ГВОЗДЕНИ ПУК

[Човек Жоја]

Какав пук? Страшан пук!

 

 

ЦВЕТОВИ

Херојством су стекли право

да једини међу сто пешадијских 
и артиљеријских пукова 
у српској војсци понесу
име Гвоздени пук

 

з звуке марша „Дрино, водо хладна” Други пешадијски пук „Књаз Михаило” I позива Моравске дивизије кренуо је 7. октобра 1912. године из центра Прокупља ка Марковом камену, па према Куманову. Читава Топлица слегла се да испрати, „осветнике Косова”, како су их називали. Цвет Топлице, Јабланице и Заплања, 5000 младића између 21. и 31. године старости, уздигнутих глава отишао је у рат против вековног непријатеља. Мајке, сестре, деца и остарели очеви испратили су их са зебњом, надајући се брзој победи и срећи на повратку кући.
    Нико није ни сањао да ће најмилије видети тек за осам година, и то само оне које је судбина поштедела страдања у огњу и паклу рата. Од куће су отишли младићи, сељаци а вратили су се прекаљени ратници, груди отежалих од силних одликовања. Али, до повратка их је водио дуг пут.

                                            Јуриш на коту 650

    Пук „Књаз Михаило” учествовао је у свим биткама Првог балканског рата: Кумановској, Прилепској и Битољској. После краћег затишја након победе над Турцима дошло је до сукоба с дојучерашњим савезником, Бугарском. На реци Брегалници почела је крвава битка чији је улог била читава Македонија и победа у Другом балканском рату. Бугари су изненада напали положаје Прве и Треће армије са намером да једним ударом пробију српски фронт и муњевитом победом реши исход рата. Дринска дивизија нашла се у средишту напада и с тешким губицима је држала положај. Моравска дивизија је одмах упућена да им помогне. Међу првима у помоћ хитао је пук „Књаз Михајло”. Пред полазак, командант батаљона, Јордан Миловановић одржао је говор својим војницима.
    „Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови, води преко Софије. За мном, напред!”
    Војници су уз песму кренули за својим командантом. Пуковски свештеник пророчки је приметио:
    „С песмом у смрт иду. Ова војска мора победити!”.
    Врховна команда издала је Топличанима наређење да освоје коту .650 на обронцима планине Рујна, стратешки важно узвишење на врло неприступачном земљишту. Испред њих стајали су добро утврђени бугарски војници на знатно повољнијем, вишем положају.
    Младићи из Топлице кроз куршуме и огањ извршили су наређење, на јуриш заузели коту .650 и својим херојством стекли право да једини међу сто пешадијских и артиљеријских пукова у српској војсци понесу име Гвоздени пук. У току Брегалничке битке пук је изгубио команданта, све команданте батаљона и командире чета као и половину људства. Из пакла битке Топличани су изашли овенчани славом првих међу једнакима, најхрабрији међу херојима.
    Мир након победе у Балканским ратовима кратко је трајао. Економски и војно истрошена Србија била је приморана да уђе у рат са моћном Аустроугарском царевином који је убрзо прерастао у светски рат. Мала, ратом измучена, Србија стајала је на путу огромној царевини ка испуњењу њеног деценијског циља – пробоја на исток. Српски војници поразили су бројчано надмоћне и боље наоружане аустроугарске трупе у биткама на Церу и Колубари. Међу стотинама знаних и незнаних јунака поново су се истакли Топличани. На њиховом челу стајао је нови ратни командант, пуковник Миливоје Стојановић Брка. Један од елитних српских официра, унук устаничког војводе Петра Добрњца, на сопствени захтев дошао је за команданта Топличана пред почетак светског рата. 



    Током Церске битке Гвоздени пук био је у средишту операција, код села Текериш, где је у крвавој кланици одлучен исход битке. Српски војници извојевали су прву савезничку победу у Првом светском рату. У њену славу одушевљени српски народ спевао је песму „Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш” „А што ћу га гледати кад ја морам бегати...”. Након битке, у затишју офанзива, Гвозденом пуку поверен је задатак да нападне непријатељске положаје на Дрини. Пуковник Брка Стојановић је у овој операцији показао своју ратничку даровитост.  Наспрам његових војника нашао се аустроугарски пук „Бан Јелачић”.  Вештим маневрима Брка је окружио непријатеља у облику потковице, а потом затворио обруч иза противникових леђа. Непријатељ је до ногу потучен: изгубили су преко 500 војника, а 173 била су заробљена. 

