Биолошке мере борбе против штетних организама

[Marko Vesic]

BIOLOŠKE MERE BORBE PROTIV “ŠTETNIH” ORGANIZAMA (BIOLOŠKA KONTROLA KOROVA)

-stanje, problemi i perspektive-

Savremeni čovek ulaže ogromne napore u održanje, povećanje i unapređenje poljoprivredne proizvodnje, kako bi povećao kvalitet i količinu prinosa za sopstvenu ishranu i opstanak sve većeg broja stanovnika na Zemlji.

Posledice formiranja agroekosistema, kao poluprirodnih ekosistema su:

a) favorizovanje fitofagnih i fitopatogenih organizama

b) smanjeno bogatstvo (diverzitet) vrsta i staništa

c) različitim merama zaštite eliminisanje prirodnih neprijatelja

EKOLOŠKEOSNOVE PRENAMNOŽENJA “ŠTETNIH” ORGANIZAMA

1. Problem monokulture

2. Problem "uvoza" štetnih organizama

3. Osetljivost genotipova na štetne organizme

4. Razmak među biljkama

5. Đubrenje biljaka

6. Povezanost biljaka u plodoredu

7. Pesticidi (promena fiziologije biljke, uništavanje prirodnih neprijatelja)

U cilju poboljšanja (povećanja) prinosa kultivisanih biljaka na obradivim površinama, kao i smanjenja gubitaka u poljoprivrednoj proizvodnji, čovek primenjuje različite aktivne (direktne) metode, odnosno, mere borbe protiv “štetnih” organizama, kao što su:

1) MEHANIČKE - AGROTEHNIČKE MERE - zasnivaju se na fizičkom uklanjanju nepoželjnih vrsta sa obradivih površina: npr. ručno sakupljanje insekata i njihovih legala, postavljanje svetlosnih klopki, upotreba rentgenskih zraka, infracrvenih, električne struje, ultrazvuka, radioaktivnog zračenja, upotreba pregrejane vodene pare ili tople vode, promena temperature, smanjenje vlažnosti, itd.

2) HEMIJSKE MERE - zasnivaju se na primeni različitih hemijskih materija tzv. pesticida (herbicidi, insekticidi, akaricidi, rodenticidi, mikocidi, itd.), koji su veoma efikasni u regulaciji brojnosti «štetnih» organizama; kod primene hemijskih agenasa prisutna je laka standardizacija u poređenju sa drugim metodama; hemijski agensi imali su ključnu uloga u zaštiti agroekosistema posle II svetskog rata; imaju je i dan danas, a najverovatnije će i u skoroj budućnosti još uvek biti u velikoj meri prisutni na tržištu

3) BIOLOŠKE MERE - zasnivaju se na primeni živih organizama (organskih vrsta), kao što su predatori, parazitoidi, paraziti i patogeni u suzbijanju (biološkoj kantroli) “štetnih” vrsta ili tzv. korova

4) BIOTEHNOLOŠKE i/ili BIOTEHNIČKE MERE - otkrivanje i sinteza novih selektivnih i ekološki prihvatljivih pesticida i genetički inženjering

[Marko Vesic]

GLAVNI RAZLOZI ZA IZBOR ALTERNATIVNIH METODA UMESTO METODE HEMIJSKE ZAŠTITE (Prema Petanović, R.)

• uticaj rezidua na zdravlje ljudi

• neselektivnost u dejstvu pesticida na ciljne “štetne” organizme

• negativni propratni efekti na neciljane organizme

• razvoj rezistentnosti kod ciljanih vrsta štetočina

• favorizovanje i prenamnoženje sekundarnih štetočina

• visoki troškovi sinteze novih pesticida i dobijanja dozvola za primenu

• visoka cena pesticida

• opasnosti prilikom proizvodnje, transporta i aplikacije

• uticaj na životnu sredinu

• visoke cene netretiranih poljoprivrednih proizvoda (tzv. “zdrava hrana”)

• antipesticidna zakonska regulativa i zabrane upotrebe nekih pesticida

• politički pritisci (pokreti "zelenih", izborne kampanje)

• psihološko dejstvo

U prirodi postoje prirodni faktori kontrole koji ograničavaju povećanje brojnosti organizama u ekosistemu. Ovi prirodno limitirajući faktori sprečavaju da se mnogi organizmi prenamnože i na taj način postanu štetni u agroekosistemima ili na drugim, za čoveka ekonomski značajnim, površinama (npr. šumama, livadama, jezerima, itd.). Ovaj proces je poznat pod nazivom prirodna kontrola brojnosti i zavisi od dva osnovna faktora: faktora spoljašnje sredine (abiotičkih) i prirodnih neprijatelja (biotičkih).

