Срби у Хегеловој "Философији повести"

[karadjordje]

Срђан Дамњановић

Срби у Хегеловој "Философији повести"

Летопис Матице српске, књига 470, св. 5, новембар 2002, год. 178, Нови Сад.

[Увод]

а) Неколико цртица о Хегеловој концепцији философије повести

б) Повесно место Срба и фатум непревладаних противречности као узрок формирања апстрактне субјективности

в) Хегелова критика византијског духа и њена важност с обзиром на оцену повесне улоге Срба

г) Повесни значај германске душевности

д) Словени и недостатак модерне субјективности

ђ) Одјеци Хегелове философије повести код Димитрија Матића и Владимира Дворниковића.

Напомене

[Увод]

Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770-1831), творац je последње велике философске синтезе и једне од најутицајнијих парадигми у философији повести. Схватање повести као напретка идеје о слободи, утицало је на образовање марксистичких, радикално либералних, па и прагматично употребљивих социјал-демократских концепција, а да је однос тих учења према Хегеловој философији био и остао, у најмању руку, дубиозан. Иако је систем спекулативног ума у философији наводно дефинитивно разорен, Хегелове идеје из повести философије имају невероватан одјек у политичкој прагматији. Урушавање система спекулативног ума није онемогућило да прагматика једног империјалног ума са отпуштеним дискурсима моћи не преузме улогу меродавности. Све интензивније та ситуација наводи на поновно вредновање Хегелове философије, али из перспективе савремених мена и колизија. Самеравање повесног значаја словенских али и других "неповесних народа", према једној од најснажнијих парадигми модерног времена, није руковођено жаљењем услед неприпадања истих корпусу повесних народа или тзв. "европском људству", у пројектантској идеји једне первертоване воље за моћ. Управо тај жал производи тужне облике идентификације, која ни из своје беневолентности не допире до сагледавања идејних претпоставки модерног времена, што заправо припада нашем задатку. Из тих разлога, према смислу и значају носећих појмове Хегелове философије, задржавамо извесну амбивалентност.

Хегел у Философији повести описује Србе као народ непридобијен за западни ум, који се своди на аморфну масу развијаних и бедних остатака варварских хорди, неспособну да наступи као самосталан моменат у свету: "У Молдавији, Влашкој и северној Грчкој су Бугари, Срби и Албанци исто азијског порекла, под ударима и противударима народа остали су овде као сломљени варварски остаци. Ови народи су додуше створили краљевства и прошли срчане борбе с различитим народима; каткада су као претходнице, као посредник ступали у борбу хришћанске Европе и нехришћанске Азије, Пољаци су чак ослободили опседнути Беч од Турака, а један део Словена био је придобијен за западни ум. Упркос томе, цела та маса остаје искључена из наших разматрања, јер до сада није наступила као самосталан моменат у низу облика ума у свету. Да ли ће се то догодити у будућности, то се нас овде не тиче, пошто у повести имамо посла са прошлошћу."[1] Словени су уопште ратарски и нереформисани народ, неспособан да прихвати модерну идеју слободе. Историјски удес Срба лежи и у њиховом припадању византијском духу, који је дух ропства и насиља, биготизма и зверстава и као такав представља оличење свих страхота немодерног духа. По Хегелу, Срби спадају у "масу" неповесних народа, суштински неспособних да пруже свој допринос у развоју идеје слободе, коју би својом делатношћу озбиљили у свету и тако себи обезбедили место у повести. (О последицама "придобијања за Западни ум", дакле, добровољног свођења на ресурс људства и сировина, другом приликом).

