Херој међу анђелима

[Милан Ракић]

У групи првих српских ваздухопловаца и јунака Првог светског рата изузетно важно место припада Ђорђу Рошу. Помагао у оснивању прве домаће авио-компаније, спасавао Грачаницу, Жичу, Хиландар...

 

Историју Србије током 20. века обележили су многи јунаци и херојства која не бисмо смели да заборавимо. Само један од таквих људи је Ђорђе Рош, зачетник нашег цивилног и ратног ваздухопловства, бранилац Београда у Првом светском рату када је стекао ране које је зачудо преживео... Рош је човек који је сачувао и забележио легендарни говор мајора Гавриловића, да би у међуратном периоду учествовао у оснивању прве домаће авио-компаније. Касније прискаче у помоћ како би била спасена Грачаница, потом Жича, а посебно пожртвовано учествује у обнови Хиландара.

 

Тамо и данас почива, у сенци Свете Горе, као једини који није носио монашку одору за живота.

 

Пре Првог светског рата Рош је већ добровољац у балканским ратовима, иако није имао довољно година. Његова кћер Јелена Рош у записима "Сећања" бележи како је кришом, премлад, са братом Душаном успео да постане добровољац, да би по завршетку рата и повратку у Београд уписао Војну академију.

 

Већ почетком Великог рата, у бици на Церу показао је силно јунаштво, а тада је први пут рањен, када му је метак размрскао кости између лакта и шаке. Помогла му је "американска лекарска мисија" спајајући му кости златном жицом. Тек што се опоравио, следи ново, стравично искуство.

 

- У одбрани Београда 1915. године, на Дорћолу, поново је рањен при јуришу - бележи Јелена Рош. - Метак му је пробио врат, гркљан, каротиду и нерве кичменог пршљена, зачудо је преживео али је заробљен. Пребачен је у логор Егер у Чешкој одакле два пута покушава бекство, а онда маестрално глуми "шенутост", лекарска комисија наседа и размењују га 1917. па га Црвени крст спроводи у Швајцарску.

 

Ватрени патриота решен је да се врати међу ратне другове и ето га ускоро на Солунском фронту. Један од људи који се труди да не заборавимо генерацију оних који су оснивали наше ваздухопловство је Велибор Вукашиновић, који инсистира да направимо споменик оснивачу "Аеропута" Тадији Сондермајеру, такође ратном хероју. А његови ратни другови су управо били Ђорђе Рош, Александар Дероко, Светислав Хођера... Такозвана Њепорска ескадрила прозвана је тако по авионима "Њепор" који су летели на ратишту.

 

- Рош је прво био извиђач, па пилот на Солунском фронту - прича Вукашиновић. - После рата, 1921. године основан је Краљевски клуб "Наша крила", а са њом тече озбиљна историја нашег ваздухопловства. Рош је био близак са Сондермајером и пружао је пуну подршку стварању наше, самосталне авио-компаније "Аеропут".

 

Подсећамо, тада је немачка "Луфтханза" имала амбицију да преузме све послове везане за ово поднебље и оствари доминацију, али наши стручњаци то нису дозволили. Иако је био заступник немачке индустрије у оквиру своје компаније, Рош је био велики патриота. Најзад, поред њега и Сондермајера, и велики научник Милутин Миланковић је био посвећеник те идеје, пројектујући хангаре, аеродроме...

 

Судбина патриоте

 

Успешан послован човек постаје тако што, прво, после рата, са братом Душаном одлази у Беч на школовање, а затим оснива фирму "Рокс експорт-импорт". Како објашњава Јелена Рош, "уговори и лиферације врше се у корист државних потреба, а нешто касније на рачун немачких репарација, што младој Југославији доноси значајну корист".

 

Наш јунак, ипак, првенствено осећа свој патриотски усуд, а будући да је био врло побожан, тридесетих година помаже у обнови Грачанице, уз благослов патријарха Варнаве, а потом и патријарха Гаврила. Од 1935. до 1937. године из темеља су обновљена сва здања овог манастира.