Termin prirodni neprijatelj odnosi se na živi organizam koji se normalno nalazi na istom staništu na kom je i štetna vrsta. Kada čovek uništi prirodne neprijatelje na nekom staništu, ili kada se štetne vrste unesu na stanište na kojem ne postoje njegovi prirodni neprijatelji, prirodna kontrola više nije moguća i tada dolazi do gradacije (prenamnoženja) štetočina. Da bi popravio situaciju nastalu usled svog delovanja, čovek mora imati aktivnu ulogu u reintrodukciji prirodnih neprijatelja štetočina.

Upotreba prirodnih neprijatelja od strane čoveka u kontroli štetočina naziva se biološka kontrola (biološka mera). Razlika između biološke i prirodne kontrole je da je u prvom slučaju ona obavljena uz pomoć čoveka, a u drugom slučaju bez njegovog uplitanja. Akteri prirodne kontrole deluju ili direktno ili indirektno. Direktno dejstvo ogleda se u direktnom napadu ili uništenju (ubijanju) za čoveka štetne vrste, dok u slučaju indirektne akcije biološki agens na taj način oslabi domaćina tako da je on nije sposoban da se normalno reprodukuje i na taj način poveća brojnost svojih populacija.

Pre stotinak godina biološki način borbe protiv “štetnih” organizama smatrao se vrlo neperspektivnim, dugotrajnim i neefikasnim metodom borbe. Tome doprinosi i činjenica da se sredinom XX veka veoma razvila hemijska industrija koja je pojavom pesticida veoma brzo i efikasno rešavala problem “nepoželjnih” vrsta na svim poljoprivrednim (obradivim) površinama. Međutim, pored pozitivnog dejstva, intenzivna primena hemijskih materija u poljoprivredi, otvorila je i čitav niz problema i pitanja vezanih za negativne, kumulativne i dugoročne efekte koji se primenom hemije javljaju.

To se posebno odnosi na primenu pesticida DDT-a 60-tih godina XX veka, koji se u prvi mah pokazao kao izuzetno efikasan u borbi protiv štetnih insekata. Kasnije se ispostavilo da se ovo hemijsko jedinjenje uopšte ne razgrađuje nego se prenosi putem zemljišta i vode do biljaka, zatim herbivora, karnivora sve do poslednje karike u nekim lancima ishrane a to je čovek. Štaviše, utvrđeno je prisustvo tragova DDT-a u masnom tkivu pingvina na Antarktiku.

Kao posledica toga, biološke metode u suzbijanju korova ponovo su dobile prednost nad hemijskim metodama u poslednjih dvadesetak godina prošlog veka. Princip ovog metoda zasniva se na činjenici da se favorizuju prirodni, već postojeći, biološki (ekološki) odnosi koji vladaju kako u prirodnim ekosistemima, tako i u poljoprivrednim (poluprirodnim) ekosistemima kao što su: odnos predator - plen, odnos parazit - domaćin i kompeticija (“borba” različitih biljnih i životinjskih vrsta za iste ili slične resurse na staništu). Na taj način prirodni neprijatelji se mogu grupisati u četiri tipa:

a) Parazit - organizam koji živi na domaćinu ili se na ili u njemu hrani ali ga ne ubija

b) Parazitoid - oblik parazita koji u krajnjem ishodu ubija svog domaćina

c) Predator - organizam koji se hrani drugim organizmom koji je od njega ili manji ili slabiji

d) Patogen - mikroorganizam koji uzrokuje pojavu bolesti kod domaćina

[Marko Vesic]

PARAZITI I PREDATORI

Postoje dve osnovne razlike u aktivnosti (dejstvu) parazita i predatora, pa je korisno poznavati neke njihove karakteristike.

Paraziti

Generalno, paraziti su mnogo više specijes-specifični u odnosu na domaćina, jer imaju uzak izbor prema domaćinu. Oni su takođe bolje adaptirani na domaćina u istim uslovima životne sredine, i u mnogim slučajevima postoji koevolucija parazita i domaćina (kao i simultani razvoj). Ipak, paraziti su sinhronizovani kako sa svojim domaćinom tako i sa uslovima životne sredine. Paraziti za svoj razvoj i opstanak zahtevaju samo nekolicinu (nekoliko) domaćina. Manje su zahtevni u pogledu ishrane od predatora i mladi stadijumi (mladunci) nemaju potrebe da aktivno traže hranu. Obično su jaja parazita položena u ciljnog domaćina i kako se iz jaja razvijaju imaturni stadijumi, oni se hrane na račun domaćina kako bi kompletirali svoje razviće.

