"Ја што гребах овај летопис јесам Никола"

[Човек Жоја]

Корени, Д. Ћосић

 

За мном су гореле шуме и пут. Змија нисам да и реп у земљу увучем. Зуби су ми се клатили, али сам на курјака личио. Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож.

 

Пободох се уз последњу реку. Ниједан фењер није ранио ноћ, ниједна лампа. Ветар је у канијама, па ни он не злочини. Морам напред јер, рекох, за мном и снег гори. Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда. Спорије корачам; нисам знао даје брада тако тешка, и нисам знао да се све толико плаши ножа. Дрхтавица је све гласнија. Мислим, пуцкају кошчице риба, јер се под леденом кожом, топла као крв, вуче заробљена река. Зажелим да је избушим ножем и огрејем прсте на њеном топлом шикљању. Застајем и слушам како ледена дрхтавица отиче у крви под опанцима. На обали у снегу црни се човек. Снажна човечина. Подигао руку, ћути и не миче се. У нарави ми никад није било да човеку окренем леђа и ја наставих да газим крцкање сувих рибљих кошчица. И да не стигнем до обале и човека с подигнутом руком — зове ли тај или прети? — под ледом је топло. Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује. На средини сам. Под табанима су леђа матице, ту је најдубље. Сео бих и размишљао о нечему. Исплатило би се, сада, и баш овде над њом, разумео бих нешто. А вуче ме себи човечина с подигнутом руком. Не корачам, суљам се, прикрадам и слушам како страх гусне, расте, па одједном букну у тресак и ломљаву. Ледене мотике пргаво ми налећу на главу и руке, а она ме за ноге вуче у свој оковани трбух. Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и конопци као крушке да се њишкају. Па замахнем да бијем, онако како то ја умем, иако ме зуби у корену боле. Кад се мокар и љут нађох на обали, десница ми је стражарила над дршком ножа, видех да је непомични човек с подигнутом руком само стабло врбе с једном једином кратком граном. Нешто отегнуто остаде у мени.

[Човек Жоја]

А преровски ловци на дивље гуске расуше причу око огњишта са широким и чађавим једњаком. Још истог дана утврдише за мене који сам ноћу први прешао преко младог леда на Морави, давио се и спасао, да нисам из Прерова. Ја не кријем да нисам. Нисам ни зато што, како и сами рекоше, једино срце крупније од дулека или лавеж за петама могу по првом леду да споје две обале. Оплетоше око мене свакојаке приче, тајне и нагађања, и после десет година још једнако плету, јер мали је овај свет поред реке, тесан је он лудским главама и језицима у долини што наличи на липову корубу. На западу је шума и манастир увек господњи, а дно се открило Паланком, исто господњом. Не видех нигде тако дугуљасту љуску да је небо, где сви ветрови теку трагом сунчевог и месечевог хода.

 

Јесам слуга, а радим шта хоћу. Сем Аћима, нико ми не заповеда, а његова вола мој је поводник. Када ме је пре десетак година са залеђеним чакширама ноћу увео у кућу, нешто је ишапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја чујем: има да ради оно што он жели а да једе оно што ми газде једемо. Она ми очима измери снагу и виде да сам крупан и здрав, па јој не беше право. А само после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек строго. Људи мога корена ћутањем морају да се бране. Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу. Кад би неко кроз прозор гледао, могао би само да. види: једна према другој клате се две браде. И ништа више. И ако ме на десетак дана нестане, увек ноћу, јер и травке ноћу расту, враћам се опет ноћу, тако и зверке чине, ја, јазавац с брадом, у подрум на лежај. Изнад њега је нова и највећа кућа у Прерову. Над постељом мојом Симкина је и Ђорђева соба. Мало десно, соба за Вукашина. Онога што се чека, а не долази. 

[Човек Жоја]

Не кријем: селака се клоним и ломим густе веђе на слуге и надничаре. Кад је једном, мало припит, Тола Дачић, први надничар у кући, покушао грубо и исмевачки да се шали са мном, без речи сам тргао ножину из појаса и јурнуо циљајући му пупак. Човек о коме се у Прерову прича да има песницу као мал, леђима је поломио плот и од стида се два дана није појављивао на послу. О томе се дуго с гласном мржњом причало, а ја се све слабије видим у диму казаница, оџаклија и дугих чекања по воденицама.