 

Како је стигла нацистичка претња 1941. године, Роша је позвао пучиста, генерал Душан Симовић да посредује код Немаца како би спречио нови рат, али ни његове пословне везе нису могле да уроде било каквим плодом, јер је Хитлер већ дао налог за почетак рата.

 

Рошова кћи Јелена сећа се како је њен отац све време окупације покушавао да помогне унесрећенима, а да је кроз њихову кућу прошло пуно људи које је притисла ратна невоља. Будући да су и он и његов брат Душан имали велике куће, ускоро се у њих усељавају високи немачки официри. Пре тога су му конфисковани аутомобили "Паракрд" и "Хорх" које је имао у гаражи.

 

- Током једне шетње, мој отац је видео наш аутомобил и немачког генерала у њему - приповеда Јелена Рош. - Изашао је пред њега и зауставио га. Представио се и између њега и генерала Турнера почела је комуникација. Отац је објаснио да је то његов ауто, а генерал да је дошао са Источног фронта. Ипак, генерал је позвао угледног Београђанина да дође код њега, рекао да је био младић када је у Првом рату био заробљен у Србији, али да "не може да заборави са каквом су се простросрдачношћу према њему односили сељани" док је био на принудном раду. Када је чуо да опет мора у Србију, пробао је то да избегне на сваки начин, али није успео.

 

Будући да је почетком рата жестоко страдала Жича, Рош је успео да убеди генерала Турнера да оде тамо и предузме мере за заштиту цркве. Чак је и у томе успео, па је генерал кренуо да обиђе Жичу, али под условом да Рош буде заједно с њим у колима, па да "заједно оду у ваздух ако је било каква клопка у питању". Касније, Јелена бележи у "Сећањима" како ништа није могло да им се догоди јер се Рош договорио са Костом Пећанцем да осигура пут и повратак без изненађења. "Да се нешто догодило, биле би страшне репресалије, тада су Немци убијали сто за једнога, а када се ради о кључним личностима, не можемо ни замислити..."

 

Рат одмиче и Београду прилазе руске и партизанске снаге, а Рош, као угледни предратни предузимач нема чему да се нада од Титових комесара. Креће пут централних делова Европе, а завршава у Швајцарској где се породица опет окупља. После много мука, одлучују да оду пут Аргентине, па су у Буенос Ајресу од 1948. године.

 

Од Аргентине до Немачке

 

Породица Рош остаје на јужноамеричком континенту до 1960, а потом се опет селе, овог пута у Немачку. У Аргентини није више могло да се живи од посла, "јер пада Перонова власт, "владе" се сваки час мењају, а Американци заузимају кључне секторе, како у експлоатацији сировина, тако и у увозу њихових производа".

 

- Још смо распакивали ствари у Немачкој, када је на врата ушао очев пријатељ Јаша Љотић, колега са Војне академије - сећа се Јелена.- Одмах му је рекао алармантну вест: "Хиландар ће да пропадне, Грци ће нам одузети манастир јер је остало мало монаха... Само ти можеш да их приволиш, имаш искуства са Грачаницом..."

 

Недуго затим Рош путује за Свету Гору и, прво добија дозволу од председника Археолошког савета Грчке Спиридона Маринатоса, контактира са принцем Томиславом Карађорђевићем, на свим језицима штампа брошуре, држи предавања, тражи људе добре воље... Са женом Остом, која је узела православно име Љубица од 1966. године проводе време у Уранополису, малом рибарском месту поред Свете Горе, а живели су смештени у шатору.

 

- Родитељи се дефинитивно пресељавају ту 1974. године - каже Јелена. - Уселили су се на један спрат код дрводеље Теофанија. Огроман посао је учинио за спас Хиландара, а на обалама Свете Горе је и напустио овај свет, 1977. године, када је опет кренуо пут манастира.

 

Званични Београд тада је одбио молбу за пренос ковчега ради сахране у породичној гробници у којој су већ почивали Рошови родитељи.

 

- Тадашњи гувернер Свете Горе, професор Цамис, који нас је добро познавао, одмах је уредио одобрење да отац почива у сенци Хиландара - каже Јелена. - Благодарећи труду оца Митрофана, ускоро смо се укрцали право за Хиландар. На наше изненађење, назресмо на обали мноштво монаха који машу рукама поздрављајући нас. Ми, жене, пређосмо у мањи чамац који нас је пратио и немо гледасмо како се ковчег, покривен српском заставом, удаљава...

