Secanja iz Pristine 1999.

[мирођија]

Сећање 30.

Убиство

Момак са Сунчаног брега Исток дошао је да види девојку  своју у Улпијани,густо је било тих дана...Неки Шиптар је приметио Србина и у сред бела дана,баш оног када се стари брачни пар исељавао са 6. спрата,дан након што су их одвели на синовљев гроб...Упуцао га је на сред дворишта...Пар дана после убиства,морали су фоторобот да раде,девојку је полиција довела да узму неког од нас преводилаца Срба због безбедности сведока.Узели су мене,полицајка Италијанка,отишли смо у италијанску базу где је официр задужен за фоторобот,али не говори енглески,па све иде од девојке,преко мене,преко италијанске полицајке до њега и обрнуто...Једно 2 сата...Како коју црту лица погоде,тако девојка доживљава стрес и плаче и плаши се опет и опет...Дају јој кафу,тресе се...Страшно...Ја нисам ни лекар ни психолог,не знам како да помогнем,тешим је колико могу,неспретно.Захваљујући фотороботу,убица је пронађен врло брзо,девојка је већ била у Србији,па је на Мердаре позвана да је воде да га идентификује...

У згради одакле је момак дошао,где су му родитељи имали стан,живеке су 2 српске породице.Обилазили смо их пред вече једног дана после пар месеци.Гомила Шиптара испред врата у приземљу.Чули да је ту неки Србин убијен,па да уђу,да не седи празан...Викала сам на њих из петних жила,али ништа није ту могло да се уради кад је било празно...

            8084.gif dada

[Jadranka1]

Сећање 31.

Страни војници

Син Никите Михалкова

Једном приликом приметила сам да док смо одмарали после неке патроле,један војник је учио руски.Енглез,па руски,одмах помислим неки шпијун,па га питам што учи руски,а он ми каже да му се свиђа језик,култура,историја.Питам како учи из књиге сам,ипак ћирилица,а он ми каже да му помаже један из вода што зна руски.Опет ја не будем лења,па питам тог Максима што зна руски,откуд зна,кад ми он тихо каже да је РУС,али да ћутим.Ја га питам да се прекрсти,као неки доказ,човек се прекрсти,питам га на српском ДА ЛИ МЕ РАЗУМЕТЕ,а он одговори ДА,ЈА ВАС РАЗУМЈЕМ.Рече ми да му је отац чувени Никита Михалков и Нађа мала полусестра,ванбрачни син,живео у Москви до 8. године,па му се мајка удала за Шкота,али има контакт са оцем ,иако му је поочим Шкот дао презиме МЕК тамо неки...А његов друг Енглез,који је учио руски,имао је и књигу Историја Срба,желео да ми је да у замену за неки део српске војне униформе,мог оца,нисам хтела ништа заузврат,историју знам,рекла сам да настави да чита,али донео ми је из Свете Земље јелеј,воду из Јордана и мало земље .

Митиц

Намерно пишем ц,а не ћ.Дошли неки Канађани у неку испомоћ Британцима,улази човек,на униформи пише MITIC,наравно да одмах питам откуд то презиме.Деда Србин био заробљеник за време 2. светског рата у Немачкој,ха,као и мој,краљева војска,па тамо упознао Немицу и уместо да се врати у Србију,њих двоје побегну у Канаду .И тако,иако не зна Српски,носи дедино презиме,нема куд...

Жарко

При некој смени јединица,представе нас преводиоце ,кажу да сам ја за српски језик,кад кроз шалу добаце једном да му ето сестре Српкиње.Рече да му је деда после 2. светског рата побегао у Енглеску,мамин отац,па му мама,иако удата за Енглеза,дала средње име Жарко по свом оцу,дечаковом деди.

Ето,живи наша крв свуда по свету...

[Jadranka1]

Сећање 32.

Село Матичане

Тамо су остали само двојица браће,гајили поврће,живели у свом ...О томе кроз шта су прошли,они знају...Али нису хтели да иду,све до пре 6 година.А до тада,бар док сам ја била,ишли смо,иако пешке око неких 4км до њих,да их видимо,да видимо ако им нешто треба...Радовали су се...Млађи брат је спремао зимницу,производио салату,па су је Срби куповали од њега,одлично је то било...Сами у великом селу,на ивици смрти 24 часа дневно...Њихова храброст је за дивљење,ведри и весели упркос свему,а породице им нису биле тамо,отишла деца на безбедније...

