Обожење: живети Царство Небеско у свету...Живети егзистенцијални модел литургијског "Иже Херувими..."

[Никола Ђоловић]

Ovo je teško pitanje,jer čovek nikad ni sebe dovoljno ne poznaje,niti svoju prirodu,a ni svoja iskustva,često  ne prepoznaje u smislu da uči iz njih i da ih koristi na dobro.Kako bi onda znali da li naša iskustva postaju deo Božijeg iskustva.Bar ja ne znam.

Слажем се.

Можда бисмо могли наћи неку асоцијацију у мислима неких аутора који говоре да Христос још увек страда за свет иако је Он Сам Вазнет и Покрај Оца. Са таквом перспективом, зашто не бисмо могли рећи да и оно што нам се лепо дешава исто тако може бити производ саосећања Божијег и део Његовог искуства?

Дакле, намерно не мислим на разликовање унутрашњег света какво смо имали овде:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4408.0.html

Sa ovim se slažem,jer ono lepo što nam se dešava jeste proizvod Božijeg saosećanja i deo Božijeg iskustva.I da Hristos još uvek strada za nas iako je Vaznet,strada svaki put kada se udaljimo od Njega,svaki put kada Ga rečima ili delom odgurnemo od sebe,naravno to Njega niti još više uzvisuje,niti  Ga umanjuje,jer prebiva svagda u svojoj slavi.Ako ovako posmatramo i razmišljamo onda je veoma moguće da naša iskustva postaju deo Božijeg iskustva,jer Bog je Život,Živi Bog  i naš odnos sa Njim se vazda nadograđuje u zavisnosti od našeg duhovnog uzrasta,našeg truda,samim tim i iskustva koja time stičemo.

[anajrim]

...mislim da su nasa iskustva neodvojiva od Bozijeg...ako se radujemo i On se raduje,ako smo tuzni i On je tuzan...i mislim da On od nas i ne trazi nista drugo,vec to,da budemo radosni,bezbrizni,i da volimo...

[SANJA]

Bog kao i ljudi koje je stvorio po svom obličju, ima osećanja. Meni se jako dopada kako je to opisano u Psalmu 103

Gospod je milostiv i dobar,

spor na gnev i bogat u dobroti.

Ne pravda se bez prestanka

niti se doveka srdi,

ne postupa s nama po gresima našim,

niti vraća po nepravdama našim.

Koliko je nebo od zemlje visoko,

tolika je milost njegova

k onima koji ga se boje,

koliko  je istok daleko od zapada,

toliko on udaljuje prestupe naše od nas.

I ovo mi je najjače:

KAO ŠTO OTAC SINOVE SVOJE ŽALI,

TAKO ŽALI GOSPOD ONE KOJI GA SE BOJE

JER ON ZNA GRAĐU NAŠU,

PAMTI DA SMO PRAH.

Isus je plakao-  primer iz jevanđelja po Luki o plaču Isusovom zbog Jerusalima

"Kad se približi gradu, zaplaka Isus za njim, gledajući ga, i reče: kad bi ti znao, bar u onaj dan šta je za mir tvoj! Ali to je sad skriveno od očiju tvojih", itd, itd.

Verujem da se Bog i danas neprekidno rastužuje posmatrajući ljudske grehe ali se isto tako raduje kad Ga obradujemo. Jer Bog nije neka tamo bezlična sila, nego ličnost koja poseduje osećanja kao i ljudi. Utešno je znati da pored sebe uvek imamo Boga koji reaguje na sve ono što nam se dešava u životu, Boga koji pruža utehu, brine o nama, voli nas...a mi smo niko i ništa, obične tačkice u svemiru ali On nam ipak pridaje važnost i umro je za sve nas da bismo dobili večni život. Divan je to Bog, srećni su svi oni koji Ga imaju pored sebe  eheeeej

Nadam se da nisam omašila temu Hristos vaskrse

[Адмирал]

Ovo je teško pitanje,jer čovek nikad ni sebe dovoljno ne poznaje,niti svoju prirodu,a ni svoja iskustva,često  ne prepoznaje u smislu da uči iz njih i da ih koristi na dobro.Kako bi onda znali da li naša iskustva postaju deo Božijeg iskustva.Bar ja ne znam. Hristos vaskrse

Naša iskustva nikada ne postaju deo Božijeg iskustva.Bog nema iskustvo,jer ono podrazumeva okušanje nečeg novog, do  sada nepoznatog što kod Boga nema.Bog ne uzrasta u iskustvu.

[dragisa]

@nikola

pitanje dali si nesto ostavio. jer ako si "stigo" znaci da nisi nista "ostavio neuredno" u smislu da to ima veze sa sadasnjim tobom, tobom u konacnoj istini. cak i ako jesi nesto pogresno uradio ili ostavio neku granu o koju ce se neko saplesti, sada kada si stigao, to postaje irelevantno, jer iako si to ucinio to nije vise deo tebe.

i ja razmisljam o tom odnosu licne vere/spasenja i moje obavez da sklonim prepreku koja ce mozda nekom drugom smetati (ako takva obaveza postoji) i dolazim do zakljucka da jedino sta mogu da uradim jeste kroz licni primer, licno uspravljanje od greha, licns zrtva...

ono budite svetlo svetu...