 

Тако је Ђорђе Рош отишао преко плавих таласа до неба, вечно загледан у обале Свете Горе Атонске.

 

Фотографије

 

Снимке које објављују "Београдске приче" добили смо захваљујући Историјској збирци Архива САНУ. Рошова кћер их је завештала овој националној институцији, како би сећање на њеног оца било сачувано на најбољи начин.

 

Кћи Јелена

 

Кћи Ђорђа Роша Јелена обратила нам се директно из Париза, па су "Београдске приче" имале ретку привилегију да причу о Рошу направе из овако аутентичног извора. Истина, детаља има безброј, а раскошних делова из биографије великог патриоте много, па је немогуће све их ставити у обичан новински текст.

 

Јелени Рош се свакако од срца захваљујемо, како ми, тако и сви они којима је помогла прикупљајући хуманитарну помоћ током НАТО бомбардовања 1999. године.

 

Прва противавионска ватра

 

"Бaњицa је била први српски аеродром, још од 1911. године, када су са њега узлетали први весници ваздухопловства - Маслеников, Симон, Ведрин, Чермак, Русијан и Агафонов", бележи Рош 1958. године док је живео у Буенос Ајресу.

 

Затим се сећа француских пилота који су долазили у Београд 1915. године, од којих је и сам много научио. Крајем августа, како је забележио, добио је задатак за извиђање непријатељске артиљерије. Пилот је био Полан, а надлетали су положаје на падинама око Земуна и Бежаније.

 

- Одједном, мој пилот показује на множину малих белих облачића који нас окружују, као беле хризантеме - бележи Рош. -Разумео сам да су то први рафали непријатељске артиљерије. Добили смо шрапнеле у крило авионско, на којима се платно, на појединим местима отвара од зрна и расцветава као цветови крина. То су били први погоци непријатељске артиљерије. Пилот ме је питао "идемо ли", а ја сам одговорио "остајемо", како је и очекивао. Певали смо заједно "Марсељезу" пењући се на још веће висине како бисмо избегли непријатељском домету.

 

Рош је после морао да проведе шест недеља у војној болници, али је усхићено приповедао о томе какви су били први плотуни противавионске артиљерије.

 

УДБА и сахрана

 

Сјајно пријатељство са Ђорђем Рошом остварио је и познати историчар уметности Никола Кусовац, који је седамдесетих година проводио лета са овим великим патриотом. Он се сећа да га је после Рошове смрти његова удовица позвала и да је покушао да посредује како би херој Првог рата био сахрањен у породичној гробници у манастиру Раковица.

 

- Био сам у Народном музеју када је дошао човек из полиције да ме пита "да ли знам ко је био Рош!?" - сећа се Кусовац. - Одговор је био: "Ја знам, али ви, изгледа, не знате." Објашњено ми је како је Ђорђе био државни непријатељ, а ја сам тврдио да је патриота. Тражено је да гарантујем да ће део његове заоставштине, као што је била Карађорђева застава из Првог српског устанка, неколико слика Паје Јовановића, као и предмети Анастаса Јовановића бити испоручени СФРЈ, што нисам хтео ни могао да гарантујем.

 

Тако Рош није сахрањен у Југославији, а затим је одлучено да почива "тамо где му је и место, на Светој Гори".

 

Ђорђе Рош је једини који почива на монашком гробљу испред манастира, а да за живота није носио монашку ризу.

 

Смрт Патријарха

 

Посебно поштовање Рош је гајио према патријарху Варнави, којег је после смрти наследио патријарх Гаврило, када је већ наступило сумрачно време пред Други светски рат. Био је близак и са владиком Николајем Велимировићем.

 

Рош је у својим забелешкама потврдио да је патријарх Варнава био отрован 1937. године.

