Zaboravljeni padobranac - Zoran Pavicevic

[Јелена011]

        Ovih dana nase malo slatko mladunce vise nego ikada pominje vojsku i padobrance. Vodio ga je tata i na streliste, vodio ga je u kasarnu, njegovo odusevljenje kad slusa himnu Boze Pravde je skroz slatko i neopisivo jer je to "himna vojnika", i sve te decije vojnicke igre su za njega nesto skroz fascinantno.

Ovih dana je padobranac i mi se razmisljamo kako i gde da ga odvedemo da vidi konacno svoje ljubljene i sanjane avione   Ranije kad nije hteo da jede, tata ga je lepo sredjivao avionima, pa boing ovaj, to jos ajde je standardna varijanta, suhoj je kad bas zeza, pa jos gomila nekih koje mama stvarno nije zapamtila 

Ja nisam vise nikaki tip, a kamoli sportski, ali sam nekada davno trenirala i znam makar osnovno, ono kako se skace, kako se docekuje, samo sto sad kad bih skocila kao mladunce na parket neko bi se od nas gadno polomio 

I danas me brat administrator podseti na ovu temu jos vise pa resih da je postavim.

 

        Zoran Pavicevic je moj rodjeni ujak, najstariji brat moje majke. Rodjeni su u porodici koja je onako bila specificna po tim pricama o cojstvu, junastvu. Njihovi ujaci, rodjena braca njihove majke su pobijeni posle rata, jedan je bio profesor na bogosloviji, drugi bogoslovi. Njihov deda je cuveni porucnik Spasic koji je potopio brod da ne padne u ruke Nemcima... Od tih prica ni oni nisu imali nista, osim upravo te casti i postenja. Ma kako tesko ziveli i ma koje ih nedace sustigle u zivotu. Oni su se drzali svojih uverenja i gledali su da u zivotu zive posteno od svog rada pomazuci koliko su mogli drugima. Od tih prica ostala je i jedna crta karaktera koja ume i da optereti mladu dusu, da joj stavi na teret nesto sto ne moze izneti - a to je ono cuveno srpsko "budi jak", nemoj da pokazes osecanja nego guraj napred. Karakter Pavicevica je ponosit i tezak.

 

        Ja sam kod ujaka i ujne u Kraljevu rasla i provodila dosta vremena, kada sam jedva prezivela rodjenje, ujna me je prva docekala iz bolnice i bili su uvek uz nas. Moja majka je najmladja sestra i onako posebnog karaktera pa je bila najvoljenija, a ja sam bila njeno cudo od deteta, dobijeno bukvalno kao cudo posle navodnog steriliteta i totalno neplanirano. Uz to kao nedonosce dobilo solmonelu od koje su mnoge bebe tad umrle, ja sam prezivela. I posto su svi vec bili "stari" tada, ujak i ujna su me totalno razmazili. Ujna pogotovo 

 

        Ujak je bio onako strog covek, nekako povucen u sebe. Samo na jednu temu bi se potpuno otkravio. Kada bi dolazio neko i kada je pricao o padobranstvu, o svojim dogodovstinama, lomovima, uspesima i padovima. U njihovoj kuci u dnevnoj sobi bila je vitrina onako starinska, staklena, koja je bila puna medalja i odlikovanja, plaketa i cuda raznih, koje je tokom godina kao padobranac, svestski evropski jugoslovenski prvak osvojio. Bio je on i komunista, ali Bogu hvala i to je proslo vreme.

Te price sam kao dete upijala i mastala o tome kako bih ja jednom...

 

        Sada je vec u velikim godinama, bolestan je, i on i ujna su doziveli i ljudsku nesrecu da sahrane cerku. To je opet jedna divna i dirljiva prica o ljudskim sudbinama, usvajanju dece i svemu sto to prati.

 

        A ovo je prica o mom ujki. Evo tekstova koje ja znam i koje je nasao brat Milan Rakic:

 

 

[Јелена011]

Zoranu Pavićeviću, iz Kraljeva, kuća je puna svetskih, evropskih, balkanskih i jugoslovenskih priznanja, od zlatnih medalja, preko pehara i diploma, do dijamantskih značaka, koje je osvajao tokom više od tri decenije apsolutne dominacije u padobranstvu • Pet puta je na takmičenjima lomio nogu, dva puta ruku, povređivao je kičmu, imao je dosta drugih povreda, ali nije odustajao. Sada ima sedamdeset godina, tri baj pasa, mnogo lekova i, zbog zakonskih nelogičnosti, jer se padobranstvo ne priznaje kao olimpijski sport, živi, izgleda, u uzaludnoj nadi da će ostvariti pravo na nacionalnu penziju, što bi bitno doprinelo da mu pristigla ,,jesen života” bude bezbrižnija