 

Једни причају да сам био калуђер у Манасији, украо манастирско злато, нешто проћердао а нешто Ђорђе склонио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и никада се не крстим кад пијем ракију. Деца, по наговору старијих, годинама преносећи на млађе, терају са мном једну те исту задевку: ,,Никола, чик да се прекрстиш! Чик!'' па се дуго, док им не досади, крсте, церекају и буље у најдужу браду коју су икад видели.

 

Други мноме објашњавају брзо богаћење Ђорђево, јер, кажу, не може се само трговином за неколико година купити толико имање, изградити читава варош у авлији и дуговима за гушу држати неколико села. Тврде, бесловесници, да сам мајстор што прави сребрне динаре неком справом смештеном у подруму, у који нико, сем мене и газде, не улази. Катићеве комшије куну се у децу да се око поноћи из подрума чује звецкање и трескање и цика као кад се женска деца голицају. 

[Човек Жоја]

Аћимови политички душмани верују да сам главни четовођа Тимочке буне, који је побио неколико среских капетана и официра, побегао са стрељања и склонио се код радикала, у крај у којем га нико не познаје, и постао ,,бајаги слуга''.

 

Обреновићевци шапућу да сам шпијун Петра Карађорђевића, па ме често туже напредњачким капетанима. Због такве, најопасније сумње, неколико пута су ме хапсили, држали по десетак дана и пуштали, некад Аћимовим заузимањем и јемством, а некад зато што сам ћутао, само ћутао на сва питања, па ме власти лако огласише ,,у памети фаличним''. И тако мене хапси сваки нови капетан среза. Најтеже је Аћиму било да ме ослободи кад ме оптужише да сам, главом и брадом, Петар Карађорђевић, унук вожда Ђорђа.

 

Да сам лудак, верују многи у Прерову, јер запазили су, лопови, да сваког пролећа, кад месец попасе ноћ, До зоре луњам ливадама и стално се сагињем као да купим нешто. Ујутру су по ливадама налазили гомилице жутог цвећа. Тола Дачић лаже по селу да ножем кољем псе Катићима и да их бацам у Мораву, јер њима стално нестају пси, па и керови које Ђорђе из прека доводи.

[Човек Жоја]

И како да човек, раб божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по причању злопамтила, три пута празнила и новим народом пунила. Наша су гробља млада. Тек у овом последњем човечјем конопцу почињемо земљи да враћамо дуг и кости остављамо њивама чија смо зрна зобали. Ово мало земљице око Морава једва се напуни народом, па се брзо искрене и распе преко Саве. И опет ноћу са планина силазе луди и вода. У липовој кори доносе децу. Пси лају по њиховом трагу. И од глади постадоше курјаци. У Тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли. Ту, као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине. И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве. Око ових наших лепих речица са скобаљима, да би дуго живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити иди зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке. А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ' на клепање сечива! Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице. А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно.

 

У подруму је увек тмина. И тихо чим се мишеви уморе. Само у јесен шапућу каце пуне шљива. Тада ја слушам, ћутим и гледам своје небо. И на њему два бела, загрљена месеца.

[Човек Жоја]

Морам идуће ноћи да прегазим Мораву, јер одозго ништа ни да шушне. Отишла је. Мир и мрак. Ја сам ти сада река што је пресушила. Сувих, рундавих обала, а на дну се црне облуци. Ала си ти, боже, бездушник. Требало би те сто и једну годину затворити у Гургусовачку тамницу. Нити сам ти сина на крст разапео, нити сам ти манастире рушио, нити сам стоци изворе мутио. Може бити само да ми на бради завидиш. Човек није ни мрав ни птица. Човек хоће бар онолико колико си бубама дао: да се множи толико да никад не може да угине. А Србијица је ливада коју река плави кад год зацвета. Ми се више семењем не множимо. Из корења неког ничемо. А земљу силе нису још тако дубоко заорале, ни нас сасвим ишчупале. Да бисмо живели, ми се жилама калемимо. Ја не стигох ни то. Суђаје пресудише да не оставим ни име, ни унуке да ме жале. 