Predatori

Predatori za svoj razvoj i opstanak zahtevaju širi opseg plena i time vrlo brzo uništavaju veći broj jedinki plena. Zbog toga je njihov spektakularan uspeh veoma jasno i brzo uočljiv. Ipak, zbog toga što su mobilni i kreću se odmah posle uzimanja hrane, efekti mnogih predatora se veoma često zanemaruju.

Prirodni neprijatelji

Deluju veoma neprimetno i tiho, tako da se često zanemaruju. Često njihova efikasnost kao agensa u biološkoj kontroli protiv “štetnih” organizama postaje vidljiva tek nakon njihove eliminacije putem širokog spektra pesticida. Ti pesticidi ne samo da uništavaju ciljne korove, nego i njihove prirodne neprijatelje. Značaj prirodnih neprijatelja danas je široko poznata i primenjena činjenica među stručnjacima u zaštiti bilja. Od skora se naročita pažnja posvećuje kontroli primene pesticida kako bi se zaštitili prirodni neprijatelji korovskih biljaka. Neke od najpoželjnijih karakteristika prirodnih neprijatelja su:

• Dobra sposobnost potrage – sposobnost da se locira (pronađe) ciljni domaćin

• Specifičnost prema domaćinu – napada se samo ciljna korovska vrsta

• Visok nivo reprodukcije – visok nivo porasta brojnosti populacija

• Kratak životni ciklus – kraće vreme životnog ciklusa od domaćina

• Adaptabilnost – dobra adaptiranost na samog domaćina i okolinu

• Ustaljenost – sposobnost opstanka i posle redukcije brojnosti populacije domaćina

• Sinhronizacija sa domaćinom - dobra adaptiranost na različite razvojne stadijume domaćina

Ukoliko biološki način borbe nije dobro naučno zasnovan i detaljno proučen, može doći do pojave veoma negativnih posledica kako na pojedinačne vrste tako i na čitave ekosisteme. Primeri loše primene ovog načina borbe dobro su poznati i ekonomski veoma štetni:

Prvi primer loše primene biološkog načina suzbijanja “štetne” vrste vezuje se za unošenje kunića u Australiju. S obzirom da je kunić u toj zemlji alohtona (unešena) vrsta, on u tim predelima nije imao prirodnog neprijatelja, što je rezultiralo njegovim prenamnoženjem. Izuzetna brojnost populacija kunića dovela je do ugrožavanja autohtone torbarske faune Australije, s obzirom da je kunić konkurisao torbarskim vrstama pre svega za resurs ishrane, ali i prostora. Kako bi se smanjila brojnost kunića, u Australiju su iz Evrope uneti njegovi prirodni neprijatelji lisica i vuk. To je izazvalo još veće probleme jer su obe ove predatorske vrste polifagne (hrane se većim brojem vrsta), tako da su osim kunića lovile i torbarske vrste i na taj način ugrozile njihov opstanak na staništima u ovoj zemlji. U međuvremenu je unet i divlji pas DINGO koji je takođe ugrožavao torbarske vrste. Ovaj izuzetan ekološki problem konačno je rešen primenom jedne vrste virusa koji je uzročnik MIKSOMATOZE - oboljenja koji veoma “efikasno” smanjuje brojnost kunića.

Drugi primer pogrešne primene biološkog načina borbe u suzbijanju “štetnih” vrsta vezuje se za introdukciju mungosa na više ostrva u Dalmaciji (Pelješac, Mljet), kako bi se uništile populacije otrovnih zmija na ovim ostrvima. S obzirom da je i mungos polifagna vrsta, on se nije hranio samo zmijama, nego je ugrožavao i domaće životinje (kokoške) tako da se toliko prenamnožio da je čak postao “problem” za stanovnike ovih ostrva. Još uvek nije rešeno pitanje ograničavanja brojnosti populacija (ili čak uništenja) mungosa na Mljetu i Pelješcu.