Најпоузданије мерило умствености у животу и држави једног народа, за Хегела је збиљност протестантског принципа и према њему он одмерава повесну улогу одређеног народа. Протестантски принцип значи да се унутрашњост истиче у свести као мишљење, које не представља само право него и дужност. Тек са протестантским принципом човек постаје умно биће, пошто он у збиљи испуњава сврхе које су умне, а до њих долази вођен сопственим мотивима мишљења и делања. Другим речима, са протестантским принципом остварено је јединство моралности и обичајности, субјективне слободе самосвести и виших, објективних регија духа, породице, грађанског друштва и државе. Помирење права и религије могуће је тек са протестантским принципом. Код народа који нису прошли кроз реформацију настају револуционарне турбуленције које завршавају у терору апстрактне субјективности, пошто код тих народа принцип модерне субјективности није органски помирен са истинским обичајносним животом. За Хегела је истинска револуција само реформација: "Неисправан је принцип да се окови права и слободе скидају без ослобођења савести и да би иједна револуција могла бити без реформације"[2]. Слобода савести представља најбитнију карактеристику модерне обичајности, тек посредством ње обичајност постаје прожета моралношћу, те модеран човек себе види као аутономно биће које у потпуности одређује себе. Протестантске државе одбациле су свако варварство али и једностраност модерног доба, принцип апстрактне слободе, настао хипостазирањем савести и начела посебности. У протестантској држави озбиљио се ум у коме самосвест налази збиљу свог супстанцијалног хтења у органском развоју (Философија права, §360).

а) Неколико цртица о Хегеловој концепцији философије повести

Повесни народи суверено остварује умственост и на свет гледају умним очима, "ко свет гледа умног, тога и свет умно гледа, обоје су у узајамног одређењу"[3]. Доспевши до узајамног односа умственог сазнања и ума који лежи у поретку света, немачки народ постаје умни син модерне, што повлачи за собом умност и збиљску делотворност његових одлука. Умност збиље припада тако протестантско германском народу и он себе може видети као врхунац повесног процеса. Повесни народи постају највише средство духа, посредством њих дух се враћа себи. Међутим, они нису бесловесни извођачи радова божанског наума, њихова обичајност је прожета модерним принципом моралности и достиже тако дигнитет самосврхе.

У суштини Хегелове философије повести стоји мисао да ум управља светом. Ветрометина повести која је збрисала многе знатне народе представља само поприште догађања ума, његов повратак себи, где је сам ум своја бесконачна грађа и делатност сопственог садржаја. Пошто се ум развија из самог себе, он не остаје при апстракцији требања него се развија у сопственој супстанцији. Утолико је философија за Хегела теодиција која треба да схвати појаву зла у збиљи света, његову сврху и умни смисао. Постојање зла Хегел види везано уз појаву модерне субјективности (Философија права, §139), а сва битна дела повесних субјеката јесу моменти развоја појма слободе. Слобода је за Хегела крајња сврха света и једина истина духа. Питање о средствима помоћу којих слобода из себе производи свој свет уводи нас у суштину повесног процеса као саморазвојног динамизма. У повести, страсти и циљеви од партикуларног интереса и задовољење оног најсебичнијег јесу најмоћнија снага која се не обазире на право и моралност. Без страсти се у повести није догодило ништа битно ни велико. Хегел пореди повест са месарским пањем на коме се на жртву приноси срећа народа, врлина и живот индивидуума, зарад дубљих разлога ума и развоја слободе.

На челу свих светскоповесних дела стоје индивидуални субјективитети који својом делатношћу уозбиљују оно супстанцијално, али тако да они сами најчешће нису свесни крајњих домета делатности властите субјективности. Пошто су светскоповесне личности вођене својим партикуларним сврхама, умност се озбиљује мимо њиховог хтења. Људска делатност произилази из људских страсти, потреба и интереса, карактера и талената, док моралне прокламације и тираде, правне регулативе и норме, имају тек ту и тамо секундарну улогу, иако најчешће ни тада нису ослобођене ванморалних интереса. Насупрот данас популарној теорији моралног аргумента, која држи да су говори Линколна и Рузвелта имали ту моћ да у потпуности определе нацију ка ратном прегнућу, за Хегела лармоајантни мотиви немају практичке снаге а ни моралне вредности у дубљем смислу. Додуше, нешто од хегеловске концепције философије повести налази се у самом срцу теорије моралног аргумента. Ратови у модерној епохи бивају одлучени победом прогресивних снага које остварују повесни развој слободе.

