Веронаука по аустријском закону: Обавезна али уз могућност одјављивања

[коЖељ њацИ]

 

 

Хајде да већ једном развејемо све те недоумице и подметачине које уз њих иду а везано за веронауку као обавезни предмет у школи.

Наша СПЦ угледајући се на законодавство Аустрије које је старије и искусније и демократскије је по истом принципу тј рецепту дала предлоге држави Србији за увођење веронауке у школе.

Део тога је до сада остварен, други део који је поменуо патријарх Иринеј а који се односи на веронауку као обавезан предмет тек треба да се реализује.

Ово је модел по коме ће бити регулисана веронаука и у Србији. Обавезан предмет у смислу оцењивања и улажења оцене у просек а могућност одјављивања за сваког верски пунолетног ђака( преко 14 година) или малолетног уз писмено образложење родитеља.

Секуларизам се дакле ничим не нарушава. Све што је у медијима до сада поводом патријархове изјаве негативно( и/или критички) објављивано или су писали необавештени или злонамерни појединци.

 

 

У следећем посту је документ законско-правне регулативе

ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА У АУСТРИЈИ У ШКОЛСКО-ЦРКВЕНО-ЗАКОНСКОМ КОНТЕКСТУ

[коЖељ њацИ]

ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА У АУСТРИЈИ У ШКОЛСКО-ЦРКВЕНО-ЗАКОНСКОМ КОНТЕКСТУ

 

Законско-правне регулативе

 

Првоважеће законско-правно начело о верском образовању у Аустријском школству још увек је на снази. Законско-правне регулативе верске наставе дефинише тзв. Schule-Kirche-Gesetz (Школа-Црква-Закон) још из давне 1868. године (RGB1. Nr. 48/1868). Њиме се уклања потпуна црквена контрола над школом, редукујући опште црквени утицај на верску наставу. На први поглед ово изгледа као реликт из једне ере, који још увек располаже плодном сарадњом државе и Цркве. Међутим, уколико се поставља питање уставно-правних основа верске наставе, одговор се налази у темељном државном Закону о општим правима грађана још из године 1867. У тамошњем члану 17 ставка 3, између осталог, стоји: За верску наставу у школама бригу и одговорност преузимају надлежне Цркве или вјерске заједнице. Када се овај Закон појавио у Reichsgesetzblatt 1867/Nr. 142, као такорећи Уставни документ «Либералне ере» у Аустроугарској монархији, у Аустрији су поред доминирајуће Римокатоличке Цркве постојале Евангелистичка и Православна Црква као и Јеврејска верска заједница. Све ове некатоличке верске заједнице у време Јосипа II биле су умногоме толерисане, а чак постепено и стицале могућност достизања истог законско- правног положаја.

 

Данас, у Аустрији постоји десет јавно признатих хришћанских и три (нехришћанске) верске заједнице. Све овдашње јавно признате верске заједнице стичу себи својствено право да за ученике своје вероисповести организују сопствену  верску наставу. Општеважећи Закон о верској настави, који је још увек на снази, донесен је далеке 1949. године (RU-Gesetz, BGB1. Nr. 190/1949). Он је потоње 1962. и грађанско-правно утемељен. У то време ондашње владајуће партије долазе  до тзв. школског консензуса у једном сагласном пакету школско-законских мера. Овде се првенствено мисли на конкордатски школски Уговор који потврђује већ постојеће законско-правне одреднице о верској настави (BGB1. Nr. 273/1962 i.d.F. des Zusatzvertrages 1971, BGB1. Nr. 289/1972). Овим Уговором Римокатоличка Црква се правно обавезала да ће религијска настава приуштити, поред верско-доктринарног, и један позитиван допринос световном образовању. Закон из 1949. године, делимично је допуњен и Савезним Законом из 1988. године (BGB1. I Nr. 19/1998). Њиме је још једном потврђено да верска настава спада искључиво у ингеренције овдашњих јавно признатих хришћанских Цркава,  односно верских заједница,  које га организују, воде и непосредно надгледају (§ 2 Abs. 1 Satz 1 Religionsunterrichtsgesetz 1949 i.d.F. BGB1. Nr. 329/1988).

 

Организација вјерске наставе

 

Законско-правни оквир верског образовања у школско-просветном систему Аустрије, уз горе поменуте законско-правне уредбе, верску наставу  артикулише у неколико следећих поставки:

 

Верска настава је обавезан наставни предмет  у готово свим  државним  и приватним школама Аустрије, за све припаднике јавно признатих хришћанских Цркава, односно верских заједница;

 

Веронаука је, дакле, обавезна али са могућношћу одјаве. То значи да она није факултативна а ни алтернативно изборна, у евентуалној могућности избора етике као алтернативног наставног предмета.  Изузетак  чине  занатске школе  (Berufsschulen). У њима веронаука важи само као изборни предмет (изузев Тирола и Воралберга, гдје је она и у овим школама обавезна);

 

На основу тзв. « негативне верске слободе» од веронауке се може лично одјавити сваки верско пунолетан ученик (од 14 године узраста), односно непунолетан (до 14 године) по писменој сагласности својих родитеља. (1921/1939; поново објављен BGB1. Nr. 166/1985);

