ДЕДИЊСКИ ДВОРОВИ

[Човек Жоја]

ПРВИ ДЕО

РАЈ НА КРАЈУ ГРАДА

 

На највишој тачки Дедињског брега у Београду налази се оаза историје, успомена и зеленила – дедињски краљевски дворови!

 

 

До венчања краља Александра I и румунске принцезе Мариоаре (Марије), кћери краља Фердинанда I из династије Хоенцолерн-Сигмаринген, српски двор, после децембра 1918. године двор Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, био је нека врста мушког клуба. Стари краљ Петар био је удовац још од 1890. године, брат му је био разведен, а његови синови и синовац неожењени. Кћерка, кнегиња Јелена, била је удата за руског кнеза Јоана Романова, и у Србију ће се вратити тек после трагичне мужевљеве смрти од руку бољшевика. Живот двора, и званични и приватни, водио се у здањима у самом центру Београда: Старом двору, подигнутом за владе краља Милана, и Новом двору, који се још градио и опремао. Стари двор служио је за службене потребе владара као шефа државе, Нови двор као његова резиденција. Данас се у Старом двору налази Скупштина града Београда, а у Новом је Кабинет председника Републике Србије. 

 

Камени павиљон са скулптуром Ивана Мештровића

 

Доласком краљице, јуна 1922. године, знатно су се измениле околности живота и рада двора. Указала се потреба да се приватни живот краљевске породице, поготову после рођења престолонаследника Петра 1923. године, и званично раздвоји од јавних, свечаних и службених делатности суверена. 

 

Једна стара разгледница

 

Краљ Александар тада доноси одлуку да започне градњу приватне резиденције. Избор је пао на у то време удаљено предграђе, познато по воћњацима и ретким летњиковцима – Дедињски брег. Знатан део земљишта на највишој коти налазио се у власништву Српске православне цркве. Краљ се с црквом споразумео око земљишта, углавном заменом имовине коју је поседовао у самом центру Београда, претежно на Врачару. Остатак је прибављен откупом од појединачних власника.     Коначна величина парцеле од око 65 хектара створена је до 1941. године откупом мањих имања на ободу. Даље проширење парцеле извршено је после Другог светског рата, кад је – углавном поступком конфискације – њена површина готово удвостручена. 

 

Алеја црвених кестенова

 

Прва зграда подигнута на раскрченом брегу била је скромна приземна вила, величине око 200 квадратних метара, с кровом прекривеним сувом барском трском. Захваљујући томе, названа је Сламнатом кућом. Првобитна намена била јој је да служи као привремено боравиште краљевској породици док се не заврши започети двор. Касније, кад је зграда двора завршена и усељена, у Сламнату кућу пренет је уметнички атеље краљице Марије, изванредно даровитог графичара и вајара. Од њених вајарских дела до данас је у дворској збирци, нажалост, сачуван само један рад. После 1930. године, кад је престолонаследник дорастао до школске клупе, у Сламнатој кући уређене су учионице нарочите основне школе у којој су полазници били краљеви синови, а одељења су попуњавана њиховим вршњацима како не би одрастали у друштвеној и генерацијској издвојености. Судбина Сламнате куће после Другог светског рата на необичан начин одсликала је корените промене које су се десиле. Наиме, после 1953. године, у њој су привремено биле смештане службе за везу шефова иностраних држава који су као званични гости Југославије боравили у краљевском двору. Тако су породични живот, уметничко стварање и школско васпитање заменили посленици тајних служби, шифранти, везисти... После 2001. године, у овој згради налазе се службе фондација престолонаследника Александра за образовање и принцезе Катарине за хуманитарну делатност. Крајем 2009. године Сламната кућа почела је да се користи и као изложбени простор – Педагошки музеј поставио је прву изложбу о школовању српске омладине у Француској током Првог светског рата.