Zoran Pavićević je rođen pre sedamdeset godina u Sjenici. Razne okolnosti, ratne naročito, primorale su njegovu porodicu da se, nakratko, preseli u Rašku. Iz Raške, u jeku ratnih godina, četrdeset druge, izbeglička porodica Pavićević nastanjuje se u Kraljevu. Tu je Zoran dočekao kraj rata, tu je škole završavao, tu je sportske i radne uspehe postizao, tu je porodicu zasnovao, tu je bio veoma poštovan i cenjen. S razlogom, dabome. A od pre nekoliko godina, Zoran sa suprugom živi u Jovcu, nedaleko od Kraljeva. Tamo živi penzionerske dane, tamo sam ga i posetio. S razlogom, dabome.
Zoranova priča je u celosti lepa, ako se izuzme period detinjstva proveden u ratnim nedaćama, i ako se izuzme njen kraj, a pod krajem priče ako podrazumevamo ono što se desilo u poslednjih nekoliko meseci.
Iz perioda detinjstva, u vreme ratnih događanja, Zoran neizbrisivo pamti američko bombardovanja Kraljeva i okoline, kada je u jednom potoku, pored Ibra, pala bomba razorne moći, i kada je poginulo mnogo ljudi izbeglih iz okolnih sela. Iako je bio dete, sedmogodišnjak, Zoran je tada rekao: ,,Kad porastem, biću pilot, i ovo ću da im vratim...” Dosta godina kasnije, Zoran će, zaista, dugo imati direktne veze sa avionima, ali sa sasvim drugim ciljem od onoga o kojem je kao dete govorio.
Rat je završen. Počeo je novi život u miru, ali i u teškoj nemaštini. Omladina je jedinu razonodu imala u radnim i sportskim aktivnostima. Zoran se još kao srednjoškolac, kasnije i kao student prava, zagrejao za aeroklub, ali ga je otac Đorđe odvraćao, iz razumljivih razloga. Nema roditelja koji voli da mu dete bude padobranac. Opasno je to, govorilo se. Da ne bi uvredio oca, Zoran se opredelio za plivanje i kajakaštvo. Barem za jedan period, dok otac ne popusti. Za to kratko vreme imao je uspeha i u kajakaštvu i u vaterpolu. Ali, ljubav prema padobranstvu ipak je bila jača. Zoran ubrzo postaje član aerokluba, u kome će ostati narednih tridesetak godina.

PRVI SKOK, KAO PRVA LJUBAV, NE ZABORAVLJA SE
Zoran je imao prve letove u jedrilici, u leto 1954. godine. A iste te godine, ali s jeseni, imao je i prvi od pet skokova iz aviona. Godinu dana kasnije, Zoran je već bio takmičar.
Na prvenstvu Srbije, u Trsteniku, samo u jednoj disciplini nije bio prvi. U generalnom plasmanu zauzeo je drugo mesto, i to zbog podvale jednog takmičara, koji je propratni zadatak uradio na nedozvoljen način. Ali, to je zaboravljeno. Na jugoslovenskom takmičenju za omladince, 1956. godine u Vršcu, Zoran je prilikom prvog skoka uganuo nogu. Trpeo je bolove, ali nije odustao. Kada se ponovo našao na krilu aviona, pilot je primetio suze na njegovom licu, pa ga je pitao: ,,Šta ti je, zašto plačeš?” Zoran je mirno odgovorio: ,,Ništa, idu mi suze od sreće, zato što skačem”. Na tom takmičenju osvojio je šesto mesto, ali dovoljno da njih desetorica steknu pravo da skaču iz aviona sa visina većih od tri hiljade metara. Kakva radost! Ali, zakratko. Povređena noga mu je toliko natekla da nije mogao ni da hoda. Kasnije se ispostavilo da nije morao da žali, jer se desio kvar na avionu. Skokovi su, naravno, otkazani, a padobranci i pilot bezbedno su se spustili na zemlju.
Zoran, zatim, upisuje studije prava u Skoplju, ali ne zapostavlja padobranstvo. Paralelno sa studijama radi u jednoj fabrici, samofinansira se, a slobodno vreme provodi u tamošnjem aeroklubu. Već posle dva- tri položena ispita, Zoran nastavlja da skače i da se usavršava u padobranskim veštinama.