 

Ученици, који су без верске припадности или припадају оној верској заједници, која законски не може да буде или још увек није призната, могу да учествују на верској настави једне од већ законски  признатих  Цркава или верских заједница, ако се на ову сами пријаве и добију сагласност дотичног вероучитеља, односно надлежне црквено-школске управе;

 

Наставни план и програм је у искључивој ингеренцији Цркве. Држава нема никакав утицај на наставни план, a његово објављивање од стране ресорног Министраства има само декларативни карактер;

 

У верској настави постоји потпуна слобода коришћења сопствених наставних материјала и средстава, односно није потребна дозволa за њихову наставну употребу од стране државно школских власти, али истовремено не смеју ни да буду у искључивој противречности са овдашњим грађанским васпитањем;

 

Учешће у богослужбеном животу Цркве, нарочито у школским богослужењима је допуштено, односно није регулисано као обавезно већ више као слободно право сваког ученика;

 

Право на целокупну кадровску и верско-образовну политику има искључиво Црква и то у сарадњи са државним ресорним министарствима и надлежним школским властима;

Вероучитељи бивају бирани и постављани од стране надлежне Цркве, односно верске заједнице, док све друге обавезе (лична примања, пензионо, здраствено и социјално осигурање) преузима држава Аустрија.

 

Држава као правни носилац јавног школства, добија јасно одређено право надгледања верске наставе «у њеном организацијско-техничком и школско-дисциплинарном погледу», али се ограничава и не може да утиче на њен наставни садржај. Веронаука тако и важи за обавезан наставни предмет у готово свим државним и приватним школама у Аустрији. Наиме, интерконфесионалност је основно начело на којeм се базира аустријско школство, а по томе је данас и православна веронаука конфесионално одређена и обавезна за све ученике православне вероисповести, ако се ови, сами или уз родитељску сагласност, почетком школске године писмено не одјаве. Другачије речено, ученици који нису напунили четрнаест година имају могућност да се од ње одјаве и то искључиво уз писмену сагласност својих родитеља у року од десет календарских дана од почетка школске године. Aко су напунили четрнаест година, обавезни су да то сами учине.

 

Право одјаве (§ 1 Abs.2) од верске наставе уведено је још 1945. године, на предлог и инсистирање првог послератног комунистичког министра за образовање, Ернстa Фишера, да се веронаука поново уведе као обавезан наставни предмет, али са могућношћу одјаве. Ово правило добило је потом у поменутом Закону и своје прве законске оквире. Питање одјаве од верске наставе се и дан-данас конкретизује као основно верско право сваког ученика (Art. 14 StGG) на сопствени избор припадности једној од овдашњих јавно признатих традиционалних Цркава, односно верских заједница (Art. 15 StGG i. V.m. Art. 17 Abs. 4 StGG). Одјава од верске наставе било каквим подстрекивањем (дељењем одјавних формулара, диктирањеm одјавних текстова, навођењем олакшања наставног плана у случају одјаве и сл.) законско-правном уредбом је регулисана, тачније забрањена ( § 46 Abs. 3 SchUG – Verbot der Werbung für schulfremde Zwecke).

 

Донесени школски закони, којима припада и Закон о верској настави могу се, као и уставни закони, доносити и мењати искључиво парламентарном двотрећинском већином (Art. 14 Abs. 10 Bundesverfassung). Дакле, по још увек важећем школском Закону, само законски признате Цркве или пак друге верске заједнице стичу право организовања верске наставе у државним школама Аустрије. Све остале то могу да учине једино у својим  црквеним, односно верским оквирима, али никако у државним школама. Верска настава у приватним и државним школама тако и спада једино у ингеренције овдашњих  јавно признатих  Цркава или пак других верских заједница.

 

Руководећи се важећим Законом о верској настави, међу свим Аутокефалним Православним Црквама у Аустрији, Српска Православна Црква, као доминантна међу овдашњим православним живљем, организује, још од почетка школске 1992/93. године,  православну верску наставу у многим приватним и државним школама широм Аустрије

 

Статистика

 

Поред свештених лица православну веронауку предају вероучитељи оба пола, бирани и постављени од стране највиших црквених власти. Сарадња између црквених и школских власти, унутрашња организација, сигурност и побољшање квалитета наставе путем увођења савремених религијско-педагошких достигнућа и иновација, као и сама координација наставних активности вероучитеља, спада у надлежност стручног инспектора за религијску наставу у Аустрији. Декретом Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског Г. Константина, почетком школске 2001/02. године, на место инспектора православне веронауке за све школе на територији  читаве Аустрије, постављен је дипл. теолог Бранислав Ђукарић.

 

Од  укупно 60 вероучитеља тренутно је 57 запослених, 17 су свештена лица, а остали су са богословским или пак световним образовањем. Број ученика који данас редовно посећују православну веронауку у 600 приватних и државних школа достиже број од седам и по хиљада.

 

На територији читаве Аустрије годишње се одржи  и до четрдесет хиљада часова православне веронауке, што износи око 680 часова годишње или 19 седмично са просечно 130 ученика по сваком вероучитељу.

 

 

Бранислав Ђукарић 2004.