sama Ikona samoga Boga, otisak Bozijeg ¨porekla¨ cele Tvorevine, po cijem Liku i Podobiju smo i sacinjeni. To je utkano u Tvorevinu, i u ono ¨i bi dobro¨. kakva got prljavstina zatamnila tu sliku-Ikonu (Tvorevinu) ona je uvek i u svemu prisutna i zato te odaje iako ih je pad pomracio one IPAK JESU MI (i ako jesu Bozije) .

momenat kada Bog ¨zaviri¨ u te odaje jeste ustvari momenat naseg sopstvenog ¨gledanja/vidjenja¨ punom i nepomucenom verom. u tom nasem ¨pogledu¨, gleda ustvari i sam Bog, kroz svog sina. mislim da je to okvirna ilustracija onoga kada Gospod kaze da je Poznanje Boga i Sina kojeg je Poslao, nase Spasenje, jer tada, kroz taj pogled, gleda i Bog i Covek na autentican ¨rodjacki¨ nacin. jednostavno Njegovi smo i od Njega smo. i svo spasenje je Vidjenje Toga.

Као и Богородица, и Савле је изразио своју вољу и рекоа (индиректно) "еве мене слуге Божјега", као и Богородица гаврилу "ево мене слушкиње Божје".

Чуо си како Оци уче да је када Гаврило дође Богородици, сав анђеоски свијет "стрепио" шта ће да каже. Јер Боже унапред-све-знање не нарушава нашу слободу!

rekao bi da je Bozije sveznanje ustvari Saama Tvorevina, koja je Njegova saama Ikona. dakle samo postojanje Boga u Tvorevini (¨po Ikoni¨) je ujedno Bozije sveznanje o/u Tvorevini.  sama Tvorevina, u jednom trenutku, to poznaje i svesna je svoje Jedinstvenosti ali istovremeno savrseno svesna Ikonicnosti Tvorca koji je u Njoj (kao Drugi) i kaze ¨evo sluskinje Tvoje¨. u tom sopstvenom Poznanju, ona vidi predvecno Bozije sveznanje o njoj samoj, i o svemu ostalom (jer i sve ostalo je Bog stvorio, i ima njegov ¨pecat¨). zato je u skoro svim Crkvama na skoro svim ¨Carskim Dverima¨ (odakle dolazi Car Slave) oslikan upravo ovaj momenat: ¨evo sluskinje Bozije¨. u tim ¨vratima¨ susrecu se dva pogleda, Bog gleda Coveka i Covek gleda Boga, i u nadumnoj tajni Hrista BogoCoveka, Cara Slave, cine  jedan jedinstven pogled, nesliveno ali i nerazdelno, pogled Sina Bozijeg koji je Poznanje Oca ¨koji ga je poslao¨.

¨...ispuni se Nebo i Zemlja Slave Tvoje Osana Visnji...¨

[Дика Израиљева]

Лијепо речено, ја сам то мало повулгаризовао (теологија је и горда, понекад, терминолошки) ради форумаша, и разумијевања јер су ово тешке теме...и јако битне.

Твоје "излагање" је то фино "истеологисаоло"...слажем се са реченим. Оно што треба рећи јесте да овакве загонетке (да их  тако назовемо) треба тражити на датости "иконе" и задатости "подобија", а према којем ми, ради пада, идемо, сада, "заобилазним" путем злоупотребивши слободу. И управо све одгонетке спасењског карактера налазе се на том (сада) заобилазном путу ка "подобију", и сакривене су у "одајама" наше слободе.

Све је ријешено, све је откривено што је потребно за спасење, и када се о оваквим стварима говори може се изрећи једноставно: Бога никада и ни на који начин не руши нашу слободу, него ми њоме често повређујемо Бога и ближњега, мада је она ограничена духовним моралним Божјим законима. Онога момента кда ми кршимо те духовне  Божје законе ми смо САМИ прекршили, злоупотребили, своју слободу и то МОРА имати последице. Дакле наша слобода одражава се динамично, динамише (=живи(мо), и не крши нашу слободу Бог него ми кадаона дође у "судар", у колизију, са Божјим духовним (као твар и физичким) законима.