 

Теби, Адаме, остављам ову поуку јер си ти, колико било, и крв матере своје покојне. Истину да зборим, није то ради поуке и твојега владања. Живео сам колико је потребно да памећу стекнем: ниједна поука не важи за оне који долазе после нас. Причам да не бих баш сасвим умро. Хоћу да чикам луде. Гроба нема, а још збори. Не могу да се науживам милине кад чујем како људи, и кад теби буду моје године, слушају шта зборим. Нема ни гроба, а тако леп глас има. Руку ми мојих што их посветих недрима њеним мртвим, глас ми је гороломнички. Такав ми је живот био да сам једино ћутањем и ножем могао луде да кажњавам. Ја и причам да ми и глас не би појели мрави и жутоглави црвићи. А тебе, Адаме, именујем наследником. Све због мајке ти.

 

Била је за све. Гледна као ретко која у Србијици. У младој шуми све су букве лепе, али увек има једна на коју птице слећу. Није била смерна ни богобојажљива као оне на иконама манастирским, нити је личила на оне што се за цареве удају. Била је хајдук. Умела је да подвикне као четовођа и мазно да се улукави као калуђер побегунац. Знала је криво да измери, смела да закине надницу. Хтела је својски да помогне кад си у муци.

[Човек Жоја]

А ја црну воду пијем откад памтим себе. После неке буне, Турци ми ухватише оца и натакоше га на багремов колац. Одсекли млад багрем, није био дебљи од руке, кору му ољуштили и лепо га зашиљили. Цео багремар морали су да посеку, јер је таквих, као што је мој отац, било доста. Била би несрећа ако у твоје време не би било луди које би на багремово коле набијали. Не секу ли ради тога шуме око наших река, и оне ће пресушити. И искитише тако Турци бело коле љутим и главатим мужевима. Залише они коље, и чудо је божје како не олиста. Имало је и времена да се прими. Недељу дана га пазише крџалије. Ја верујем да се није примило зато што су га кучићи ноћу дрмусали. Само их је моја мати растеривала. По ваздуги дан седела је она под старим дудом, једва је имао неколико живих грана, и гледала мужа, лицем њој окренутог. А он кроз раскрвављене зубе протнуо језик и руга јој се. Није ни јела ни воду пила. Нико је није видео ни да спава. Сажалише се жене, па су јој свако вече дотурале по парче хлеба и каленицу воде. Ноћу је свог човека бранила од кучића. Изгризоше јој руке, давила их је њима, па је сва била нагрђена крвљу. Кучићи су јој и хлеб јели и воду локали. Кад крџалије побацаше коле с људима негде да нико није знао где, она је два дана луњала за гробом, па, како га није нашла, вратила се и села крај рупе што остаде од очевог коца. Зурила је у рупу без речи и суза. Дођем до ње, зовем је и молим да ми хлеба умеси, никога у кући нисмо имали, а она ме не чује. Мислио сам да неће из ината, па сам је грудвама гађао и тукао је по глави. Ништа није помогло. Мене узе поп да му прасиће чувам. Научи ме и да пишем. Баш је добро што је то учинио. Кад дорастох да се на коња попнем, он ми исприча да ми је мати од жалости за оцем полудела и изгубила се негде. Нико ми није рекао где јој је гроб, а ја се нисам ни распитивао. 

 

Док сам млађи био, често сам их сањао, а два пута исто, што, ето, нисам заборавио ни сад, пред полазак. Отац у великој шубари, плази језик и сав је искићен јатаганима. Није отац, већ багрем, расцветао се, а само неколико листића на њему. Багрем има шубару, изубадан је јатаганима, а хода. И две раскрвављене руке, без тела и главе, беру са њега беле гроздове. Знао сам да је багрем отац, а руке што су кучићи изуједали мати ми је.