[Marko Vesic]

Postoji više postupaka u biološkom načinu borbe protiv “štetnih” organizama:

1) KLASIČAN POSTUPAK (METOD) zasniva se na unošenju u ciljno stanište onih alohtonih predatorskih (ili kompetitorskih ili parazitskih) vrsta iz postojbine samih “korovskih” vrsta koje su prirodni neprijatelji takve “štetne” vrste i u njenoj postojbini. Nakon unošenja prirodnog neprijatelja u novu sredinu, od njega se očekuje da ponovu uspostavi ekvilibrijum sa “štetnom” vrstom i da održava (kontroliše) njegovu brojnost i u narednom periodu. Osnovni preduslov za uspešnost primene klasičnog metoda leži u činjenici da prirodni neprijatelj mora da bude MONO ili OLIGOFAGNA vrsta, odnosno da je predator samo te vrste koju treba suzbiti. S obzirom na činjenicu da je u prirodi veoma mali broj organskih vrsta koje su monofagne (ili oligofagne), izuzetno je dugotrajan i skup proces pronalaženja i proučavanja onih vrsta koje bi mogle biti potencijalni regulatori brojnosti samo jednog roda ili jedne vrste.

NEOKLASIČAN POSTUPAK (METOD) podrazumeva korišćenje egzotičnih bioloških agenasa u kontroli tj. u borbi protiv prirodnih (autohtonih) “korovskih” vrsta. S obzirom na činjenicu da takvi egzotični agensi nisu ranije bili prisutni u oblasti gde je prisutna autohtona “korovska” vrsta ovakav oblik nazivamo novom asocijacijom.

2) KONZERVATIVAN POSTUPAK (METOD) zasniva se na primeni različitih mera koje omogućavaju poboljšanje uslova za razvoj već postojećih prirodnih neprijatelja na staništu vrste koju treba suzbiti. Ovaj metod se nedovoljno primenjuje, ali neki primeri se mogu pomenuti: npr. očuvati prirodna gnezdilišta (šupljine u starim stablima drveća koja se nalaze u blizini obradivih površina) ptica grabljivica posebno noćnih kao što su sove, kako bi se omogućilo povećanje brojnosti populacija ovih predatora, u cilju regulacije brojnosti glodara (miševa i pacova) koji su veoma štetni za prinose žitarica. Takođe, moguće je napraviti drvene kućice na stablima u seoskim i gradskim sredinama u kojima bi se naselile ptice (npr. senice) koje se hrane insektima i drugim artropodama i na taj način obezbediti prisustvo prirodnih neprijatelja za neke vrste štetočina. Prisustvo mrava u prirodnim ekosistemima kao što su šumske i livadske fitocenoze reguliše brojnost insekata, tako de je potrebno očuvanje (fizičko ograđivanje mravinjaka) i njihova zaštita od uništavanja u cilju regulacije brojnosti štetočina.

3) AUGMENTATIVAN - INUNDACIONI POSTUPAK (METOD) zasniva se na povremenoj proizvodnji (produkciji), razmnožavanju i ispuštanju (razmeštanju) već postojećih prirodnih neprijatelja na one površine na kojima je povećana brojnost “štetnih” organizama. U ovom slučaju se ne očekuje aklimatizacija i prilagođavanje bioloških agenasa na prirodne uslove na staništu tokom dužeg vremenskog perioda, već se očekuje njihovo održavanje u ekosistemu tokom samo jedne sezone. Ovim metodom se najčešće tretiraju obradive površine (npr. MIKOHERBICIDIMA) i to obično početkom sezone kada još uvek nema dovoljno prirodnih neprijatelja koji bi kontrolisali brojnost populacije štetne vrste.

U biološkim merama borbe protiv “štetnih” organizama (ili protiv korova) mogu se koristiti različite grupe organizama. Međutim, u praksi su se do sada najčešće koristile sledeće grupe:

[Marko Vesic]

1) INSEKTI - do sada je primenjeno oko 350 vrsta. Prvi pokušaj primene insekata u biološkom načinu borbe datira još iz 1830. (ili 1863.) godine kada je iz Južne Amerike (Brazil) u Indiju, zajedno sa nekim gajenim vrstama kakstusa, uneta i jedna vrsta štitaste vaši Dactylopius ceylonicus koja živi na kaktusima. Ova vrsta je uneta iz komercijalnih razloga, kako bi se iz nje (kao i iz prethodno unete vrste D. coccus) ekstrahovala jedna vrsta crvene boje. Neočekivano, ova introdukovana vrsta insekta počela je da se hrani drugom vrstom kaktusa Opuntia vulgaris koji je takođe bio unet u Indiju iz Amerike, ali se u novoj sredini toliko razmnožio da je postao opasan korov. Ova vrsta štitaste vaši toliko je dobro redukovala brojnost populacije vrste O. vulgaris, da je posle prenešena i u druge delove Indije, pa čak 1865. godine i na Šri Lanku da bi se i na tim mestima smanjile populacije ove vrste kaktusa. Sličan uspeh u suzbijanju vrste O. vulgaris postignut je i u Australiji i na Havajima sa jednom vrstom leptira Cactoblastis cactorum unetog takođe iz Južne Amerike.