                                               Војникова наредба

    Већ прекаљеним ратницима Врховна команда је у Колубарској бици дала задатак да заузму важно стратешко узвишење Кременица. Пуковник Стојановић лежао је болестан у шатору, па је команду на бојишту поверио нижим официрима. У неколико крвавих јуриша Топличани су покушали да заузму Кременицу, али су одбијени уз велике губитке. Командант није могао да из кревета слуша вести и погибији својих војника. Устао је и изашао на положај иако је једва стајао на ногама од грознице. Уз команду „Јуриш”, храбро је повео војнике. Кременица је пала а у јуришу је страдао управо он, Миливоје Стојановић Брка. 
    После победе у Колубарској бици команданта Гвозденог пука постао је пуковник Димитрије Милић. Почетком 1915. године јединица је пребачена у Македонију како би се ојачао фронт према Бугарској. У данима слома пред крај 1915. године војници Гвозденог пука добили су задатак да чувају одступницу српским јединицама и хиљадама избеглица. Они су последњи напустили тло Србије и преко албанских гудура стигли до мора и спаса на Крфу. Након краћег опоравка распоређени су на Солунски фронт. Пук се нашао у средишту операција у борбама за село Горничево, као и приликом ослобађања Битоља. У овим борбама истакле су се и две жене, војници пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.
    Након пробоја Солунског фронта пук је учествовао у борбама за ослобођење Ниша. Надомак града француски командант здружених снага генерал Франш д’ Епере наредио је задржавање како би се сачекао долазак појачања и војници мало одморили. Немачки положаји на Морави били су јаки и добро утврђени. Командант није желео да ризикује непотребне жртве и евентуалну немачку противофанзиву. Жељни дома, српски војници су с гунђањем примили ову одлуку. Међу Нишлијама је остала прича да је тада пред команданта Прве српске армије ђенерала Петра Бојовића изашао обичан војник и срамежљиво за реч. Кад му је војвода допустио да говори рекао је команданту да већ годинама није видео своју кућу, жену и децу, да разуме зашто је тако и да се не жали. Али, тешко му је да се заустави надомак куће у којој после дугих година поново жели да прослави своју крсну славу Светог Николу. Замолио је да га после ових речи ђенерал или пошаље на вешала или пусти Шваби на метак, а он ће већ да се снађе да стигне у дом и упали славску свећу. Након ових речи, које су изражавале расположење свих војника, војвода Бојовић послао је Врховној команди кратак извештај:
    „Српски војник наредио је јуриш на Ниш. Наређење ће бити извршено”. Након два дана борби, 12. октобра, српски војници ушли су у слободан град.

                                                Славље и туга

    Октобра 1918. године „Журнал де Женев” с усхићењем је писао о српским војницима:
    „Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред... Под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина само је за кинематографске филмове…” Генерал Франше д’ Епере описао их је:
„То су сељаци, готово сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива”.
    Након ослобођења Ниша Гвоздени пук истакао се у борбама за ослобођење Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, да би потом прешао Дунав и стигао до Зрењанина и Кикинде. Тек средином децембра 1918. пук је повучен у Београд. Ту је остао све до 5. маја 1920. године. Преживели војници одабрани су да буду гардијска јединица и чувају краља, двор и парламент до званичног стварања гарде. Тек тада, скоро осам година након мобилизације, преживели ратници кренули су кућама.
    Дочекани су с неверицом, јер су и њихови најближи одавно изгубили наду да ће их коначно видети. Људе који су у кућама оставили ситну децу на прагу породичног дома сада су дочекивали одрасли момци и девојке. Топлица је дочекала своје хероје али славље је свуда било помешано са тугом. Цена слободе била је огромна. Погинула су три ратна команданта пука. У борбама је страдало и 32 официра и 1239 војника, док је рањено 148 официра и 6942 војника. У број погинулих нису урачунати они који су умрли од колере, 1913. и тифуса 1915. године. Њихов број није утврђен. Готово да није било куће у Топлици.