Да ли је ирелеватно? У том случају, узалуд што сам завршио смену свог посла ако ништа нисам радио на послу а мој посао је дочекао другу смену.

mozda nisam dobro objasnio perspektivu takvog ¨spasenog¨ coveka. vidi, tvoj primer sa granama podrazumeva da si ti odgovoran za te grane koje si svojim cinjenjem ostavio na putu drugom. ono sto sam ja pitao prvom recenicom (da li si nesto ostavio ako si ¨stigao¨) nije zapitanost da li tih grana ima ili nema, jasno je da ih je bilo. nego je to tvrdnja da tih grana i ako ih ima ustvari ih nema. u kom smislu? u tom sto nov nacin postojanja sada anulira sve tvoje ¨grane¨ odnosno tvoju odgovornost za grane. pazi nije sporno da svako pravi greske i ostavlja grane, ali te grane su normalna posledica ne savrsenosti. cak jednostavno mora da ih bude, jednostavno mora, apsolutno mora da ih bude. ne moguce ih je zaobici. medjutim, ako, i kada, covek stigne, tada te grane, odnosno tvoja odgovornost za njih, i ako cinjenica postoji, sada ipak vise ne postoji. kako? jednostavno jasnost zakonitosti, ....logike, ....obaveze...da je ¨moralo da ih postoji¨, brise njihovu vaznost, jer jednostavno su morale da se dese. iz te jasnosti sada proistice druga bitnost a to je da je najvaznija ta nova perspektiva taj cilj (u koji si stigao) odnosno da drugi ima sanse samo ako i on stigne. sam cilj spasava, nije uopste bitno da li ima ili nema grana na tom putu, cak sta vise mogao si da mu pocistis sav put pa opet to ne bi garantovalo nista pa cak ni to da si mu ¨pomogao¨, pomaze samo Cilj ako stigne do njega.

mislim da tvoj primera sa zavrsetkom posla i eventualno ostavljanje ¨posla¨ drugoj smeni, nije bas pokazan. ja bi pre napravio paralelu sa konc logorom. npr. ti si nesto radio kako bi se spasao iz logora, mozda si ponekad napravio i neku gresku ali uspeo si da izadjes, sada ti neces zaliti sto si izasao i razmisljati da se vratis da ispravis neke greske ma koliko bile krupne, nego ces sa nestrpljenjem (upravo zato sto znas kako tamo funkcionisu stvari) cekati da se jos neko spase te nesrece. sve greske koje si pravio i tebi su pravili, jednostavno one su objektivno morale da se dese i napravio bi ih u ovoj ili onoj meri i svako drugi ali poenta je izaci iz logora a ne biti bezgresan u logoru.

[Никола Ђоловић]

Ovo je teško pitanje,jer čovek nikad ni sebe dovoljno ne poznaje,niti svoju prirodu,a ni svoja iskustva,često  ne prepoznaje u smislu da uči iz njih i da ih koristi na dobro.Kako bi onda znali da li naša iskustva postaju deo Božijeg iskustva.Bar ja ne znam. 0205_whistling

Naša iskustva nikada ne postaju deo Božijeg iskustva.Bog nema iskustvo,jer ono podrazumeva okušanje nečeg novog, do  sada nepoznatog što kod Boga nema.Bog ne uzrasta u iskustvu.

Bog ne uzrasta u iskustvu ali to ne znaci da nema iskustvo sveta jer tako dolazimo do negacije Covecanske prirode koju je Bog Sin uzeo na Sebe.

[Никола Ђоловић]

0205_whistling

sta bi bio logor kao metafora u ovom kontextu?

[anajrim]

1405_love

sta bi bio logor kao metafora u ovom kontextu?

...izvinite sto upadam...ali,po meni,ovaj logor uopste nije metafora pospan

[dragisa]

0205_whistling

sta bi bio logor kao metafora u ovom kontextu?

...izvinite sto upadam...ali,po meni,ovaj logor uopste nije metafora 0110_hahaha

Tavita je najbolje odgovorila  snoozer_11

logor bi bio metafora zivota nas kao Licnosti izvan Hristove Licnosti

[anajrim]

0205_whistling

sta bi bio logor kao metafora u ovom kontextu?