Još poznatiji primer primene insekata u suzbijanju biljnih korova je primena vrste Chrysolina quadrigemina - zlatica (fam. Chrysomelidae) u izuzetnoj redukciji brojnosti populacije kantariona Hypericum perforatum u Severnoj Americi. Ova vrsta kantariona je poreklom iz Evrope i Azije, gde nastanjuje livade i pašnjake, dok je u severnu Kaliforniju slučajno uneta 1900. godine. Do 1945. godine ova vrsta se toliko prenamnožila, tako da je prekrivala oko 2 miliona hektara u zapadnim delovima SAD-a. Četrdesetih godina XX veka bilo je nekoliko neuspešnih pokušaja biološke i hemijske redukcije brojnosti ove vrste, sve do 50-tih, kada je unešena ova vrsta insekta koja je smanjila brojnost populacije do 1 % nekadašnje brojnosti. Ulaganje Američke privrede u ovaj projekat koštao je oko 1 milion dolara, dok je ova vrsta insekta defolijatora “sačuvala” oko 3,5 miliona dolara godišnje u periodu od 1953. do 1959. Lokalni zemljoposednici su 10 godina posle sprovođenja biološke kontrole u čast ove vrste podigli spomenik.

U biološkoj borbi protiv akvatičnih korova primenjuju se leptiri. Vodena biljka Myriophyllum spicatum poreklom je iz Evroazije, ali se prenamnožila u Severnoj Americi (posebno na Floridi) gde je gradila čitave “podvodne livade” i usporavala tok u rekama. Najuspešniji agens u redukciji brojnosti ove vodene biljke bio je leptir plamenac Parapoynx stratiotata (Lepidoptera: Pyralidae) koji je uvežen 1975-1976 godine iz Jugoslavije i Italije. Velike probleme u Americi prave i druge biljne vrste koje su unete iz Evrope i Azije a pripadaju rodovima: Centaurea, Cirsium, Carduus, Euphorbia. U svetu je poznata vrsta Sphenoptera jugoslavica (Coleoptera: Buprestidae) koja npr. reguliše brojnost u Americi alohtone vrste Centaurea diffusa (uneta iz Evrope). Jedna vrsta muve Bayeria capitigena, (Diptera: Cecidomyiidae) i jedna vrsta leptira Hyles euphorbiae (Lepidoptera: Sphingidae) takođe veoma efikasno smanjuju brojnost velikog broja biljnih vrsta iz roda Euphorbia jer razvijaju gale u regionu cijacijuma. Najbolji insekatski agensi za biološku borbu protiv ovih unetih biljaka su iz familija: Chrysomelidae i Curculionidae.

Muve minerke (Diptera: Agromyzidae) polažu jaja u mezofil lista a izležene larve se hrane mezofilom i pri tome buše kanale u listu i stablu, ali posebno ugrožavaju cvetni region u vrstama roda Orobanche. Ovaj rod viših biljaka je veoma nepoželjan na obradivim površinama jer su sve vrste ovog roda parazitske biljke na korenovima biljke domaćina čime direktno ugrožavaju opstanak gajenih biljaka (ali i drugih biljaka u prirodnih ekosistemima). U regulaciji brojnosti populacija vrsta iz roda Orobanche veoma je efikasna jedna vrsta muve minerke Phytomyza orobanchia koja je uspešno primenjena na poljima suncokreta u SSSR-u 70-tih godina prošlog veka i to na vrstama O. cumana i O. cernua. Do 1977. godine brojnost populacija ove dve vrste parazitskih biljaka na 132000 ha smanjila se 3 puta, a krajnji efekat je bio smanjenje za 80-90 pa i do 100%. Za regulaciju brojnosti vrste Clematis vitalba (poreklom iz Evroazije) u Australiji je primenjena vrsta Phytomyza vitalbae.