То да ли ћемо као "иконе" ка "подобију" одређено је и са "како ка њему"; ако наша слобода, из гордости, наруши то "како-ка-подобију", итђе из тих оквира, доћиће неминовно до још већег "разикоњења" иконе Божје у нама; ако се држи тих оквира крочиће се корак ка "подобију" (=уподобљење).

Но, везано за тену...треба рећи следеће: У ВЕЋ израженом оределењу ИКОНЕ да се креће ка подобију, подразумијева се Божје садејество, и подразумијев се да је икона дала "дозволу" Богу да то кретање ка подобију олакша, и управо ОТУДА, из те већ дате "дозволе" Бог чини оно што чини са Савлом, Илијом или многима.

Дакле не само у "одајама" о којима говоримо, већ и унапред датој "дозволи" Богу "нека увијек буде воља Твоја", Бог налази "право" (како је то страшна љубав да Творац од твари треба дозволу да је уподоби себи) да помогне икони да се уопдобљава Њему.

Неко је на другој теми питао о Илији, да ли је то привелигја (вазнесење) итд...стање блгодати у облику о оојем овдје причамо, сматрам, је ЖРТВА љубавна, никаква "привилегија". Нетрулежне мошти Св. Василија су продужетак жртве, онога што Господ говори за Савла "сасуд (Мој) изабрани који има да пострад за Моје име". СВЕ дотле док овај свије не поприми есхатолошки карактер љубав је ЖРТВА...ДОБРОВОЉНА жртва, дакле без нарушавања слободе, док не стигнемо (ако стигнемо) у "земљу обећану", тамо гдје уготови Бог "оно што око не видје, и ухо не чу".

Наравно, намеће се ту и питање "гдје је радост" у страдању? Радост је управо у томе, у љубавној жртви. Радост је у љубви кроз Љубав, а жртва је неопходна јер је жртвеност уствари "отпор", најајчи вид отпора оним изопченим динамичким силама, разарању, које је настало када се икона окренула од подобија  ка небићу, хтијући бити бог без благодати.

Управо је љубавна жртва, добровољна, највећи отпор твари на њеном путу ка небићу, ка ништа,из којега је и створена. Та љубавна жртва, као што је Христос разорио саму смрт васкрсењем, кроз Христа васкрсава у нама (и око нас) једну по једну динамичку силу (="дијелове" живота) и врши ЗАОКРЕТ ИКОНЕ од пута(ње) ка небићу, усмјерававши је на Пут ка  подобију, ка обожењу како би задобила живот вјечни, обожила се.

[Никола Ђоловић]

Драгиша и Дика

лепо вас је читати...

[dragisa]

0102_laugh

________________

samo bi prokomentarisao sledece. za nash ¨pali¨ pogled Ljubav jeste zrtva. medjutim mislim da bi u dilemi koju svi imamo po pitanju velikih zrtava koji su razni sveti podnosili imena Hristovog radi,  osnovano moglo razmisljati ustvari o cuvenoj dilemi ¨sta je starije¨ (kao u pitanju kokoska ili jaje)?

Наравно, намеће се ту и питање "гдје је радост" у страдању? Радост је управо у томе, у љубавној жртви. Радост је у љубви кроз Љубав, а жртва је неопходна јер је жртвеност уствари "отпор", најајчи вид отпора оним изопченим динамичким силама

naime mislim da treba dodatno naglasiti mehanizam radosti u stradanju.

da, svakako, zrtvenost jeste jedini nacin otpora izopacenim dinamickim silama, i ona je neophodna, kao sto je i bol te zrtvenosti isto tako bolan i ne izbezan, realan, (primeri raznih mucenja, stradanja, odricanja, borbi sa strastima....svetih) ali postoji nesto, (sto ako se zaboravi znacajno menja perspektivu nas koji u tome ne ucestvujemo), nesto sto je kada se pojavi po preimucstvu starije od bola a to je Lubav odnosno sami Bog. on je taj koji  nosi i cesto na razne neshvatljive i ¨nadprirodne¨ nacine prevazilazi ¨granice¨ prirodnog bola, ostecenja, ¨ne moguceg¨... i t.sl. tako da kao  kod pitanja o kokoski i jajetu (gde je to jedno ali na dva nacina) moze se reci: da, spolja gledano zrtva jeste strasna i bolna ali zrtva je i Ljubav, odnosno Bog. nema tog coveka koji bi po svojoj slobodi opredeljenja (ma koliko verovao u nih) mogao izdrzati stradanja koja su izdrzali razni sveti, Bog u njima po ne izmernoj sili svojoj to nosi i time gotovi jedinstven ¨stan u kuci Oca svojega¨. na cudan nacin, neodoljiva Ljubav Vecnog, se projavljuje u stradanju trenutnom.

