Схватање загробног живота кроз старозаветну историју

[Човек Жоја]

УВОД

 

Схватање живота послије физичке смрти, код старих Израиљаца, представља једну од најкомпликованијих и најтајанственијих тема из домена старозавјетне теологије. Посебну тешкоћу уноси егзистенцијална тежина, којом je ова тема додатно оптерећена; као и њене дубоке импликације, које се у великој мјери одражавају на цјелокупну библијску теологију. Међутим, треба одмах нагласити да je данашњем човјеку веома тешко да схвати реалност у којој je живио стари Израиљ. Стога би ваљало на самом почетку указати на неке важније елементе, уз чију се помоћ лакше може завирити у, за нас магловити, свијет старозавјетне стварности.

 

Прије свега, значајно je напоменути да je мисаони систем старих Јевреja био у много чему различит у односу на наш данашњи. Модерни образовни систем уводи данашњег човјека од самог почетка у категорије апстрактног размишљања. To се постиже путем логичко-индуктивног и дедуктивног система мишљења. Beh дужи низ вијекова европски се човјек образује и интелектуално формифа на такав начин. За разлику од овог нашег мисаоног система, чији се корјени протежу до античке Јеладе, код старих Јевреја се сусрећемо са једним, у много чему другачијим, начином размишљања. Они су били, на такозваном, предфилозофском мисаоном степену и њима су форме данашњег, филозофског размишљања биле потпуно стране. Јевреји, као стари Семити, имали су веома развијену фантазију и врло су непосредно доживљавали стварност која их je окруживала. Неспособност, односно несклоност да филозофско-критички расуђују, чинила их je склоним митолошком, или сликовитом начину мишљења. Само летимичан поглед на библијске списе то недвосмислено показује. Дискурзивна логика, у којој закони постојања и мишљења морају да буду у потпуности доследни постављеним начелима, није била својствена народу старог Израиља.

 

Као добар пример за увиђање разлике између данашњег човјека и старог Израиљца може да нам послужи јеврејски језик. Старојеврејски je језик простих људи. У њему су много више изражени покрети и радње него статична стварност, чиме показује да се више интересује за конкретне ствари него за апстрактно. Тако на примјер у јеврејском именице стоје испред придјева. Постојећа стварност се неупоредиво више изражава кроз чулна опажања, него кроз апстрактне појмове; те je он склон једноставном и површном скицирању реалности. Приликом градње реченица, поготову када je у питању однос субјекта и предиката, не постоји строго логичко распоређивање реченичких дјелова у реченици. У јеврејском су све реченице имале отприлике исту вриједност, само се у ријетким случајевима покушавао успоставити правилан однос међу њима путем иодређивања и надређивања. Јеврејски језик je богат што се тиче понављања. Понављање je готово једино средство којим се нешто жељело да нагласи или докаже. На основу тога Johanes Pedersen закључује да за Јевреја мишљење значи ״читаву стварност (цјеловитост) истовремено појмити", док за модерног човјека (нарочито западњака) мишљење je више разлагање цјаловитости, њено аналитичко раздјељивање и свођење под одређене појмове. Ово je важно да се напомене, поготово што he касније бити више ријечи и ο неким аспектима старозавјетне антропологије.

 

Стари Израиљ je кроз читаву старозавјетну историју био окружен и живио с ״народима земље". Немогуће je, а изнад свега погрешно, посматрати Јевреје као народ који je био издвојен од осталих, и није имао много додира са другим народима. Напротив, Израиљ je био дубоко укорјењен у све мисаоне, религијске, културолошке и политичке токове Предње Азије, Египта и Месопотамије. To се види у свим елементима живота старог Израиља, сем у његовом призвању из којег изниче јеврејски религијски геније, који Израиљ чини изабраним народом. Али тај савез није био безуслован. Он je захтјевао да Израиљ узраста и прође кроз многа искушења, која je доносила бурна историја старог свијета. Схватања тадашњег цивилизованог свијета била су итекако блиска древним Јеврејима. Идеје ״народа земље" биле су врло привлачне, поготово што су ти народи били културно супериорнији. Јевреји нису били цивилизатори, нити народ који je стварао материјалну културу, него су сва достигнућа старе цивилизације усвајали од културнијих и старијих народа. Наравно, и многе религијске идеје развијенијих сусједа циркулисале су међу Израиљцима и често наилазиле на плодно тле. Требало je много муке и времена да се те идеје превазиђу или адекватно преобликују у складу старозавјетног монотеизма, и да Господ подигне много пророка у дому Израиљеву да би се сачувао Јахвеов савез склопљен са оцима. Нама je данас, са овако дуге историјске дистанце, тешко да схватимо старозавјетног човјека; нарочито његово споро и мукотрпно ослобађање од негативнох утицаја ״народа земље". Међутим, осврнемо ли се на нашу данашњу стварност, увидећемо како су многе небиблијке и нехришћанске идеје, које промовишу цивилизовани народи земље, блиске и нама самима, иако већ улазимо у трећи миленијум хришћанске ере.

 

Коначно, Јахве je од Израиља захтјевао добровољно испуњавање Tope. Вијекови слободног узрастања Израиља били су припрема за долазак предвјечног Логoca Божијег. Вјера старог, а и новог Израиља, je историјска. Бог се откривао човјеку и пред њим ишао кроз историју дајући му слободу, која je истовремено представљала највећи дар али и највећи терет. Али без богомдане слободе Израиљ не би могао да изиђе из мора старовјековног политеизма који га je непрестано окруживао, ни да се ослободи вјерских идеја народа Блиског истока и сјеверне Африке. Наравно, на његовој je страни био Господ Саваот, који га je снажном мишицом извео из ропства у Мисиру и Вавилону.

 

Цео рад у пдф-у овде.

 

Аутор: Проф. др. Родољуб Кубат