 

Остаци француског врта Едуара Андреа

 

Градња краљевског двора почела је 1923. године. Решење је израдио архитекта Живојин Ђорђевић, али је уређење спољних делова дворца, тераса и платоа поверено двојици искусних руских емиграната – архитектама Николају Краснову и Сергеју Смирнову. У току градње двора упослен је још један у то време познати стручњак, француски парковски архитекта Едуар Андре, задужен за одржавање огромних историјских паркова Версаја. Он је поставио основно решење силвикултуре и хортикултуре дедињских дворова, које се данас, с изузетком арборетума, види само у траговима. Ипак, главна подела на геометријске (француске) вртове и на подражавање слободних облика пејзажа (енглески парк), опстале су до данас. Уређени део комплекса око дворских објеката данас заузима око 25 хектара, док је остатак под шумом. Некадашњи дворски расадници, у Улици патријарха Димитрија у Топчидеру, више нису у саставу дворског комплекса. Шуму дворског комплекса чини преко 180 различитих врста дрвећа и жбуња, међу њима шпанске јеле, аризонски чемпреси, секвоје, таксодијуми, јавори, кестени, црвенолисне букве, платани и липе, чак и веома ретки примерци северноамеричког дрвета Liriodendron tulipifera. 

 

Свинга и Милош Обилић, скулптире Ивана Мештровића

 

Краљевском двору прилази се из Булевара кнеза Александра Карађорђевића, кроз велику капију од кованог гвожђа с две камене стражарске кућице. Одатле се, поред мале зграде намењене јединици дворске жандармерије, и поред касарне гардијске јединице на служби у двору, пут успиње ка улазу у двор. С десне стране остају Сламната кућа и, скривен у зеленилу, једини већи објекат подигнут после 1945. године – зграда затвореног базена – а с леве се пролази поред зграде дворске кухиње, која је с двором повезана подземним ходником дугачким готово сто метара. Наспрам главног улаза у двор, који штите стабла кедра и Мештровићеве бронзане урне, отвара се поглед ка глоријети, каменом павиљону у коме је смештена Мештровићева скулптура. У (сада оштећеном) базену који је служио као огледало, глоријета је добијала у погледу с даљине обрнути одраз на мирној површини воде. Нешто даље од ње, заклоњен зеленилом, налази се објекат некадашње Управе дворских имања и Маршалата краљевског двора, с коњушницама и гаражама, магацинима и канцеларијама, као и две слободно стојеће виле са службеним становима за особље двора.

 

Скулптура Вање Радауша

 

Краљевски двор има пространу терасу с које пуца поглед на Кошутњак, с Раковицом ка југу и реком Савом с Новим Београдом ка северу. На једном крају терасе је наткривени павиљон, испод кога се налази мањи базен и степениште с две величанствене скулптуре: бронзаном сфингом (камена верзија овог кипа, израђена од венчачког мермера, данас се налази на улазу у парк Буковичке бање у Аранђеловцу) и огромном идеалном статуом Милоша Обилића, а на нижем нивоу тениски терен окружен ружичњаком. На простору између тераса и глоријете, у зеленилу се крије отворени музички павиљон с бронзаном скулптуром виолинисте, рад Томе Росандића.

 

Сламната кућа

 

Главни прилаз Белом двору је из Улице Баја Пивљанина, кроз капију између две готово исте зграде, од којих се у једној налазила дворска кухиња Белог двора, а у другој гараже. Други прилаз води од главне капије из Булевара кнеза Александра Карађорђевића, алејом црвених кестенова, до свечаног улаза у двор. Баштенска тераса Белог двора уређена је као француски парк, с геометријским лејама, а испод ње се налази (данас веома оштећен) базен, потпуно окружен енглеским парком.

После 1960. године, део спољне ограде комплекса дворова на Дедињу ограђен је делом украсне ограде од гвожђа која се некада налазила око зграде Дома Народне скупштине у Булевару краља Александра у Београду.

 

 

Аутор: 

Драгомир Ацовић

Илустровао: 

 Силва Вујовић

 

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/raј-na-kraјu-grada

[Милан Ракић]

Најбољи "поп" је "син" од попа... Дакле, док попови "удоме" синове, можда и претекне нека парикија...