[Човек Жоја]

У то време није се спавало од прича да је Србијица пуна злата. О свима који се огаздише шапутало се да су орући и копајући нашли ћупове злата. По веровањима и предањима, није било моравске макве, веће баре и газа на рекама где се Турци нису били подавили с бисагама пуним дуката. Богомољке и гатаре предсказивале су злато по свим српским брдима и планинама. Стари људи виђали су ноћу како светли под жбуновима и дебелим дрвећем. Неки су казивали да у глуво доба по утринама из земље излећу златне пчеле. Грешне жене које би нагазиле на златне жишке остајале би без порода. Људима би се сушиле руке и одузимале ноге. Деца би се окаменила и из њихових уста врућа вода би текла. Једна богомољка заноћи у мом селу и, кад угледа месец, паде на колена и поче да запомаже: „Браћо и сестре по вери! Видите ли, месец је златан! Небо је пуно дуката! Берите божје воће и цркве дижите!“ Настаде отварање црквица. Све свеце из календара обележише гомилицама камења. Где год би се нашао неки камен у пољу или шуми, веровало се да је ту некада манастир био који су Турци порушили, кад Лазара посекоше на Косову.

 

Србијицу је нашу тада тресло златно лудило. Ћакну и мене, и ја ти се, Адаме, дадох у трагање за златом. Двадесет година сам рударио по нашим планинама и шумама. Узгред сам стизао да учествујем у смењивању књажева, ни бољих ни горих од оних пре и после њих. Газде се развичу да не вала, а ми слегнемо раменима: Дај и овога да пробамо. Од Мораве до Дунава нема брда које ја нисам чепркнуо. Где год чујем да се ноћу виде златне жишке, или ми кажу где су се Турци подавили, ја удри у копање. Богами, није злобан наш сељачки свет. Чим чују да сам стигао у село, а ја сам био чувен у свим нахијама, нагрну и причају где има блага. Биће овде, биће онде, ноћу ми сан растерује жута тмина, па се крадом изгубим дале. У те дане и сањах расцветани багрем што хода и оне две руке што кучићи изуједаше. Зато сам и таманио лајаву поганију што насрће и на мртвог и на живог човека.

[Човек Жоја]

Ко не стече у буни и шпекулацији а нешто му се хоће, иде у чиновнике. Дај, велим, да пробам и То. За чиновника ти велика памет никад и није била потребна. Слушаш само што ти претпостављени каже и понекад му деци купиш фишек шећера. Био сам пандур, шпијун, порез наплаћивао, стајао пред Гарашаниновим вратима, до  књажевог коњушара догурао, али даље ни макац. А тада наступише и рђаве године за чиновнике. Народ кука на њих и странке дођоше. Народ јурну у странке. Сељаци нањушили мрс, јер од свих каса, државна је најдубља. Дођеш ли на власт, дижи! Биће нешто и за сељачки свет. Брже од књажева, поче власт да се мења. Људи ни овамо, ни онамо. А негде се мора. Сад си горе, па си доле, данас јеси, а сутра те нико не пита. Чиновништво наше ти Србијице окрену нову лозинку: Дај шта даш! 

 

Иако су ме године прегазиле, ја ти кренух у Миланове ратове, јер се у војсци и без мотике једе хлеб. Тада ми заденуше две медаље. Рекоше, за јунаштво. А ја сада мислим да ли је то стварно за јунаштво и све више толкујем да није. Кад неко има много крви, онда му пијавице стављају да одмале. Нашој жгољавој Србији пијавице нису требале. Књаз рече да треба, а ми јуриш на низаме и Черкезе, па после и на Бугаре. Кад Тимочани дигоше буну, ја пожурих њима да књазу на подвољак пијавицу турим. Беше кратко, али жестоко. У тој буни нисам желео да постанем војвода.

[Човек Жоја]

Распричао сам се, а жалост ме салеће. И жури ми се, скоро ће ноћ. Време ми је да прегазим Мораву. Чуј ме, наследниче! Кајем се што ти ово причам јер ћеш помислити да сам грдан лажов и црни развратник.

 

Хоћу, не из зле намере, и тебе да поставим на своје место. Причао сам ти да могу ребра фалично да се ужлебе и срце с леве да се обеси на десну страну. С тобом је нешто много горе. Е, много је нас на овој земљици који нисмо на свом месту и с разним другим како не ваља.