[Никола Ђоловић]

Колико омаловажавамо примљене дарове Духа Светога?

Примера ради, свакоме од нас се догодило нешто неповољно.

Да ли ће то бити разлог самозатварања за благодатну красоту?

Хоће ли то постати темељени оријентир нашег бића са којим ће се наш идентитет поистоветити на дуге стазе?

Да ли ћемо се повући од оних које волимо изговором стида или пада?

Да ли ће самоизолација постати једини критеријум вере коју смо до јуче хвалоспевно другима сведочили?

[Адмирал]

Ако мало боље осмотримо историју старозаветних, новозаветних и других личности, видећемо да су многи и поред изобилне благодати дароване свише, знали да и даље погреше, да ожалосте Светог Духа. То само показује колико је наша одговорност велика а не да смо „аутоматски исправни“ па да нам се због тога дарује благодат. Благодат је дар нестворене милости и она се не може ничиме компромитовати. Када не би била дар не би била ни благодат. Дата је бесплатно али не да бисмо ми проширили дела неодговорности него да бисмо сами себе утврдивши и друге око себе на тај пут усмерили.

    Ožalostiti Svetoga Duha znači da smo nekim grehom učinili da smo izgubili iskustvo prisutnosti Svetoga Duha u nama.Smatram da Bog nikada ne ostavlja čoveka dokle je god živ.Najveći zločinac koji se nije pokajao za svoje grehe kada se poseče telo sve čini da rana zaraste telo se bori da se održi u životu nebi li se čovek obratio Bogu.Isto tako i Duh Božiji ne odstupa od čoveka ali ne osvedočava vernika tako da ovaj nije svestan da je Duh u njemu pa misli da je ostavljen.Upravo on u tom osećanju vernik vapije i kaje se i  Duh se odmah projavljuje kao iskustvo.

[dragisa]

Licnost nikad ne moze ostaviti coveka ali zato covek i te kako moze bezati od Licnosti

[dragisa]

zato nam prisutstvo Bozije (Bog = Licnost) moze biti Raj ali i pakao.

[Никола Ђоловић]

Ако мало боље осмотримо историју старозаветних, новозаветних и других личности, видећемо да су многи и поред изобилне благодати дароване свише, знали да и даље погреше, да ожалосте Светог Духа. То само показује колико је наша одговорност велика а не да смо „аутоматски исправни“ па да нам се због тога дарује благодат. Благодат је дар нестворене милости и она се не може ничиме компромитовати. Када не би била дар не би била ни благодат. Дата је бесплатно али не да бисмо ми проширили дела неодговорности него да бисмо сами себе утврдивши и друге око себе на тај пут усмерили.

    Ožalostiti Svetoga Duha znači da smo nekim grehom učinili da smo izgubili iskustvo prisutnosti Svetoga Duha u nama.Smatram da Bog nikada ne ostavlja čoveka dokle je god živ.Najveći zločinac koji se nije pokajao za svoje grehe kada se poseče telo sve čini da rana zaraste telo se bori da se održi u životu nebi li se čovek obratio Bogu.Isto tako i Duh Božiji ne odstupa od čoveka ali ne osvedočava vernika tako da ovaj nije svestan da je Duh u njemu pa misli da je ostavljen.Upravo on u tom osećanju vernik vapije i kaje se i  Duh se odmah projavljuje kao iskustvo.

На старозаветним примерима видимо (као нпр. код Саула и осталих личности) да Дух Божији може да напусти човека.

Благодатна реанимација зависи од самог човека, као што Драгиша рече.

[Sinergija]

Колико омаловажавамо примљене дарове Духа Светога?

Примера ради, свакоме од нас се догодило нешто неповољно.

Да ли ће то бити разлог самозатварања за благодатну красоту?