[Човек Жоја]

ДРУГИ ДЕО

Убијање Бога

На највишој тачки Дедињског брега у Београду налази се оаза историје, успомена и зеленила – дедињски краљевски дворови!

 

Краљевски двор

 

Градња Краљевог двора замишљена је у време веридбе и венчања краља Александра и румунске принцезе Марије, а започела је 1923. године. Аутор пројекта био је архитекта Живојин Николић, у то време познат и угледан градитељ. На пројектовању су, осим њега, били упослени и знамените архитекте које су после пада царства у Русији морале да уточиште потраже у емиграцији. Ту су, пре свега, били Николај Краснов, царски дворски архитекта који је зидао на Криму, рецимо дворац Ливадија у коме је одржана историјска конференција на Јалти између Стаљина, Рузвелта и Черчила, потом Виктор Лукомски, архитекта Патријаршијског двора у Београду, и Сергеј Смирнов, секретар кнегиње Јелене Карађорђевић-Романове, краљеве сестре којој је помогао да избегне бољшевички стрељачки вод и с децом се домогне Београда.

 

     Утврђено је да дворац треба да буде изведен у историјском стилу који се називао, мање-више оправдано, српско-византијским, заснованим на средњовековној уметности Србије и Византије. Начело обнове или сећања на историјске стилове већ доста дуго било је водећи правац у пројектовању и градњи владарских резиденција у Европи и изван ње. 

 

Краљевски двор

 

Градња је трајала релативно дуго, и усељење краљевске породице обављано је постепено, почевши од 1928. па све до 1932. године. Коначно исељавање из Новог двора и званично је потврђено предајом дотадашње резиденције за смештај музеја, од кога ће касније настати данашњи Народни музеј. Најдуже се радило на опремању скромне дворске цркве посвећене светом Андреју Првозваном, а главни разлог за то био је трагање за одговарајућим иконостасом. Коначно је и тај посао завршен 1934. године.

 

     Краљев двор сложен је и разуђен објекат. Састоји се од три целине: резиденције, дворске цркве и дворске кухиње, укупне површине око 4300 квадратних метара. Веома се разликује од краљевских дворова какве смо навикли да обилазимо по Европи, пре свега зато што није намењен великим свечаностима и државном протоколу, већ породичном животу. Отуда релативно скромне димензије и осећај блискости који, по правилу, недостаје у великим владарским дворцима. 

 

Колонада дворске цркве

 

Главни улаз у двор направљен је као наткривени колски прилаз. Кроз двокрилна резбарена дрвена и застакљена врата окована гвозденим украсима ступа се у мало предворје, а одатле у велики пријемни хол. Под белим сводовима подупртим ниским стубовима и пиластрима са средњовековним капителима, зидови су украшени копијама фресака из српских манастира: Поклоњење мудраца из Дечана, Гостољубље Аврамово и Свети мученик, обе из Сопоћана. На бочном зиду је велики камин од резбареног белог камена. Из пријемног хола улази се у дворску библиотеку, у Плави салон и у степенишни вестибил.

      Дворска библиотека једна је од неколико просторија у двору чији је изглед надахнут ренесансним узорима. Тај утисак нарочито потиче од величанствене дрвене таванице осликане украсним цветовима и шарама.  Две наспрамне застакљене полице пуне су ретких и драгоцених књига.  Дворска библиотека, која је пред рат имала око 50.000 наслова, данас је бледа сенка оне негдашње. Део библиотеке уништен је током немачког и савезничког бомбардовања 1941. и 1945. године, део је после рата изузет, расподељен другим библиотекама по Југославији или распродат као „књижни вишак”; део који је остао у двору допуњен је после рата неким каснијим издањима. И поред тога, у питању је драгоцен библиотечки фонд који се чува и каталогизира како би га користила стручна јавност. У њој се налази и скупоцени астрални глобус венецијанског картографа Винченца Коронелија.