 

Ти ћеш бити велики газда. Поред Мораве неће ти бити равног. Можеш бити и посланик, јер ће Аћим поверење сељачко да ти остави. Сви ће те слушати и покоравати се. И ти с њима мислићеш да си најпаметнији. Бићеш сила и све ћеш моћи. Ако пропаднеш, останеш голаћ, нико и ништа, а то се, по неком природном инату, и великим газдама дешава, онда, Адаме, никад не опрости живомученику Николи што се мртав руга твоме јаду. Али, све се уздам да нећеш, па ти зато и причам ово.

 

Као што рекох, ти ћеш бити богат, уз то ћеш се и богатом девојком оженити, јер се дукати, као оне црвене бубице у пролеће, хватају један за други. Твоја деца ће бити Катићи, унуци надалеко чувеног радикалског вође Аћима и сина му трговца Ђорђа. Тако ће да их запишу у црквене књиге. Е, То је грешка! Ситан мањак: презиме. Само презиме. Али све је оно, Адаме. 

[Човек Жоја]

Ја, који сам се за живота најмање бавио тражењем правде између Морава, хоћу само да исправим грешку у твом презимену. Истине ради, и да свако буде на свом месту. И зато што у твом богатству стоји забоден и мој нож. Одмах ћу да ти кажем. Твоје презиме, наследниче Адаме, јесте Дачић. Јесте, руку ми мојих, баш Дачић! Све знам. Дачићи ће бити твоји надничари и слуге. А разлика је између вас само у презимену. Истину зборим. Тола ће да умре у твојим оборима, крај неког корита, растерујући свињама што се гоје вране и врапце. Као што видиш, Тола је твој отац, а његови синови су твоја браћа по оду. Псуј и мрзи ме колико ти је на срцу тешко, али тако је, Адаме. А ти сâм мисли што човек мора о овоме да мисли.

 

Морам да пођем. Али нешто никако да разберем: неко целог живота тражи благо, као на прилику ја, па га не нађе; а некога, као на прилику тебе, Адаме, донесе ветар у златне рачве, семце зарије жилице у њих, па се златом храни. Зашто ли је тако? 

 

А ти, наследниче, не заборављај да ти је Тола отац. Незгодно је да човек проживи век а да му је оно унутарње фалично ужлебљено. Може бити да је то највеће зло. Мислим да јесте. 

 

Ђорђе нема рашта на мене да се љути. Он је одувек имао оно што ја никад нисам имао. Чим се вратио с гробља, где заувек остави Симку, он постаде оно што јесте: човек који од невоља и несрећа сељачких живи и расте. До подне продаје даске за мртвачке сандуке, а од подне јури дужнике, интерес уписује у главницу, купује необран кукуруз и мршаве свиње што дању и ноћу лутају по пољу. Помор ће му надокнадити изгубљено у апси. Ова јесен највише ће њему родити. А све за твоје добро, Адаме.

 

По мом предсказању, Аћим неће дуго, и нек не брине, нашу тајну нећу одати. То што је између мене и њега остало, нико неће сазнати. Много је страшно и крваво било. 

[Човек Жоја]

Изићи ћу из подрума, ући ћу у јабучар да мало постојим као да бирам правац. Сви су путеви моји и сви су исти. И сваким могу да пођем. Падаће презреле јабуке. Убраћу неколико за вечеру. Ићи ћу јарком, иако је тама, да ме не препознају сељаци у опустелим сокацима, којима последњих дана највише мртви прелазе. На крају Прерова нећу стати: тамо Мијат, звиждећи, вуче воду и меси блато. Прави кућу, миш. И ожениће се сада неком удовицом. Много их оста у овом помору. Дуго ћу стајати на обали. Пре много година ту сам ја по младом леду прешао реку. Врбе с једном једином граном нема више. Морава је појела с њивом. Мораш, рећи ћу себи, мораш последњи пут, па ћу да загазим у живо, звонко протицање реке.

 

Ја што гребах овај летопис јесам Никола, први рудар Србијице, старац с гороломничким гласом и житељ без гроба. Презиме своје једино ја знам. Рођен сам 9. јануара 1811. године. Нећу да кажем где.