Једном приликом са осматрачнице сам приметила дим и одмах звала помоћ,пожар је био на гробљу матичанском,преко поља,једно 2 км одатле.Пошли смо други српски преводилац,један војник и ја да видимо шта је.Причали му успут наше српске муке...Сад видим да је захваљујући нама,доста њих схватило праву истину и надам се да су је проширили када су се враитли кућама...И тако,причом,стигосмо до гробља,стварно запаљено,споменици поцрнели од дима,жбуње изгорело,али угасили су док смо ми стигли...Стари ћовек из Матичана је тражио да га одведемо до гробља,тамо су му родитељи сахрањени...Да види каква је штета учињена...

[Ako-Heka]

Hvala Jadranka,chitam i plachem!

[Jadranka1]

Сећање 33.

Занимљиво је да све карте које је КФОР корстио су биле карте Војјногеографског института,штампане ћирилицом,па сад ви видите како је неком ко не зна језик да се оријентише по тим картама и по називу улице када Срби у невољи зову зна куда да иде.Ми смо Срби преводили све то,означавали координате са карти о томе где се налазе наши људи,тако да се у помоћ притицало из најближе локације на којој се налазила патрола.Шиптари превпдиоци временом нису радо ишли Србима јер им је замерано од стране њихових људи...А нас су комотно псовали,на шта би их војска упозорила када бисмо ми реаговали.

Тако је једном једна стара жена из Видовдансе улице звала,док је моја колегиница примала податке,чуло се јасно како пуцају прозори јер су им Шиптари споља бацали камење на прозоре и кршили их немило...Одмах је помоћ послата,али није то наш народ доле могло да задржи,опет кажем,чим патрола оде,Шиптари навале ако су се намерачили на тај стан..Како смо се беспомоћно осећали,мислиш да радиш и чиниш нешто за свој народ,али нема ту помоћи...Одлазе...А како да остану...

[Jadranka1]

Сећање 34.

Халауска

Била је то једна чешка породица,живели су у стану...Улазна врата у свој ходник на спрату су делили са још три породице.Када смо стигли након позива,та заједничка улазна врата од дебелог неког стакла,била су полупана крвнички...Деду су убили касније,тело му је нађено у шуми Грмија поред града...

[Jadranka1]

Нашла сам данас папире неке,сакрила сам их од себе...Ово до сада је све из главе...Сада гледам папире...Само имена и адресе људи код којих сам била...Моји колеге и колегинице Срби имају много тога да кажу,нисмо сви у исто време били на истом месту,стално смо били разасути по граду,а сви смо мислили да ће нас сматрати издајницима што радимо тај посао...Али,ми знамо да нисмо,Бог нас је доле оставио да помогнемо свом народу,сада видим,да није било нас,било би више мртвих Срба...Није ме срамота ничега,нема чега да се стидимо заиста,а ионако је наш парох доле био све време и он зна шта и како је било...

Сећање 35.

Миланка

Довели су је из другог дела града,више није могла да се бори са провокацијама,имала је малу ћерку,мајку,а и бебу у стомаку...Мужа то није занимало,отишао је...Беба је умрла на порођају у болници у КМ...Срела сам је 2004. у КМ,избегла из ПР,вукла неке даске да склепа сталажу...Мајка умрла,у црнини је била...Сетила сам је се јер када смо се то у КМ растале ,рекла ми је ХВАЛА ШТО СИ МИ СЕ ЈАВИЛА...Жао ми је било што тако каже,зар се осећа након свега толико пониженом...Јадна душа...Напаћена...

[Jadranka1]

Ево неких веза

http://www.ex-yupress.com/nin/nin23.html

http://groups.yahoo.com/group/decani/message/58694

http://articles.sfgate.com/1999-07-31/news/17694734_1_attackers-were-ethnic-albanians-pristina-serbian-farmers