...izvinite sto upadam...ali,po meni,ovaj logor uopste nije metafora 0110_hahaha

Tavita je najbolje odgovorila  snoozer_11

0102_laugh 0102_laugh 0102_laugh

[Никола Ђоловић]

ma ok, samo sam upao u bojazan da logor asocira na neki platonizam kao da je svet i telo tamnica za licnost, pa znam da ti ne bi nikad tako nesto napisao...(dragisha)

[anajrim]

ma ok, samo sam upao u bojazan da logor asocira na neki platonizam kao da je svet i telo tamnica za licnost, pa znam da ti ne bi nikad tako nesto napisao...(dragisha)

...a sto naglasavas-dragisha leteti......nije tamnica,al' nije ni Svjetlost,inace cemu onda Eshaton bliss jeeee

[Никола Ђоловић]

ma ok, samo sam upao u bojazan da logor asocira na neki platonizam kao da je svet i telo tamnica za licnost, pa znam da ti ne bi nikad tako nesto napisao...(dragisha)

...a sto naglasavas-dragisha :djetalina:......nije tamnica,al' nije ni Svjetlost,inace cemu onda Eshaton facenew22222222

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,10546.0.html

[Дика Израиљева]

Добро што си ставио наводнике.

Бог никада не руши слободу човјеку. Благодат Божја ууколико се увећава утолико човјек више спознаје шта ће се десити ако злоупотреби ту слободу.

Смисао, да тако кажемо, благодати јесте задобијање љубави Благодат није у сили, већ у љубави а сила је у љубави.

Што се тиче "посједовања" (надам се да на исто мислимо) одговор лежи у овоме, из чега се види да је "посједовање" добровољно из љубави онога који је од Бога љубљен. Било шта што се "изваже" теразијам љубави, у томе аутоматски нестаје принуде; нестаје трговине; нестаје интереса; нестаје слуга-роб, остаје само љубавни однос (у нашем случају усиновљење кроз Христа Богу Оцу, дакле љубав сина ка Оцу, и љубав Оца ка (у)син(овљеник)у)

"Ранио си ме љуто љубављу Твојом, и рана ме пече као огањ.

Опет је милост Твоја безмерна, те ми отвори очи пре него умрех.

Опрости, Господе, и заповедај слузи Твоме!

Како и сад кротко гледаш и заповедаш, као да Ти нигда не сагреших!

Заповедај, Господару, и шибај бичем, и помози савести мојој шибати ме.

Ранио си ме љуто, и рана ме пече као огањ.

Нека. Нека ме пече као три огња, док се не навикнем бити послушан као ангел небесни.

Док ми послушност Твојој вољи, Господе, не постане једина сласт мојих дана и ноћи, до краја века." Св. владика Николај

Дакле (у)син(овљеник) жели из љубави да сужи оцу, да буде слуга, али Отац не жели сугу него сина. Исто тако је и Христос служио људима, и служи. Нема говора о посједовању и робовању већ љубави која жели да служи (=да дарива, да се жртвује за онога којега љуби).

Љубав као "спона", као "конекција" заједнице. Љубави нема без заједнице, а заједница не опстаје без љубави, а заједница у љубави не може да стагнира, дабуде статична, јер љубљени желе да дају, и тако имамо вјечну љубавну динамику; вјечно љубавно давање-примање, и то је уствари - вјечни живот и вјечно узратсање ка ономе што Мојсије помиље у кљизи постања, да "икона" Божја узраста ка "подобију", дакле дапостане бог по благодати. Трансформација твари у малога бога, могло би се чак рећи.

А опет, та трансформација твари (нас) и стварање није са неким разлогом, већ љубав Свете Тројице из љубави ствара. Дакле једна Божја "спирала" без краја у величини, и без ограничења у времену - Бог међу боговима у вијекове вијекова.

Ако смо све ово "преварили" остаје да примијетимо: овдје има Закон (неки)! Чим је слобода ограничена значи да је Закон ограничава, да задобијање љубави има кретање у ОКВИРИМА Закона. Када ће слобода бити неограничена? Онда када задобијемо љубав, јер љубав укида Закон (Св. Павле). Шта ће ти Закон када ти љубав "заповиједа" да дајеш, да само дајеш? Нема сврху. И то и јесте царство Божје, љубав која је укинула се законе сем да љуби, да даје себе, а дајући себе уствари узраста и остварује се као личност тако што постаје мали бог, сличан Богу. У "вијекове вијекова" иде то кретање, та динамика, тај љубавни процес, живот, али тако да је Бог увијек "изнад" и испред и да нас привлачи дајући ВИШЕ, и ми крећућићи се ка Њему никада достижном, вјечно узрастамо и "уподобљавамо" се! Бог међ боговима. Бог по природи нестворен, међ боговима створеним, боговима по благодати.

[Никола Ђоловић]

Lepo napisano. :cheesy:

Niko ne osporava blagodatnu transformaciju koja je po slobodnoj volji, ali sta cemo sa primerima Pavla, Jovana i Saula?

Nije akcenat na tome sto su oni nakon preobrazenja odlucili da krenu za Hristom, nego na samom aktu transformacije koja ocito nije dosla po slobodnoj volji. Tek nakon spoljasnje inicijative Bozije dolazi do onog po slobodnoj volji.