 

Плави салон

 

Плави салон, назван тако због великог плавог тепиха тканог у техници „смирна”, главни је свечани простор двора. Из њега велика застакљена врата с украсном металном решетком воде на спољну терасу, док се кроз троја дрвена резбарена врата улази у Дворску библиотеку, Краљев кабинет и Златни салон. Зидови су украшени сликама Пусена и Креспија и великим позлаћеним венецијанским огледалима испод којих су позлаћене конзоле с порцеланским групама које приказују сцене из лова. Ту су и камени постаменти с бистама богиње Хере и Пажуовим портретом мадам Ди Бари од неглазираног порцелана. 

 

Краљев радни кабинет садржи део дворске библиотеке и украшен је цртежима Ватоа, двема порфирним урнама с оковом од позлаћене бронзе рађеним за Луја XV (истоветан пар налази се у Гетијевом музеју у Калифорнији), мањим бронзама Фремијеа, Кршинића и Мештровића, заставом с краљевог аутомобила и бројним другим успоменама.   Коњанички портрет краља Александра, који се некад налазио изнад полице за књиге, сад је у великој трпезарији.

 

     Златни салон, назван и Салон Палма Векија или Италијански салон, невелики по величини, најраскошнији је простор у двору. Опремљен је у стилу италијанске ренесансе, са стубовима и довратницима од оникса, позлаћеном дрвеном таваницом и лустерима и лампама са сенилима од оникса. На једном од зидова налази се слика венецијанског ренесансног мајстора Јакопа Палме, званог Ил Векијо (Стари), с темом која се у историји уметности назива „Свети разговори” (Sacraconversazione), а садржи приказ Богородице с дететом Христом, светим Јованом, наручиоцем слике и његовим светим заштитником. Ова величанствена слика спада у сам врх италијанског ренесансног сликарства и недавно је рестаурисана. Два не мање величанствена ренесансна сандука за опрему младенаца красе овај салон. Припадали су младом брачном пару из две славне фирентинске породице – Нази и Фрескобалди – а портрети младенаца насликани су на унутрашњој страни поклопаца ова два „касона”. Споља су касони украшени сликама победа Александра Великог и митолошким сценама. Изнад њих, на зиду су два ренесансна „тонда” (слике кружног облика) с темама Богородице с Христом и Рођења Христовог, приписана Бјађу д’Антонију и Андреи Аловиђију. Из овог салона може да се изађе на спољну галерију која води ка дворској цркви, или у атријум велике трпезарије. 
 

     

 Велика трпезарија

 

 Велика трпезарија једна је од најсвечанијих просторија двора. И она је опремљена у духу италијанске ренесансе, с раскошном осликаном таваницом од дрвета. С једне стране је велики мермерни камин, а насупрот њему застакљени зид кроз који се излази у пространи атријум. Трпезарију осветљавају два бронзана холандска лустера, а на зидовима су бриселска таписерија с мотивом породице пораженог персијског цара Дарија пред Александром Великим и Аристотелом, портрети краљева Петра I, Александра I и Петра II, као и неколико скупоцених украсних предмета од сребра и пар кинеских ваза типа „бичија крв”.  Атријум је с три стране оперважен галеријом с каменим стубовима чије је богате капителе, по узору на оне из Аја Софије, резбарио у мермеру Ђузепе-Пино Граси.

 

Степенишни вестибил усмерава ка приватним стамбеним просторијама на спрату, односно ка другом, интимнијем делу званичних салона у сутерену. 

 

    Стамбене просторије на спрату нижу се око великог средишњег хола осветљеног потплафонским прозорима и опремљеног као велика дневна соба с камином. С три фасадне стране ређају се спаваће собе, приватни кабинети с библиотекама и гардеробе, а на фасадном делу изнад главног улаза налази се породична трпезарија и застакљена веранда с погледом на глоријету и водено огледало у дну парка. 

 

Соба шапата

 

У поткровној етажи двора налазиле су се просторије за боравак и рад дворске послуге, резервне гостинске просторије и простори за одмор.

