Оглед о динамизму људског бића и природе (φύσις) – у контексту θέωσις-а код Св. Максима Исповедника

[Човек Жоја]

Рјуићиро Тани

 

Сажетак: У овом огледу аутор излаже битну релевантност мисли Максима Исповедника у смислу предлога решења неких од важних проблема класичне јелинске философије. Тиме византијску теолошко-философску мисао показује као неупоредиво важнију него што хоће традирано уџбеничко мишљење у историјама философије. Посебно се анализирају претпоставке за превладавање такозване затворене онтологије природе (φύσις) у правцу отоворене онтологије природе људског бића. Следећи мисао светог Максима, аутор стварност „природе“ види као христолошки утемељену, и то врлином догађаја оваплоћења односно очовечења (ἐνανθρώπησις) Логоса Божијег Исуса Христа. Максимово учење о динамичкој природи, сходно томе, повезује се са способношћу људске личности да се према Божанском Другом отвори кроз етички напредак: Биће (εἶναι) – Добробиће (τὸ εὖ εἶναι) – Вечнобиће (τὸ ἀεὶ εἶναι). Тај етички напредак има онтолошке консеквенце. Тачније, етика благодатног преображаја људског бића омогућена је управо христолошком конститутцијом бића, дакле даром личности и теандријског начина постојања, која је постављена унутар оквира онтологије Божијег стварања и отварања бића: Генеза (стварање) – Промена (кретање) – Мировање (циљ). На крају аутор указује на еколошке последице мишљења Максима Исповедника, као и на могућност превладавања философије самозатворене свести, односно превазилажења стварности бића као пуког другог од свести, како се оно што јесте – како природа човека тако и природа у ширем смислу – не би, у крајњој линији, посматрало као објективизирано, инстументализовано, отуђено – од односа са Богом.

 

ЛИНК

 

Текст у пдф верзији овде.

[Paradoksologija]

Hvala!

[Човек Жоја]

8086.gif

 

едит: има и овде интересантно штиво.