 

Слутње и визије

 

Јунак ове приче имао је, према сећању његове кћери, јаке визије које су особина само посебних људи. Тако је, према њеним сећањима, још током обуке у Војној академији, имао јаку слутњу да ће отпочети Први светски рат и - заиста је тако било.

 

- Када смо обележили његов 60. рођендан, у Аргентини, почели смо разговор о смрти и он је рекао да би волео "да умре напрасно, на стени обале Јегејског мора, лицем ка Светој Гори и Хиландару" - сећа се Јелена Рош. - Те, 1956. године нисмо могли ни да поимамо да ћемо напустити Аргентину, а још мање да ће се родитељи икада населити у Грчкој...

 

Када је Ђорђе Рош напрасно умро, услед бројних обавеза које су их сачекале, његова супруга и кћери су у последњем тренутку схватиле да немају цвеће да заките ковчег.

 

- Нашли смо само бели зумбул - памти Јелена. - Тек тада сам се сетила како је отац описивао борбе на Дунавском кеју 1915. године, а док се све рушило и горело око њега видео је у разбијеном излогу једне цвећарске радње бели зумбул. Закитио је капу и гледао како се војници под његовом командом ките истим цвећем, свесни да многи иду у неизбежну смрт. Отац је тада био тешко рањен, а смрт га је тада, окићеног белим зумбулом - само очешала.

 

Зоран Николић, Вечерње новости

 

[Милан Ракић]

Ђорђе Рош је рођен у Београду 1896. године као најмлађи син натурализованог Немца, стручњака за изградњу железничких пруга Себастијана Роша и Словенке Антоније. Понегде се грешком наводи да су Рошови норвешко‐швајцарског порекла. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату. Две године касније постао је питомац 46. класе Ниже школе Војне академије. Као командир жандармеријске чете истакао се у борбама за време херојске одбране Београда 1915. године. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића. Заробљен је у Војној болници и одведен у заробљеништво, али је размењен 1917. године.

 

Рош се још пре рата живо интересовао за авијацију и летење. Крајем рата, на Солунском фронту постаје војни пилот. Он је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После рата унапређен је у чин капетана, али напушта војну службу и са братом Душаном одлази на лечење и студије у иностранство.

 

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници трговачке фирме Експорт‐Импорт Рош и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југословенску Краљевску војску војном опремом из Немачке. 

 

Рошови су били веома имућни, поред велике породичне куће у Катићевој 8‐10 поседовали су и зграду у Бирчаниновој 28 б са 32 стана, вилу на Хвару и низ других непокретности.  Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се венчао 1924. у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду. Као сувласник великог извозно‐увозног предузећа у Београду, организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године...

 

Ђорђе Рош емигрирао је са породицом из Југославије у Немачку 1944. године. Налазио се на комунистичком списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Он и супруга су годинама живели недалеко од Штутгарта. Њихова кућа била је Србија у малом ‐ прави музеј српских старина и драгоцености: оригинална застава из Првог српског устанка, униформа и сабља краља Александра Карађорђевића, десетак слика Паје Јовановића, и на стотине других вредних експоната и књига. Ђорђе и Љубица су често били домаћини бројним српским емигрантима, финансирали их и помагали док се не снађу у „белом свету“.

 

Од 1961. Ђорђе Рош све чешће посећује Свету гору и манастир Хиландар. Затекао је манастир у прилично тужном стању, због стицаја историјских, економских и других околности. У договору са малобројним братством предузео је кораке за обнову манастира. Године 1965. Ђорђе се настанио у Неа Роди, месту на граници Свете горе.

Основао је Комитет за обнову манастира у коме је био активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.

 

Ђорђе Рош, један од хероја са Дунавског кеја, умро је 1977, изненада, на путу ка Хиландару. Својевремено је то као своју жељу и записао. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској порти и он је једини мирјанин који је сахрањен на тлу Хиландара.

 

Рошове кћери Јелена, Инге и Татјана даровале су Народном музеју у Чачку 30 вредних предмета везаних за њиховог оца и одбрану Београда 1915. Отада почиње формирање Збирке Ђорђа Роша у овом музеју који се налази у родном граду Рошовог ратног команданта мајора Гавриловића.

 

Хиландар.инфо