 

Сутеренске просторије двора на посетиоце остављају посебан утисак.   Наиме, овде је краљ архитектама дао одрешене руке, а они су створили јединствени простор, неку врсту споменика изгубљеној отаџбини – царској Русији. Вероватно је и краљу, који је део младости провео као питомац Кадетског корпуса у Русији, овај архитектонски и ликовни омаж много значио. Први салон опремљен је као подсећање на Престону дворану Ивана Грозног у најстаријем делу кремаљског дворца – Теремној палати. Зидови су украшени мотивима жар-птица, довратници и допрозорници богато изрезбарени, светла пригушена, таванице осликане у стилу одломака из Руског балета Сергеја Дјагиљева. Одатле се може ући у мали интимни салон, назван „Соба шапата” или „Шехерезадин салон”. Први назив дугује причи да су у њему вођени поверљиви разговори, и да се тада укључивала зидна мермерна фонтана како би жубор воде гласове учинио непрепознатљивим, а други источњачким сликаријама на зидовима и таваници. Истина, један део ових сликарија израђен је после Другог светског рата, кад су источњачким украсима замењена поља осликана краљевским грбовима. Следећа просторија је некадашњи подрум архивских вина, сада преуређен у просторију за билијар. Овај салон осликан је у духу руске народне уметности „палеха”, али с темом српске народне песме „Кад се жени српски цар Стјепане...” У сликане сцене вешто су укомпоноване и скривене украсне решетке канала за проветравање. Највећа просторија у сутерену је биоскопска сала, у којој се и данас повремено одржавају камерни концерти, предавања или филмске пројекције. Малим салоном за пушење, једином просторијом у којој је краљ дозвољавао да се запали цигарета, завршава се овај јединствен свет успомена на дух и тајанственост несталог царства.

     Из сутерена, посебан тунелски ходник, дугачак око 90 метара, спаја двор с дворском кухињом, како би храна топла стизала на трпезу, а кухињски мириси не би се ширили по згради. 

 

     Дворска кухиња је двоспратна зграда са сутереном. У приземљу су радне просторије, у сутерену помоћне и техничке, а на спрату су се некада налазиле службене гарсоњере за боравак дежурног кухињског особља. 

 

Замишљени витез, скулптура краљице Марије

 

 Дворска црква, посвећена првом од Христових апостола, старијем брату светог Петра Андреју, грађена је по Краљевој цркви у Студеници и цркви манастира Андријаша на Тресци. После смрти своје супруге, кнегиње Љубице-Зорке, потоњи краљ Петар I променио је дотадашње крсно име породице (светог Климента) и узео новог светитеља за заштитника свог дома. Осликавање цркве обавила је екипа руских сликара-избеглица, међу којима су били барон Николај Мајендорф (аутор највећег дела фресака), Сергеј Обрасков, Владимир Бичковски и Евгеније Варун-Секрет. Делови иконостаса, по краљевој жељи, набављени су после дуге потраге код антиквара у Цариграду и Паризу, а недостајући делови реконструисани су по нацртима Николаја Краснова. Две престоне иконе набављене су у Охриду и на Космету. У цркву, по краљевој жељи, није уведено електрично светло, већ се осветљавала воштаним свећама. У овој цркви, испред иконостаса, некад су биле изложене три највеће светиње Витешког реда светог Јована: икона Богородице „Филермос”, десна рука светог Јована Крститеља и честица Часног крста. Данас се све три светиње налазе у Црној Гори.

 

Убиство Бога – лик Пантократора у дворској цркви.