Хоће ли то постати темељени оријентир нашег бића са којим ће се наш идентитет поистоветити на дуге стазе?

Да ли ћемо се повући од оних које волимо изговором стида или пада?

Да ли ће самоизолација постати једини критеријум вере коју смо до јуче хвалоспевно другима сведочили?

Када се деси нешто неповољно,треба преиспитати себе,јер наши погрешни избори нас воде у невољу.

Благодат се излива често баш кроз невоље и смирен човек са захвалношћу прима невољу као поуку трудећи се да препозна узрок свог пада и савлада га.

Изабрати да се затворимо за благодат је замка гордости која је раније у душу човека увела уверење да је благодат присутна због његове праведности,достојности, и када такав посрне у њему се јавља нека врста стида који га тера да се одвоји од Бога. Зато је неопходно понављати себи да ми Љубав или Благодат не заслужујемо и да нисмо никада достојни.али да смо још мање достојни да себе лишавамо благодати те да је она увек дар и никад надница.

Гордост има безброј лица и замки којима лови непажљиве.

Комуникација је елементарни део човекове егзистенције тако да је изоловање негативно у односу на постојање.

Свети оци који су живели пустињачки нису прекидали комуникацију путем молитве,нису се затварали у себе већ се отварали за Бога.

[Никола Ђоловић]

Колико омаловажавамо примљене дарове Духа Светога?

Примера ради, свакоме од нас се догодило нешто неповољно.

Да ли ће то бити разлог самозатварања за благодатну красоту?

Хоће ли то постати темељени оријентир нашег бића са којим ће се наш идентитет поистоветити на дуге стазе?

Да ли ћемо се повући од оних које волимо изговором стида или пада?

Да ли ће самоизолација постати једини критеријум вере коју смо до јуче хвалоспевно другима сведочили?

Када се деси нешто неповољно,треба преиспитати себе,јер наши погрешни избори нас воде у невољу.

Благодат се излива често баш кроз невоље и смирен човек са захвалношћу прима невољу као поуку трудећи се да препозна узрок свог пада и савлада га.

Изабрати да се затворимо за благодат је замка гордости која је раније у душу човека увела уверење да је благодат присутна због његове праведности,достојности, и када такав посрне у њему се јавља нека врста стида који га тера да се одвоји од Бога. Зато је неопходно понављати себи да ми Љубав или Благодат не заслужујемо и да нисмо никада достојни.али да смо још мање достојни да себе лишавамо благодати те да је она увек дар и никад надница.

Гордост има безброј лица и замки којима лови непажљиве.

Комуникација је елементарни део човекове егзистенције тако да је изоловање негативно у односу на постојање.

Свети оци који су живели пустињачки нису прекидали комуникацију путем молитве,нису се затварали у себе већ се отварали за Бога.

Хипер-прецизно речено! isus-sinai

[Sinergija]

prstgore  prstgore

[Никола Ђоловић]

Има један псалам када псалмопевац говори да ће се заситити његова душа као машћу када угледа Господа. Од ових речи нема чињеничнијих. Искуство то потврђује. Када не би било благодати вера би се могла подвргнути сумњи. И када не би било благодати ко би могао други за Бога да сведочи? Дух је тај који у нама сведочи да је Исус – Христос и да је Бог – Отац (Авва, Оче). Није ли то дар? Није ли то ваистину Откровење у времену и простору? Али, овде је нешто више од вере, овде је Сам Верујући. До претеране наглашености и наивне очигледности. Благодат управо то ради, засићује нествореним миром и радошћу психо-физичког васпостављања сваку ипостас током сједињења са Богом. То засићење је човечије отпочињање у Христу новог живота и новог одмора. Када нема благодати, губи се радост и смисао, и све постаје некако апатично и смежурано. И баш као што ништа не може тако заситити као маст, до згражавања од хране, (писац намерно користи то поређење), исто тако и благодат када једном нагрне и провали у човека засићује у њему све ране и потребе (живеће човек од речи Божије). Зато, када нема благодати (Црквене, богодејствене а не неке имагинарне) и видљива стварност постаје крхка и одбојна; а када благодати има, онда невидљива постаје доступна усред видљиве привлачећи је ономе ко је достигао Бога сталним достизањем.