Хегел у просветитељска настојањима види само празнину. Пошто идеју не види сједињену са људском природом, просветитељство пати од озбиљног недостатка, који збиљу повесне делотворности оставља по страни. Наивна сва настојања да се на основу "добре воље" изграде праведне и умне институције, било унутар држава било као израз неког вида њиховог заједништва, са сврхом старања о општем напретку и добробити човечанства. Дух је у повести битно људски дух и он остварује најунутрашњији однос ума у самоме себи као однос и јединство ума и неумних страсти и партикуларности, рационалног и ирационалног, моралног добра и моралног зла. Ум није ни на тренутак неуман, његова се умственост остварује кроз дијалектичку испосредованост (не)умних момената, а јадиковка над удесом врлине само се задржава над привидом, не продирући дубље у разумевање повесне субјектсупстанције. Морални апели на право неког народа немају практичног смисла и значаја.

Са становишта динамике повесног ума гарантована самосталност народа је право формалног и апстрактног карактера. Заостајање у супстанцијалном развоју неке државе, њене обичајности, права и државних институција који гарантују слободу (ни моменат техничког развоја који Хегел довољно не истиче није нешто што би требало испустити), довољан је разлог за њено исклизнуће у варварско стање. Другим речима, заостајање постаје довољан разлог за формирање свести о "неједнаком праву" која сада обезбеђује да се спрам тог народа поступа мимо уобичајених моралних обзира и правних норми (Философија права, §351).

Процесија светског духа завршава се у философији као екстракту самосазнања духа, где судбина појединаца и читавих народа постаје сасвим небитна. Врхунац спекулативне дијалектике у концепцији философије повести налази се у стварању једног врховног субјекта повести (дух), једне истине у коју падају све посебности, а посебни народи, уколико су средство духа а за себе самосврха, добијају изразиту повесну улогу. Идеја слободе о којој се овде ради поред своје рационалности, повесне делотворности има и једну агресивну црту, која није пресудна за тако схваћену слободу, али је вишеструко проблематизује.

[karadjordje]

.......

Фридрих Енгелс је остао под највећим утицајем Хегелове концепције философије повести, односно само неких њених видова. Енгелсово описивање Срба као брдских разбојника који изгарају од жеље да постану средство контрареволуције, кнута у рукама руског цара, штитећи "бедем свирепости и варварства, непријатеља сваке цивилизације", по интензитету мржње нема премца чак ни у двадесетом веку. Срби представљају снажну препреку развоју Европе, њихова егзистенција је чист анахронизам. У спису Демократски панславизам Енгелс позива да се варварство Срба третира ван свих обзира, пошто се ради о народу који се не може повесно, дакле револуционарно потврдити, а његова покорност сасвим је у интересу цивилизације. У интересу одбране револуције српски народ треба "најодлучније терорисати". Уништење једног народа Енгелс правда његовом "контрареволуционарном" улогом из 1849. као и општом неспособношћу за прихватање модерне идеје слободе. Истини за вољу, 1882. Енгелс допушта могућност да општа победа пролетаријата ослободи и Словене, "стварно и неминовно", уколико их под ударима цивилизације нешто и преостане. Германски свет је по Енгелсу предодређен за цивилизацијску улогу објаве и револуционарне потврде слободе, као врховни повесни субјект. Занимљиво је да Карл Маркс не дели Енгелсово, иначе у социјалистичког покрету доминантно мишљење, него напредак слободе види као знатно дисперзивнији процес. Штавише, Енгелсове идеје воде "овековечавању потлачавања", пошто "корупција, полумилитарна бирократија и пашинска експлоатација" никако нису српска differentia specifica. Српском карактеру обликованом од 1804, сматра Маркс, не одговара руски аутократизам, те развој демократије у Европи није одвојив од развоја индустрије, просвете и инстинкта за слободу српског народа. (Карл Маркс, Шта ће бити од Турске у Европи, Борба, 1910. св. 6.)

Димитрије Матић, Начела умног и државног права. Кратки преглед историјског развитка начела права, морала и државе од најстаријих времена до наших дана, Београд, 1995 стр. 111.

Димитрије Матић, исто, стр. 111.

Димитрије Матић, исто, стр. 115.

Владимир Дворниковић, Борба идеја, Београд, 1995.

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=74