 

 Највеће скрнављење краљев двор доживео је по завршетку Другог светског рата. Један од првих симболичних гестова било је „убијање Бога”, кад је у чело Христа Сведржитеља у куполи дворске цркве испаљен метак из пушке. Пошто је црква оскрнављена (претворена је у оставу прибора за чишћење), једна од престоних икона извађена је из иконостаса, друга изгребана, уништена је Часна трпеза... Један део олтарске опреме сачуван је у Патријаршији СПЦ и враћен после 2000. године, док су од одежди остали само распарени делови. Црква је повремено освећивана и коришћена кад су то захтевали шефови држава који су привремено боравили у Краљевом двору, а потом изнова скрнављена, све до последњег освећења 2001. године.   Дворске уметничке збирке су десетковане. Од свих портрета владарске породице који су се некада налазили у двору, нађена су само три. Делови камених и сликаних украса уништени су или пресликани, посебно они на којима се видео грб Краљевине или иницијал краља или краљице. Слична судбина задесила је и украсне предмете, дворско сребро и посуђе, од кога је у двору сачуван само један мањи део.

 

После 1953. године, Краљев двор користио се само као привремена резиденција шефова страних држава приликом њихове званичне посете Београду. Први такав житељ двора био је етиопски цар Хаиле Селасије, а последњи руски председник Путин.

 

Исправка

У прошлом броју погрешно смо 
написали име пројектанта 
Старог двора на Дедињу. 
Уместо Живојин Ђорђевић, 
треба да стоји Живојин Николић.

Аутор: 

Драгомир Ацовић

 

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/ubiјanje-boga

[Човек Жоја]

ТРЕЋИ ДЕО

ТАЈНЕ БЕЛОГ ЗДАЊА

На највишој тачки Дедињског брега у Београду налази се оаза историје, успомена и зеленила – дедињски краљевски дворови!

 

Вртна фасада Белог двора

 

Године 1933. краљ Југославије Александар I навршавао је 45 година. Био је срећно ожењен, имао је тројицу синова узраста десет, пет и четири године, и могао је да очекује да ће владати још барем три до четири деценије пре него што дође време да га наследи најстарији син Петар који би, при таквом исходу, тада могао да има између 40 и 50 година. У складу с таквим размишљањем, краљ је донео одлуку да почне с градњом још једног породичног дворца у коме ће, кад одрасту, живети његови синови са својим породицама, близу родитеља, а ипак у својим засебним домаћинствима.

 

     Уз помоћ архитекте Виктора Лукомског, краљ је сачинио пројектни задатак и на петнаестогодишњицу уједињења Југославије, 1. децембра, расписан је јавни конкурс за најбоље архитектонско решење.   Учествовало је десет архитеката, а после дужих расправа и процена, Александру Ђорђевићу поверено је да изради коначну верзију пројекта.   Зграда је требало да се заврши до септембра 1935. године. Нажалост, само два месеца пошто је положио камен темељац будућег дворца, краљ Александар I погинуо је као жртва атентата у Марсеју током службене посете Француској. 

 

Бели двор

 

И поред великог шока који је изазвало убиство краља, радови на дворцу нису прекидани и зграда је завршена 1. децембра 1936, са закашњењем од годину дана. Услови су, међутим, били потпуно измењени. Млади краљ Петар II имао је само тринаест, његова браћа Томислав и Андреј осам, односно седам година! Од самосталног породичног живота били су још веома далеко. Тако се у довршени дворац, који је због блиставе беле фасаде која се видела издалека на још непошумљеном брегу привремено назван Белим двором, са својом породицом уселио кнез Павле Карађорђевић, брат од стрица покојног краља, а син кнеза Арсенија, млађег брата краља Петра I. Кнежева тада већ петочлана породица до тог тренутка није располагала одговарајућом резиденцијом у Београду, и сматрало се умесним да се до краљевог пунолетства смести у простор намењен краљевићима који су још били деца. У трочланом регентству задуженом да управља земљом у име краља до његовог пунолетства, поред кнеза Павла, налазили су се још др Раденко Станковић и др Иво Перовић. Кнеза Павла нови дворац је подсећао на изглед и назив дворца Бела кућа (White Lodge) у парку Ричмонд код Лондона, где је рођен његов најстарији син, па је назив новог дворца постао и његово званично име. За време по истеку постојања регентства, кад краљ Петар II 1941. године напуни осамнаест лета, кнез је својој породици обезбедио сталну резиденцију куповином замка Брдо код Крања, у данашњој Словенији.