ZA KRATKO VREME DO SVETSKOG VRHA
U Skoplju je Zoran Pavićević vrlo brzo postigao sve ono što se u padobranstvu može postići. NJegov trener je čak tvrdio da je Zoran u vazduhu izvodio takve figure kakve niko u svetu do tada nije uspeo. Zato mu i nije bilo teško da na sledećem takmičenju, održanom u Bitolju, postane prvak Makedonije sa toliko bodovnih prednosti da u poslednjoj disciplini nije morao ni da skače. Normalno, skakao je, i ubedljivo pobedio. Tako su se ređali uspesi. I, jednoga dana, u Bitolju, na takmičenju u skoku sa dve hiljade metara ,,na krst”, kako se među padobracima govorilo za cilj obeležen na zemlji, za nastup se spremao i Zoran. Do tada, svako ko je skočio pedesetak metara od cilja, taj je bio ,,marka”. Na red je došao Zoran. Prvi put, drugi put, treći put, tek dvadesetak santimetara više od pet metara. Svi drugi, pre i posle njegovih skokova, bili su udaljeni od cilja po pedeset, pa i sto metara. Kakav rezultat! To, međutim, još uvek nije ,,mirisalo” na nešto što će i do današnjeg dana biti istorijsko i neprevaziđeno. Tek je slučajnošću upravo Zoran otkrio da je reč o svetskom rezultatu. Naime, istog tog dana, pročitao je u nekim specijalizovanim novinama da je svetski rekord do tada iznosio nešto manje od sedam metara i da ga je postigao Rus Bobinski. Zbog tog skoka, Rus je postao zaslužni majstor tadašnjeg Sovjetskog Saveza.

KAO DA LJUDI NE PIŠU ZAKONE
Međunarodna vazduhoplovna organizacija u Parizu zvanično je potvrdila da je Zoran Pavićević postavio novi svetski rekord u padobranstvu. I? Sa današnje tačke gledišta - ništa. Zoranu jesu uručena najviša međunarodna i jugoslovenska priznanja, i on ta odličja danas ima u svom domu, ali... Pre toga ,,ali”, još malo, redom, o uspesima. Gotovo da nije bilo takmičenja, bilo u Jugoslaviji, na Balkanu ili u Evropi, na kojima Zoran nije pobeđivao. Skromnije rečeno, nije bilo takmičenja na kojima Zoran nije osvajao medalju, pehar, značku ili diplomu. I to, kao od šale. Da nije bilo tako, zar bi Zoran danas imao puna dva kofera raznoraznih priznanja. Niko takve rezultate nije imao ni pre, ni posle njega. Konkretno, kao vrhunski padobranac, nagrađen je sa sto dvadeset medalja, mahom zlatnih, sto dvadest diploma, uglavnom za prva mesta, desetak statua, isto toliko pehara, bezbroj značaka, najviše zlatnih i dijamantskih...
E, to je ono: sa današnje tačke gledišta, taj svetski rekord ne znači ništa. Jer, po našem zakonu, koji kao da nisu pisali ljudi, i da ne može da se promeni, Zoranov svetski rekord ne spada u olimpijske discipline! Čudno, tužno, kako god da se kaže. I to je ta uvreda, i to je to poniženje koje je doživeo svetski rekorder, i zbog koga ne može da ima nacionalnu penziju, koja mu je baš neophodna, jer je imao tri baj pasa, i pije mnoštvo skupih lekova. Uz to, Zoranu će za koji dan sedam decenija. Pa, eto...
Srećan predstojeći rođendan, Zorane, ma u kakvom ga raspoloženju obeležavao!
Toliko, što se mene tiče.

ZORANOV REZULTAT IZJEDNAČEN SA OLIMPIJSKIM
Generalni sekretar Vazduhoplovnog saveza Srbije Siniša Bradić uputio je pismo Ministarstvu prosvete i sporta Republike Srbije, u kome se, na kraju, kaže:
,,S obzirom na gore navedeno, najlepše vas molimo da uzmete u obzir molbu gospodina Zorana Pavićevića, jer smo mišljenja da je svojim rezultatima značajno doprineo ugledu našeg sporta u međunarodnim razmerama. Sledstveno tome, ove rezultate, po njihovom značaju, treba izjednačiti sa rezultatima koji su ostvareni u olimpijski priznatim disciplinama.

Izvor: Ibarske novine (06. april 2007. godine)

[Јелена011]

Zahvaljujuci bratu Milanu, evo jos tekstova o njemu:

 

Ево још неколико текстова:

 

http://issuu.com/ibarske/docs/magazin71/35

 

http://issuu.com/ibarske/docs/magazin72/47

 

па разговор са Мишићем у "Спортском споменару"

 

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2012/05/10/12338750/ss1305.mp3

 

A ovo je prica o mojoj prabaki, Marici, ja bih dodala da zahvaljujuci njenom sinu Kruni, koji je doktorirao na Sorboni nekako se francuski jezik prosirio nasom porodicom. Moja majka se doduse vratila iz Pariza, posle par meseci zbog nostalgije, a zahvaljujuci ujka Kruni kako ga ja znam, ja sam od druge godine ucila francuski u tadasnjoj Alijansi prijatelja francuske i to ce posle obeleziti citav moj zivot.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/297606/I-Marica-je-bila-mladobosanka