Drug nije meta novogodisnja akcija

[Јелена011]

Ne bih za pocetak znala gde da postavim ovu temu, pa neka je ovde

Elem, ko od vas prati akciju "drug nije meta" sigurno zna o cemu se radi.

Sad videh da su postavili i novogodisnji konkurs i nagradjuju decu iz osnovnih skola koja napisu najlepsu novogodisnju cestitku svom najboljem drugu u kojoj ce nesto poruciti svom drugaru, podsetiti ga na neki zajednicki trenutak ili slicno...

 

Ovo moze da bude lepa ideja za veroucitelje, a ko zna, mogu deca nesto i da osvoje, u svakom slucaju umesto pisanja Deda Mrazu eto resenja kako da deci prenesemo neke drugacije vrednosti, a ne samo da kukamo na ovo drustvo da je propalo i svakakvo. Moze da bude interesantno i nastavnicima razredne nastave i drugim profesorima u OS.

 

http://www.srbijadanas.com/clanak/novogodisnji-konkurs-drug-nije-meta-napisi-nam-zasto-je-tvoj-drug-najbolji-i-nagradicemo-te

[Јелена011]

Ако се неко пита зашто тражимо Алексин закон...

Ово је нажалост само један пример вршњачког насиља, нажалост ни први ни последњи...

 

Окрутност без граница: Ученице петицијом избацују другарицу из разреда због болести

 

Суботица – Пре два дана једна мајка написала је на свом Фејсбук профилу веома потресну причу, која све нас мора довести до тога да се запитамо у какве људе ће израсти нове генерације деце и шта се то десило са саосећајношћу, савести, осећањима? Да ли се нове генерације деце рађају са ампутацијом морала али потковане новим западним вредностима, где су људи само празне хладне љуштуре а осећања закржљала функција.

Ђорђија Аксентијевић, мајка девојчице које има неизлечиво кожно обољење поделила са јавности начин на који је њена ћерка шиканирана у друштву, и то до те мере да су девојчице, њене школске „другарице“ из одељења покренуле петицију како би малу Галу избацили из школе, јер се по њиховом концепту схватања не уклапа због болести:

„У петом разреду основне школе у Суботици, пар ученица је организовало потписивање петиције како би из разреда „избациле“ ученицу која болује од изузетно тешке, неизлечиве болести. Никаквих примедби на њу, односно њено понашање нису имале, нити имају, до чињенице да је болесна. Проблем је дерматолошки, физички, те не омета било кога у разреду у праћењу наставе или било чему другом.
Интересантно је навести и да се школа „бавила“ радом с одељењем у којем је девојчица са здравственим проблемом у „циљу развијања њихове емпатије“ управо у време док су припреме за петицију биле у јеку.

Такође, индикативно је и да постојање ових активности није уочио нико од наставника, осталих запослених у школи, или родитеља, већ девојчица о којој је реч и њена мајка, односно моја Гала и ја.
Шта се дешава с просветом, институцијама у Србији, људима, децом?“

Мала Гала болује од Булозне епидермолизе, у народу је ова болест позната и као „деца лептири“, ово ретко обољење коже чини да се кожа љушти, стварају ране и при најмањем додиру. Ипак и поред тога, Гала је одличан ђак, на прошлогодишњем такмичењу Мислиша била је друга у републици, из математике друга у региону. Управо данас је представљајући своју школу на градском такмичењу из математике освојила друго место, а већ следећег месеца је очекује такмичење из српског језика.
Према речима мајке Ђорђије, извесни кораци школских органа јесу предузети, међутим прекасно. Тек након што је се цео овај немили случај већ одиграо. Вербално насиље, задиркивање и однос какав „другарице“ имају према њој, траје већ месецима, а последњи догађај био је само ерупција вишемесечних подлости.

„Гала је разумна девојчица, стабилна, са овим проблемом живи од рођења. Ипак, и поред болести која за њу представља ограничење у много чему, јаким боловима које свакодневно трпи, туђим погледима, овакво понашање би сломило и одраслу особу, а камоли дете,“ одговара мајка Ђорђија на питање како се Гала осећа након свега.