 

Главни улаз Белог двора

 

За разлику од Краљевог двора, замишљеног и изведеног као обнова рецимо неког историјског српско-византијског стила, а који је стицајем околности коначно попримио и знатан утицај руског историцизма, Бели двор је узор потражио на другом крају Европе, у „џорџијанској” архитектури енглеских градских и провинцијских племићких кућа позног 18. и раног 19. века. Иако је по површини готово једнак површини Краљевог двора, Бели двор делује целовитије у поређењу с разуђеном силуетом старијег дворца. Две припадајуће сервисне зграде – једна намењена кухињи, а друга гаражи, обе са службеним становима на горњим спратовима – постављене су према Улици Баја Пивљанина, с обе стране споредне улазне капије у круг двора. Као и код Краљевог двора, међутим, дворска кухиња повезана је с главном зградом подземним сервисним ходником. 

 

     Фасада дворца изведена је од белог вештачког камена, врло је једноставна и складна с минималном плитком пластиком око прозора и с равним кровом. С прилазне стране алеја црвених кестенова води до кружног каменог платоа, а с баштенске стране на каменој тераси с балустрадом постављене су две велике геометријске парковске цветне леје, с којих се сагледава отворени базен за купање, данас знатно оштећен и празан. 

 

Велики хол

 

Бели двор састоји се од сутерена, приземља, спрата и поткровне етаже. Сутерен и поткровне етаже имају сервисну намену. У сутерену су помоћне просторије, оставе, техничке просторије и приступ у подземно противавионско склониште, док су у поткровљу службене гарсоњере за особље двора, радне просторије домаћинства и помоћне оставе.

 

      Слично Краљевом двору, приземље је намењено примању гостију и свечаностима. Кроз улазни вестибил, украшен скулптурама и уметничким сликама, улази се у свечани хол Белог двора, по садржају изложених уметничких дела сигурно најрепрезентативнији амбијент ове целине. Изнад хола је застакљена таваница кроз коју преко крова улази дневна светлост, а по читавом обиму зидова протеже се галерија до које води свечано једнокрако степениште. Наспрам улазног вестибила постављен је велики мермерни камин изнад кога је изложен велики свечани портрет градитеља Белог двора, краља Александра I у генералској униформи, с лентом и знацима Ордена Карађорђеве звезде с мачевима, рад славног сликара Паје Јовановића. На бочним зидовима су драгоцене уљане слике Николе Пусена, његовог рођака Гаспара Дигеа (званог Пусен Млађи), Симона Вуеа, следбеника Хијеронимуса Боша, као и једна ретка немачка ренесансна слика Богородичиног ваведења, приписана Албрехту Алтдорферу. Поред стилског намештаја у стилу краљице Ане и Луја XIII, ту је и величанствени кинески параван од лака који потиче из доба владавине цара Чијен Лунга, бронзано попрсје црнкиње великог француског вајара Карпоа, ретки примерци порцелана и украсни свећњаци од позлаћене бронзе. У овом холу су се извесно време примала акредитивна писма страних посланика и амбасадора, а и данас се одржавају свечани пријеми, дочекују гости на крсној слави престолонаследника Александра II и краљевског дома, приређују концерти и добротворне акције, изложбе и скупови. Из свечаног хола двокрилна врата воде у трпезарију и велики салон.

     

Трпезарија је велика просторија на чијем се једном крају налази уграђена витрина с делом скупоцене збирке француског порцелана из Севра, рађеног у првој половини 17. века за грофицу Ди Бари. Тема ове јединствене збирке су егзотичне птице и инсекти из удаљених прекоморских крајева и колонија француског краљевства. Намештај је енглески, стила „чипендејл”, а на зидовима су вредне уметничке слике и таписерије. 