[Marko Vesic]

2) KRPELJI - u okviru Artropoda predstavnici koji pripadaju klasi Acari - krpelji a podklasi Eriophyioidea - biljni krpelji, po svom načinu ishrane su monofagni i potencijalno se mogu koristiti (i u velikoj meri se najviše i koriste) kao biološki agensi u borbi kako protiv korova, tako i protiv štetnih životinja (krpelja, insekata). Posebno se u tom smislu ističu rodovi Aceria, (Eriophyes), Vasates, sa velikim brojem vrsta koji su veoma dobri regulatori brojnosti štetnih organizama. Vrsta Aceria chondrillae (Acari: Eriophydae) introdukovana je iz Evrope u Australiju da bi smanjila brojnost populacije biljne vrste Chondrilla juncea (koja je inače poreklom iz Mediterana). Ova vrsta grinje smanjila je populaciju štetne vrste za 96 % na taj način što ženke polažu jaja u region cvasti, a izlegle larve se hrane upravo cvetnim delovima ove biljke. Druga vrsta ovog roda Aceria artemisiae reguliše brojnost biljne vrste Artemisia vulgaris, zatim vrsta Aceria lycopersica smanjuje brojnost vrste Solanum dulcamara, kao i vrsta Aceria drabae za vrstu Lepidium draba i vrsta Eriophyes cynodonensis za vrstu Cynodon dactylon. Vrsta Vasates euphorbiae (opisana 90-tih godina XX veka na Novom Beogradu) veoma efikasno reguliše brojnost biljne vrste Euphorbia seguierana, jer deluje na region cvasti i na taj način sprečava plodonošenje ove štetne vrste u livadama. Jedna vrsta grinja paučinara Tetranychus urticae (Acari: Tetranychidae) takođe uništava biljku Euphorbia cyparissias.

[Marko Vesic]

3) GLJIVE - u okviru ove grupe organizama najviše se primenjuje rod Puccinia sa vrstama: Puccinia chondrillina (za biljku Chondrilla juncea), Puccinia cardorum (za biljku Carduus nutans), Puccinia cyanus (za vrstu Centaurea cyanus), Puccinia glechomastis (za biljku Glechoma hederacea), Puccinia canaliculata (za vrste roda Cyperus), itd.

4) NEMATODE - veoma mali broj vrsta (iz familija Steinernematidae i Heterorhabditidae), koristi se za regulisanje brojnosti populacija životinja (pre svega insekata, ali i paukova, anelida, rakova i mekušaca). Predstavnici ove grupe beskičmenjaka pre svega napadaju, ubijaju, sterilišu ili usporavaju razvoj štetnih insekata, a pogodni su za biološku primenu jer se mogu masovno proizvoditi. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da se najveći broj vrsta ove grupe smatra štetočinama, jer izazivaju oboljenja kod ljudi i životinja, a takođe nanose štete u poljoprivrednoj proizvodnji, pa je neophodno detaljno i dugotrajno ispitivanje biologije i ekologije svake potencijalno biološki atraktivne vrste.

[Marko Vesic]

5) RIBE - koriste se za regulisanje brojnosti algi (npr. rodovi Nitella i Chara) i vodenih viših biljaka (npr. rodovi Potamogeton, Najas, Ceratophyllum, Elodea, Lemna, Wolffia, itd.). Od riba se najčešće koriste beli amur (Ctenopharyngodn idella) i tolstolobik (Hipophthalmichthys molitrix) (koji su inače alohtoni u našim rekama). Pozitivne strane unošenja ovih herbivornih vrsta ogledaju se u lakom «održavanju», njihovom brzom i efikasnom uklanjanju vodenih «korova» posebno u kanalima i veštačkim akumulacijama, njihovom relativno dugom životu i relativnoj toleranciji na hemijska zagađenja. S druge strane loši efekti njihovog prisustva u vodenim ekosistemima ogledaju se u činjenici da oni nisu monofagni herbivori pa zbog toga mogu ugroziti i druge «poželjne» vrste vodenih biljaka, ali je ipak njihova najlošija karakteristika u tome što drastično brzo izbacuju polusvarene nutritiente i na taj način ubrzavaju proces eutrofikacije ionako eutrofikovanih stajaćih voda.

6) VIRUSI – Baculoviridae, Reoviridae

7) BAKTERIJE - - Bacilliaceae, Bacilus spp., Bacilus thuringiensis (14 serotipova) soj kurstaki, soj thuringiensis u borbi protiv gubara Limantria dispar.

8) BILJKE – ALELOPATSKI ODNOSI – Coronilla varia (SAD)

Biološko suzbijanje korova je pokušano na 525 biljnih vrsta, uspešno na 117 što je ohrabrujuće imajući u vidu sve prednosti biološke kontrole štetnih organizama.