Вишедеценијски систем у ком материјални свет једе сваки вид духовног напретка довео је оваквог стања. Друштва у ком институције нису у стању да помогну, не зато јер не желе и јер то није њихова обавеза, јер пре свега више нису у стању, већ су и оне део истог друштвеног поретка од кога и потиче овакав нељудски однос према другима.

„То није проблем од јуче, он траје већ месецима. Школа се укључила, али не тако да спречи такав вид насиља, Јачали су жртву да лакше трпи, уместо да су акцију усмеравали ка џелатима. Једном приликом, након два дана што није долазила у школу, су јој дотурили папирић на коме је писало : Ај плс немој доћи сутра у школу. Реакција школе је закаснела, они су до сада разговарали само са Галом, очигледно не желећи да схвате њен проблем довољно озбиљно. Тек након петиције су позване и остале девојчице на разговор и родитељи. Шта ће даље бити и какве ће кораке предузети видећемо, „наводи Ђорђија и додаје да се нада да ће ова ситуација се завршити добро по њено дете:

„Хоћу да верујем да је најгоре прошло, али и да моје дете буде сигурно да не треба њу да буде срамота, већ да је срамотно и за осуду оно што је њој рађено.“

ОШ Иван Горан Ковачић у Суботици (Фото: http://www.gradsubotica.co.rs/)

Покушали смо да ступимо у контакт са надлежнима у школи Иван Горан Ковачић у Суботици, коју похађа Гала, међутим нико нам се није јављао.

Алексин закон

Нажалост случај Гале није јединствен, свакодневно се у Србији повећава број вршњачког насиља. Након неколико случајева који су се трагично завршили, управо због нереаговања надлежних институција родитељи Алексе Јанковића који је након вишегодишњег малтретирања вршњака извршио самоубиство, у сарадњи са пријатељима и стручњацима из ове области покренули су иницијативу за доношење Алексиног закона. Овим законом предвиђају се оштрије казне за професоре, ђаке али и неодговорне родитеље.

Весна Веизовић

 

Линк:  http://www.vaseljenska.com/drustvo/317592/

[Ненад Р.]

Ја бих рекао Шта се дешава са ПОРОДИЦОМ. Сва та деца су из породица и ако ми чекамо да нам институције решавају своје пропусте, онда тешко свима нама. Ако се направи грешка у породици, онда тешко да може нека институција да поправи такву грешку, ма како она добра била.

 

Што се тиче првог поста, ја мислим да је то прелепа акција.

[Јелена011]

Слажем се, немам речи које гађење ме обузима према таквим родитељима.

Замишљм своје дете, да ми дође и каже да је потписао петицију да се неко избаци из школе, да шиканирају неког...

Па боље да ћутим шта бих му урадила, не би било ни ришћански а ни педагошки ал би то запамтио за вјек.

 

Какви су то родитељи мени ни мало не иде у главу?!?!?

 

Да се разумемо има дивних примера просветних радника, има дивних примера одељења, помоћи, солидарности...није све увек црно, али много насиља има и јесте црно.

Систем је у стилу кадија те тужи кадија ти суди, јер рецимо ти се прво пожалиш педагогу, психологу школе, директору, разредном...а у тиму за такозвану заштиту од насиља седе управо они. Па јес, баш ће да реагују.

На страну што треба деца да се убију да би нешто урадили...

Институција мора да реагује превентивно, овде је све што је радила било НАБЕЂИВАЊЕ ЖРТВЕ ДА ИЗДРЖИ И ДА СЕ ИЗБОРИ, чек бре ко је ту луд, ваљда вам је посао да заштитите жртву.

А колико деце има из растурених породица и чији родитељи немају снаге да одговоре на прави начин или просто не умеју да надгласају будале.

Треба нама пуно превенције и пуно рада нажалост.

[Иван ♪♫]

a kakva deca danas, takav narod sutra