                                               ХЕРОИНЕ

                              

         Међу борцима Гвозденог пука истакле су се и две даме, 
Милунка Савић и Флора Сендс. Биле су једине жене одликоване Карађорђевом звездом. Милунка је учествовала у свим ратовима од 1912. године а Флора од 1914. када је из Енглеске стигла у Србију. Жене ратнице нису у подвизима заостајале за мушким саборцима. Милунка је рањена девет пута, као бомбаш прошла је све битке од Куманова до ослобођења, преживела албанску голготу, а једном приликом, у бици на Црној Реци 1916. године, сама је заробила 23 бугарска војника. Флора је у Србију дошла као болничарка. Радила је у болницама у Крагујевцу и Ваљеву, где се и сама разболела од тифуса. Када је прездравила прикључила се српској војсци као обичан војник, прешла је преко Албаније и била на Солунском фронту. Одликована је бројним српским одликовањима а народ ју је са поносом звао „наша Енглескиња”.

 

 

ЗАСТАВА И СЛАВЕ

   Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива „Књаз Михаило”, најодликованија је застава у српској војсци. Њој су припала следећа одликовања: Карађорђева звезда са мачевима II реда, Карађорђева звезда са мачевима III реда, Карађорђева звезда са мачевима IV реда, Орден Белог орла III реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом. Кроз пук је током рата прошло око 16.000 људи. Двадесет и седам војника и официра пука били су носиоци по две Карађорђеве звезде. Још преко 250 официра и војника понели су по једно ово одликовање. Највеће признање Топличани су добили 1921. године када је ковчег преминулог краља Петра I Карађорђевића био прекривен управо заставом овог пука.

                                         БРКИН МАРШ

   Пуковник Миливоје Стојановић Брка рођен је 6. септембра 1873. године у Пожаревцу. Војну академију је завршио 1894. године. Био је унук српског војводе из Првог српског устанка Петра Добрњца и припадао је реду елитних официра. У Првом Балканском рату истакао се као командант 12. пука „Цар Лазар” који је први ушао на простор Косова и успешно се борио против арнаутских јединица.



   Током Брегалничке битке, на положају Ретки Буки, херојски се држао са својим пуком. Командант Прве армије престолонаследник Александар лично га је одликовао скинувши са груди своју Карађорђеву звезду са мачевима. Била је то част коју није заслужио ниједан други официр. Командант Гвозденог пука постао је непосредно пред Церску битку. Погинуо је у јуришу на Кременицу 21. новембра 1914. године. Храброст и херојство које је показао у борбама надахнули су Станислава Биничког да му посвети „Марш на Дрину”.

                                             
Данас Трећа бригада  Копнене војске Србије чува традицију Гвозденог пука.


 

Аутор: 

 Петар Ристовић

Илустровао: 

 Горан Горски

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/cvetovi

[Човек Жоја]

[Човек Жоја]

[Снежана]

На данашњи дан, 5. октобра 1973.године преминула је Милунка Савић, жена са највише одликовања у историји ратовања. Рођена је 1889. године у селу Копривници код Рашке. Када је почео Први балкански рат, прерушена у мушко, одазвала се мобилизацији и отишла на фронт као Милун Савић.

Њена превара је откривена тек после рањавања у Брегалничкој бици, но она се и по избијању Првог светског рата поново јавила као добровољац. Преживела је девет рањавања, албанску голготу, опоравак на Крфу, борила се на Солунском фронту и истакла у бици на Кајмакчалану и на Црној реци, где је заробила двадесет и три бугарска војника.

Након рата се удала, добила једну ћерку и усвојила још три. Била је позната и ван граница Србије. У Француској је називана „српском Јованком Орлеанком“, али је ипак одбила је да живи тамо и прима њихову војну пензију, оставши у својој земљи где после рата није имала очекиван третман.

Радила је као шваља у фабрици војних униформи, била је и куварица, а од 1927. године чистачица у Хипотекарној банци у Београду, да би јој после Другог светског рата била додељена пензија.

Добитница је више домаћих и иностраних одликовања попут златне Карађорђеве звезде са мачевима, албанске споменице, енглеског ордена Светог Михаила и Светог Ђорђа, руског ордена Светог Ђорђа и француских Легија части и Ратног крста са златном палмом.

Најодликованија жена у историји ратовања умрла је пре 42 године у свом стану у београдском насељу Браће Јерковић, а касније је улица у којој јој се налазила кућа на Вождовцу названа њеним именом. Пре две године о њој је снимљен филм, одржана изложба у Дому војске у Београду, а њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана на Новом гробљу у Београду, што је у јеку припрема за обележавање стогодишњице од избијања Великог рата, био покушај враћања дуга заборављеној, храброј земљакињи.