 

'Ваведење' приписано А. Алтдорферу

 

 Велики салон је просторија опремљена у стилу Луја XV и Луја XVI. Оригинални намештај некада је био тапациран гобленима по картонима Антоана Ватоа и Франсоа Бушеа. На зидовима су слике приписане Јакопу Палми Старијем, Доменику Бекафумију, следбеницима „сомотског” Бројгела и шведског портретисте Александра Рослина, као и једна венецијанска инсценација енглеског уметника Бонингтона. У овом салону одржавали су се, и данас се повремено одржавају, састанци и разговори на високом нивоу (само у последњих десет година овде су боравили владари Шведске и Луксембурга, председник Исланда, чланови владарских породица Шпаније, Лихтенштајна, Португала, па разни Хоенцолерни, Хабзбурзи, Орлеан-Браганце, политичке и јавне личности Србије, Европе и света). Од почетка 1945. године у Белом двору настанио се Јосип Броз Тито, чија ће службена резиденција ова палата остати све до његове смрти 1980. године. У њој су обављане службене функције шефа државе, иако се двор као стамбена резиденција није користио још од 1948. године. После Титове смрти, дворац није битно поправљан нити реконструисан, тако да је у раздобљу од 1980. до 2000. због дотрајалости техничких система коришћен само повремено, а најчешће као привремена службена резиденција за председнике страних влада у званичној или радној посети Југославији. 

 

Велики салон

 

Из Великог салона улази се у Мали салон, стилски доста сличан Великом. Изнад мраморног камина у овој просторији сву пажњу привлачи једна слика која приказује поглед на Венецију, приписана Каналету, и три предела француског сликара Себастијана Бурдона. Ту су и неколике слике из власништва београдског Народног музеја, као и једна изванредна коњичка статуета Луја XIV резбарена у слоновој кости, према оригиналном версајском рељефу А. Коазевоа.

 

     Из Малог салона улази се у велику библиотеку у којој још постоји део некада знаменитог књижног фонда посвећеног историји уметности, а из библиотеке пут води поред две канцеларије дежурних официра и кроз чекаоницу поново у улазни вестибил.

 

Коњаничка скулптура од слоноваче у стилу Луја XIV

 

На галерији спрата Белог двора, с које су улази у низ апартмана и полуапартмана, изложена су значајна уметничка дела приписана Рембранту, Каријанију и Веронезеу. Главни апартман састоји се од велике дневне собе с пространим алковом за спавање, приватне трпезарије, радног кабинета и купатила. Три апартмана и један полуапартман могу се, по потреби, претворити у засебне стамбене јединице. Сваки је намештен у другачијем стилу, углавном без претенциозности. Данашња опрема апартмана унеколико се разликује од оне која је постојала 1941. године. Део оригиналне опреме је измештен, део је нестао, а сачувани намештај повремено се прераспоређивао према потребама оних који су боравили у Белом двору. Од уметничких дела на зидовима апартмана посебно су значајне слике Влаха Буковца, Петра Лубарде и Жоржа Скота. 

 

      Бели двор је у техничком погледу био врло савремено опремљен. Поред уобичајених погодности за овакву врсту објеката, у њему постоје и неке ствари које су посебне. Ту бисмо могли убројати посебне фрижидере за чување скупоцених крзнених бунди, уграђене челичне ормаре за драгоцености, јединствени велики кухињски шпорет с посебном инсталацијом водовода како би се избегло сувишно преношење великих и тешких посуда за кување код справљања хране за велике банкете, депо угља за кухињу с вагонетом и дековиљским колосеком и слично.    Поменути велики шпорет реконструисан је 2009. године, и први пут приказан посетиоцима двора током „Ноћи музеја''.

 

 

Аутор: 

Драгомир Ацовић

Илустровао: 

 Силва Вујовић

 

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/taјne-belog-zdanja

[PredragVId]

 

[PredragVId]

 

[PredragVId]

 

[PredragVId]

Детаљ са изложбе:  „110. годишњица крунисања Краља Петра I“-  у Краљевском Двору

линк